GLUMCI NARODNOG POZORIŠTA IZ UŽICA ODIGRALI PREDSTAVU „SVRATI, REČE ČOVEK ILI SAN O ZAVIČAJU“
Publika je imala priliku da vidi jednu čudnu predstavu čudne glumačke energije, sjajnog scenskog osvajanja glumaca, ali je viđen i taj košmar koji je tu oko nas i taj naš mazohizam, ili kako ga već treba nazvati i taj pakao, te galerije likova, pa čak i našu nesposobnost da bilo šta uradimo. Bilo da pokušavamo da otmemo ili da se vratimo, uvek se vraćamo na ono isto. Za okruglim stolom, nakon predstave bili su i pisac i reditelj, što u poslednje vreme nije baš uobičajeno. Na pitanje da li je zadovoljan kako je reditelj Ivan Vuković odradio svoj deo posla, pisac Ivan Velisavljević kaže:
– Mene je teško pohvaliti. Uglavnom. Naravno da sam zadovoljan. Mislim da je Ivan značajno unapredio tekst. To, kako glumci igraju ove scene, uglavnom bez teksta, je veliko unapređenje. Značinsko, pre svega. I on je čitao tekst onako kako je želeo da njegova rediteljska vizija izgleda. Tako da sam ja vrlo zadovoljan značenjem koje je uspeo da izvuče, a o kom ja, možda, i nisam toliko mislio. Dosta sam se iznenadio. Mislim da je to bilo izvanredno. Ova neka ponavljanja, kojih takođe nije bilo u tekstu. Dakle. uspeo je da napravi košmar, da istera značenje tog košmara, koji je pomenut u nečem što sam ja mislio da popuni haos nekog mog privatnog ludila. Tako da sam zadovoljan.
U ovom tekstu, koliko se zna i koliko je rečeno pred premijeru, mnogo toga je autobiografskog. Na tu temu govori Ivan Vuković:
– Da. Nema laži, nema prevare. Ja sam bogalj. Da. Ima dosta toga autobiografskog. Ovo što sam sada napravio zaista je autobiografsko. I da sam fan Šabana Šaulića. Ovo da je Šaban pevao za flašu pića, meni je moj ćale ispričao 1000 puta. Mada, to je, verovatno, netačno. Stvrno ima toga i stvarno sam bio u Itaki na studijama. Stalno sam bio u tim vinarijama gde se prodaju vina za deset dolara. Ima znači ne samo autobiografskog, nego i dokumentarnog. Cela ispovest prostitutke je dokumentarna. Znači, ja se ne bih usudio takve stvari da izmišljam i ne bih se baš tako poigravao sa prodajom ženskog tela. Tako da je to zaista ispovest prostitutke, do duše, iz San Franciska. Ali ja sam je stavio, jer nije to mnogo različito ni u Vladimircima.
Na pitanje da li je ovo ironija ili promocija „šabanizacije“, odnosno Srbije, odnosno njihov doprinos svemu tome odgovara pisac Ivan Vasiljević:
– Nije ironija. Upravo su sve numere pomerene od originala na taj način da u tim predstavama vidi šta su te numere tim ljudima i koliko su ih neke numere ponele. Ne znam koliko znaju „Šabana“, ali to su ljudima onda napravili himne, posmrtne marševe… Na kraju kako oni to čuju. Šta je to njima? Prosto muzički, posebno samim songovima, ali to je bila ideja, da pokažemo šta su oni njima, bez osude, nekog stava zašto tako. Kako da kažem? Svako ima pravo na tugu. Od Čehova na ovamo. Tuga nekog čoveka koji je socijalno-društveno na većoj poziciji, nije veća od nekoga ko je socijalno na nižoj stepenici. To je Čehov prvi dokazao. Pa onda svi dalje. Oni tako čuju te pesme. Te pesme menjaju njihove živote. Ili su to male smrti kao u slučaju jednog galeba, koji umire toliko puta. To je to kako oni to čuju i šta to u njima stvara. Tu nema ironije, nema ništa, to je stvarno tako. Stvarno tako treba da bude i stvarno su shvatili.
