početak KULTURA Награда публике Народном позоришту из Ужица

Награда публике Народном позоришту из Ужица

od Užička Nedelja
259 pregleda

san o zavičaju, svrati reče čovek

ГЛУМЦИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ИЗ УЖИЦА ОДИГРАЛИ ПРЕДСТАВУ „СВРАТИ, РЕЧЕ ЧОВЕК ИЛИ САН О ЗАВИЧАЈУ“
Публика је имала прилику да види једну чудну представу чудне глумачке енергије, сјајног сценског освајања глумаца, али је виђен и тај кошмар који је ту око нас и тај наш мазохизам, или како га већ треба назвати и тај пакао, те галерије ликова, па чак и нашу неспособност да било шта урадимо. Било да покушавамо да отмемо или да се вратимо, увек се враћамо на оно исто. За округлим столом, након представе били су и писац и редитељ, што у последње време није баш уобичајено. На питање да ли је задовољан како је редитељ Иван Вуковић одрадио свој део посла, писац Иван Велисављевић каже:

san o zavičaju, svrati reče čovek

– Мене је тешко похвалити. Углавном. Наравно да сам задовољан. Мислим да је Иван значајно унапредио текст. То, како глумци играју ове сцене, углавном без текста, је велико унапређење. Значинско, пре свега. И он је читао текст онако како је желео да његова редитељска визија изгледа. Тако да сам ја врло задовољан значењем које је успео да извуче, а о ком ја, можда, и нисам толико мислио. Доста сам се изненадио. Мислим да је то било изванредно. Ова нека понављања, којих такође није било у тексту. Дакле. успео je да направи кошмар, да истера значење тог кошмара, који је поменут у нечем што сам ја мислио да попуни хаос неког мог приватног лудила. Тако да сам задовољан.
У овом тексту, колико се зна и колико је речено пред премијеру, много тога је аутобиографског. На ту тему говори Иван Вуковић:
– Да. Нема лажи, нема преваре. Ја сам богаљ. Да. Има доста тога аутобиографског. Ово што сам сада направио заиста је аутобиографско. И да сам фан Шабана Шаулића. Ово да је Шабан певао за флашу пића, мени је мој ћале испричао 1000 пута. Мада, то је, вероватно, нетачно. Стврно има тога и стварно сам био у Итаки на студијама. Стално сам био у тим винаријама где се продају вина за десет долара. Има значи не само аутобиографског, него и документарног. Цела исповeст проститутке је документарна. Значи, ја се не бих усудио такве ствари да измишљам и не бих се баш тако поигравао са продајом женског тела. Тако да је то заиста исповест проститутке, до душе, из Сан Франциска. Али ја сам је ставио, јер није то много различито ни у Владимирцима.

san o zavičaju, svrati reče čovek

На питање да ли је ово иронија или промоција „шабанизације“, односно Србије, односно њихов допринос свему томе одговара писац Иван Васиљевић:
– Није иронија. Управо су све нумере померене од оригинала на тај начин да у тим представама види шта су те нумере тим људима и колико су их неке нумере понеле. Не знам колико знају „Шабана“, али то су људима онда направили химне, посмртне маршеве… На крају како они то чују. Шта је то њима? Просто музички, посебно самим сонговима, али то је била идеја, да покажемо шта су они њима, без осуде, неког става зашто тако. Како да кажем? Свако има право на тугу. Од Чехова на овамо. Туга неког човека који је социјално-друштвено на већој позицији, није већа од некога ко је социјално на нижој степеници. То је Чехов први доказао. Па онда сви даље. Они тако чују те песме. Те песме мењају њихове животе. Или су то мале смрти као у случају једног галеба, који умире толико пута. То је то како они то чују и шта то у њима ствара. Ту нема ироније, нема ништа, то је стварно тако. Стварно тако треба да буде и стварно су схватили.
Оно што је редитељски рукопис јесте преплитање оног што је реално и надреално. Оно је у улози овде да објасни какви смо ми и да ми кажемо сами шта мислимо о нама самима. Да ли је то то одговор даје писац текста Иван Велисављевић:

san o zavičaju, svrati reče čovek

– Ја сам од старта рекао да оно што ми радимо на представи и почиње на представи само је из визуре главног јунака. Оно како он то види, доживљава тај свет, то је оно што ми добијамо као информацију. Просто, када размишљате о нечему, то је спој неких реалних ствари и нереалних звукова, страхова, свега. Лепо звучи када се каже из угла тог и тог лика. Највећи проблем је био да не одемо у произвољност, него да одемо у један систем. Ја се надам да смо га направили. То је добро опредељење за представу. Сам стил представе није нешто што је везано за саму глумачку игру, него везано за једног човека. Један човек је појединац, јединка и има право да му се ствари склапају на најразичитије начине и да их најразличитије повезује. И највећи проблем је био, као што сам већ казао, да не одемо у произвољност. Да вам не буде занимљиво само ако сте психијатар Контантинов, него да то публици нешто значи. Да из његовог спајања и учитавања и свега и публика нешто осети. Знам шта смо радили, али за резултат доста је компликовано да се деси.
Како има став о аплаузима током представе на појединим местима он каже:
– Немам осећај. Нисам правио неке пикове за аплаузе. То може да се ради у неким другим жанровима, рецимо у комедији. Правите простор, пикове, остављате места за аплаузе. То нисам радио, што се тиче овог комада. Жеља је да се нешто свиди људима. Да виде да ли осећају када треба да дају аплауз. Није забрањено. Дозвољено је. Дају се аплаузи на разним местима у разним извођењима, али ја то сматрам као комплимент представи.
Немања Хаџи Јовановић је лик „Константина“ са невероватном енергијом изнео. Оно што ме занима јесте да ли је тај човек игде својом душом и нергиојом могао да буде другачији?. Када се врати, уместо да постане онај стари, он није даље отишао од свог завичаја и срља и даље у свему томе у том граду. Зашто он нема енергију и мотив да оде даље од тога? Одговор на ово питање даје тумач „Константина“ Немања Хаџи Јовановић.

san o zavičaju, svrati reče čovek

– Највероватније зато што није му дато да иде, него не заслужује, није предвиђен да иде у свет и да буде песник. Ту неку визију коју он ствара о себи, то је нека друга прича. Он је отишао у бели свет, јер је мислио да су за њега Владимирци мали и да је тај свет око њега, ти његови другари… Мало их је са висине гледао. Мислио је да може више, али када је дошао у Америку, сгхватио је у ствари ко је. Морао је да оде негде да би схватио да је он део Владимираца и кад се вратио… Што се каже, када види своју утробу, схвати да је у њој био проблем. Види да је у њему проблем, да је себи задао неки циљ, да је он ипак способнији од тих људи који га окружују. У ствари, то је нешто што сви можда видимо у себи, а то је да мислимо да вредимо више. То сви имамо у себи да ли би могли да будемо на неком бољем месту. Уместо да гледамо то што нам је дато и да искористимо ове људе што имамо око себе, да ослушкујемо и радимо заједно са њима. Што он каже на крају „ту где су наши родитељи направили те…“ мало смо ми то заборавили. Мало ми претрчавамо преко тих њива, река, тих домова. Олако се то некако… Не гледамо их као да је то наше. Да смо то ми у ствари.

san o zavičaju, svrati reče čovek

san o zavičaju, svrati reče čovek

san o zavičaju, svrati reče čovek

Оцена публике за ову представу је 4,64.

Милан Ђокић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.