SUGRAĐANI: Jelena Panović – glavna medicinska sestra ZC Užice
Pre tri godine, kada je aktuelizovana priča o reorganizaciji Zdravstvenog centra Užice, ova ustanova je ostala bez glavne medicinske sestre. Ove godine, ponovo se govori o opstanku Zdravstvenog centra. U kojoj formi, još uvek nije poznato. Uprkos najavama, rukovodstvo ZC Užice, donelo je odluku da ponovo imenuje glavnu medicinsku sestru. Sa Jelenom Panović, dobitnicom sestrinske nacionalne povelje „Čuvar života“ za doprinos u radu i unapređenju struke, glavnom medicinskom sestrom ZC Užice, razgovarali smo o položaju medicinskih sestara u ustanovama koje pokriva ZC Užice, ali i njenoj karijeri.
UN: Više ne znamo ostaje li ZC Užice, prelazi li u Klinički centar, ili će na kraju Užice imati samo Opštu bolnicu? Da li vi znate nešto više?
– Opšta bolnica Užice je od svih koje ulaze u sastav Zdravstvenog centra, najreferentnija ustanova i sprovodi najviše dijagnostičkih i terapijskih procedura, tako da sam sigurna da će 300.000 stanovnika koji gravitiraju ka ovoj bolnici, ostati da se leči ovde, bez obzira na formu zdravstvene ustanove. Mislim da ćemo iduće godine više znati u kakvoj organizacionoj formi ćemo raditi, a što se tiče organizacije rada, za sada se ništa ne menja.
UN: Ima li ZC Užice višak ili manjak medicinskih sestara?
– Ono što je definitivno ustanovljeno u ZC Užice je da imamo najveći deficit medicinskih sestara od svih profila zanimanja. U bolnici Užice je čak 126 sestara manje, nego što je predviđeno važećim normativima. Koliko će Ministarstvo zdravlja moći da nam izađe u susret, ne znamo, ali sa ovim što imamo, pokušavamo da pružimo što kvalitetnije zdravstvene usluge u domenu sestrinske profesije. Ograničeni smo odlukom Vlade Srbije, po kojoj se ne mogu primati novozaposleni, već samo na zamenu za duža bolovanja.
UN: Kada je i na kom odeljenju vaša karijera započela?
– Radim već osamnaest godina, a moja karijera je započela na Prijemno urgentnoj službi. Zatim sam primljena u jedinicu intezivne nege, odsek politrauma i urgentna hirurgija, gde sam provela 13 godina. Tu sam se, slobodno mogu da kažem, odškolovala što se tiče praktičnog dela ovog posla, i mislim da svaka sestra, ako želi da postane stručnjak u svom poslu, mora da prođe jedinicu intezivne nege, jer je tu najširi spektar znanja koje stekne u radu.
Zaposlila sam se sa srednjom stručnom spremom, završivši opšti smer u Medicinskoj školi u Užicu. Bilo je i nekih pokušaja rada u inostranstvu 1997. godine, kada sam bila u Frnkfurtu, ali sam se vratila iz privatnih razloga. Moji mentori na jedinici intezivne nege bili su vrhunski lekari i medicinske sestre od kojih sam mnogo mogla da naučim. Tada se izuzetno poštovala radna etika i disciplina, koja se u jedinicama intezivne nege i danas održava i poštuje u svakom smislu.
UN: Taj rad u tri smene, koji prođe svaka medicinska sestra, nije nimalo primamljiv, a usavršavanje uz rad i porodicu tek zvuči neverovatno. Vi ste ipak uspeli?
– Nije ni malo jednostavno, za ženu i majku, naročito u jedinici intezivne nege, gde se po deset sati bdi nad pacijentom. Takav rad ne može dugo da se izdrži, a da nema nekog štetnog dejstva po zdravlje. Ja sam se rano udala, u 21. godini, i rodila dete. Uz posao sam završila Visoku medicinsku školu, u vreme kada je krenulo školovanje po Bolonji i kada je, dotadašnja viša škola, postala visoka strukovna škola. Diplomirala sam uz rad i uz porodicu. Moram da kažem da je ustanova pomogla tokom školovanja, dajući mogućnost korišćenja plaćenih slobodnih dana Nakon diplomiranja i dalje sam radila u jedinici intezivne nege. Onda se neka moja prva prilika za pokazivanje radnih sposobnosti ukazala, kada sam zamenila divnu koleginicu, koja je bila glavna sestra na intezivnoj nezi, a zbog njenog porodiljskog bolovanja. Tu sam provela godinu i po dana kao glavna sestra. Sve vreme svog rada aktivno sam učestvovala kao predavač u kontinuiranoj medicinskoj edukaciji na nacionalnim i evropskim kongresima. Nakon nekog vremena predložena sam za glavnu sestru zdravstvene nege Opšte bolnice Užice i taj posao obavljam od 2013. godine. Jedan period sam uporedo obavljala poslove glavne sestre Službe ortopedije sa traumatologijom. Od pre dvadesetak dana sam imenovana za glavnu sestru Zdravstvenog centra Užice.
UN: Pre nekoliko godina krenuli su ozbiljni problemi nedostatka zdravstvenog kadra, kako ste se tada snalazili?