Ono što je rediteljski rukopis jeste preplitanje onog što je realno i nadrealno. Ono je u ulozi ovde da objasni kakvi smo mi i da mi kažemo sami šta mislimo o nama samima. Da li je to to odgovor daje pisac teksta Ivan Velisavljević:
– Ja sam od starta rekao da ono što mi radimo na predstavi i počinje na predstavi samo je iz vizure glavnog junaka. Ono kako on to vidi, doživljava taj svet, to je ono što mi dobijamo kao informaciju. Prosto, kada razmišljate o nečemu, to je spoj nekih realnih stvari i nerealnih zvukova, strahova, svega. Lepo zvuči kada se kaže iz ugla tog i tog lika. Najveći problem je bio da ne odemo u proizvoljnost, nego da odemo u jedan sistem. Ja se nadam da smo ga napravili. To je dobro opredeljenje za predstavu. Sam stil predstave nije nešto što je vezano za samu glumačku igru, nego vezano za jednog čoveka. Jedan čovek je pojedinac, jedinka i ima pravo da mu se stvari sklapaju na najrazičitije načine i da ih najrazličitije povezuje. I najveći problem je bio, kao što sam već kazao, da ne odemo u proizvoljnost. Da vam ne bude zanimljivo samo ako ste psihijatar Kontantinov, nego da to publici nešto znači. Da iz njegovog spajanja i učitavanja i svega i publika nešto oseti. Znam šta smo radili, ali za rezultat dosta je komplikovano da se desi.
Kako ima stav o aplauzima tokom predstave na pojedinim mestima on kaže:
– Nemam osećaj. Nisam pravio neke pikove za aplauze. To može da se radi u nekim drugim žanrovima, recimo u komediji. Pravite prostor, pikove, ostavljate mesta za aplauze. To nisam radio, što se tiče ovog komada. Želja je da se nešto svidi ljudima. Da vide da li osećaju kada treba da daju aplauz. Nije zabranjeno. Dozvoljeno je. Daju se aplauzi na raznim mestima u raznim izvođenjima, ali ja to smatram kao kompliment predstavi.
Nemanja Hadži Jovanović je lik „Konstantina“ sa neverovatnom energijom izneo. Ono što me zanima jeste da li je taj čovek igde svojom dušom i nergiojom mogao da bude drugačiji?. Kada se vrati, umesto da postane onaj stari, on nije dalje otišao od svog zavičaja i srlja i dalje u svemu tome u tom gradu. Zašto on nema energiju i motiv da ode dalje od toga? Odgovor na ovo pitanje daje tumač „Konstantina“ Nemanja Hadži Jovanović.
– Najverovatnije zato što nije mu dato da ide, nego ne zaslužuje, nije predviđen da ide u svet i da bude pesnik. Tu neku viziju koju on stvara o sebi, to je neka druga priča. On je otišao u beli svet, jer je mislio da su za njega Vladimirci mali i da je taj svet oko njega, ti njegovi drugari… Malo ih je sa visine gledao. Mislio je da može više, ali kada je došao u Ameriku, sghvatio je u stvari ko je. Morao je da ode negde da bi shvatio da je on deo Vladimiraca i kad se vratio… Što se kaže, kada vidi svoju utrobu, shvati da je u njoj bio problem. Vidi da je u njemu problem, da je sebi zadao neki cilj, da je on ipak sposobniji od tih ljudi koji ga okružuju. U stvari, to je nešto što svi možda vidimo u sebi, a to je da mislimo da vredimo više. To svi imamo u sebi da li bi mogli da budemo na nekom boljem mestu. Umesto da gledamo to što nam je dato i da iskoristimo ove ljude što imamo oko sebe, da osluškujemo i radimo zajedno sa njima. Što on kaže na kraju „tu gde su naši roditelji napravili te…“ malo smo mi to zaboravili. Malo mi pretrčavamo preko tih njiva, reka, tih domova. Olako se to nekako… Ne gledamo ih kao da je to naše. Da smo to mi u stvari.
Ocena publike za ovu predstavu je 4,64.
Milan Đokić