– Kada su krenuli zaista ozbiljni problemi nedostataka stručnog kadra, bilo je teško organizovati zdravstvenu negu na pravi način i prihvatila sam ozbiljan posao kontrole i evidencije kvaliteta zdravstvene nege i stručnog nadzora. Pre toga, 2010. godine, sam upisala specijalističke studije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, u trajanju od dve godine, kada je Medicinski fakultet raspisao konkurs za 24 sestre opšteg smera celoj Srbiji, kako je tada bilo predviđeno programom. Nakon položenih ispita, 2013. godine stekla sam zvanje diplomirane sestre specijaliste.
UN: Taj kadar do sada nije postojao?
– Ja sam prva sestra u Opštoj bolnici u Užicu sa tim nivoom obrazovanja, ali, zbog neusklađenosti propisa i dalje primam platu sa višom stručnom spremom. U međuvremenu je, na moje izuzetno zadovoljstvo, još nekoliko koleginica završilo specijalističke studije na Visokoj medicinskoj školi i mislim da je jako dobro imati visoko školovane sestre sa kojima sarađujete i unapređujete struku. Mogućnosti su onda mnogo veće.
UN: Dakle, neophodno je da sestra bude i obrazovana?
– Jako je važno, jer se menja struktura stanovništva, pomera se starosna granica, pacijenti su sve bolesniji, i ne može se više prilikom lečenja prilaziti pacijentu sa jednog, već sa više aspekata, od socijalnog aspekta, empatije, do same patologije bolesti. Da bi jedna sestra to mogla da obavi, onako kako struka nalaže, mora da poseduje široko obrazovanje i visok nivo znanja i stručnih veština.
UN: Bolnice nam sve više liče, izvinite, na protočni bojler. S jedne strane hiperprodukcija srednjeg medicinskog kadra, a s druge veliki odliv tog istog osoblja. Kako se to miri u praksi?
– Hiperprodukcija nije dobra, ali u svakom slučaju dobijate kvalitet, ako imate masu iz koje birate. Medicinska škola Užice je poslednjih godina značajno smanjila broj odeljenja opšteg smera. Na žalost, svih profila ima u višku, i opšteg smera, i fiziterapeuta i babica, a ministarstvo je smanjilo i strogo kontroliše prijem novih radnika. U užičkoj bolnici je najkritičnija situacija na Prijemno-urgentnoj službi, Neurologiji, Hirurgiji, Jedinici intezivne nege, ali i u ostalim službama. Trebaju nam sestre opšteg smera, srednjeg, višeg ili visokog obrazovanja, a s druge strane, na svaki naš konkurs prijavi se od pedeset do sto kandidata. Osim što nas nema dovoljno za zadovoljvanje svih potreba pacijenta, nama je problem i starosna struktura zaposlenih. Prosek godina zaposlenih medicinskih sestara je 42 godine, tako da se desi u toku godine da imamo svega tri ili četiri prijema na određeno, kada neka sestra ode na porodiljsko bolovanje. Svuda u razvijenom svetu medicinske sestre na jedinicama intezivne nege ne rade duže od tri do pet godina, a kod nas rade po sedamnaest, dvadeset, a imamo i sestre koje rade i 25 i 30 godina.
UN: Da li je bila vaša želja da budete medicinska sestra ili želja vaše porodice?
– Pa, podudarile su nam se želje. Želja moje porodice je bila da se, kao jedina u ovom poslu u porodici, bavim medicinskom strukom. Sada, uprkos svim problemima, jako sam ponosna na ono što sam postigla. Ne može svako da bude dobra medicinska sestra. Radim jedan human posao, jer sestra, pored lekara koji postavlja dijaganozu i leči, jako utiče na tok ozdravljenja pacijenta, i taj deo lečenja ne sme da zakaže. Ako izostane, uzaludan je i posao lekara. Ipak, najjači motiv je zahvalnost izlečenih pacijenata i mogućnost da svoje znanje prenesem na mlađe kolege.
UN: Da li ste promenili neke životne stavove o bolesti i smrti, u odnosu na one koje ste imali pre nego što ste počeli da se bavite ovim poslom, naročito kada su traumatična iskustva u pitanju?
– Na intezivnoj nezi sam se najviše smrti nagledala. Na smrt čovek ne može da postane imun, ma koliki profesionalac bio. U svakom slučaju, na život gledam tako da mi je porodica i njeno zdravlje uvek na prvom mestu i mnogi od nas nisu ni svesni koliko treba da ga čuvamo. Život cenim onoliko koliko traga ostavljam, koliko drugima pomažem, čime pomažem i sebi. Ono što je najteže u ovom poslu je smrt. Nijedna medicinska sestra gubitak dečjeg života ne zaboravlja nikada. To pamti dok je živa.
UN: Savremeni psihoterapeuti kažu da su ljudi poput baterija, pune se, ali i prazne. Kako se vi praznite od stresa?
– Savremeni život to sve manje dozvoljava, a možda je to i neki moj lični hendikep što ne umem da se praznim, ako izuzmem trenutke provedene sa porodicom. S druge strane, porodice medicinskih sestara moraju da imaju visok stepen razumevanja za njihov posao. Stres, koji inače nosi ovaj posao, bio bi svakako manji, da pored uslova rada, koji uvek mogu da budu bolju, i plate medicinskih sestra budu veće. Na žalost, nikada nisu bile manje nego sada, i po prvi put su ispod republičkog proseka. U svakom slučaju, svim srcem ću se truditi da očuvam dostojanstvo svoje struke i molim svoje kolege da ne posustanu. Dar je od Boga znati pomoći bolesnom.
LJ.K.
