GLUMCI „ATELJEA 212“ IZ BEOGRADA ODIGRALI PREDSTAVU „KAZIMIR I KAROLINA“
Tekst „Kazimir i Karolina“ je jedan od krunskih svedoka svog vremena u kom je nastao. Pošto je retka prilika da su za okruglim stolom i reditelj i dramaturg, na konferenciji je bila rediteljka Snežana Trišić, dramaturškinja Gordana Goncić, kao i glumci. Ako je ovaj terkst nastao iz potrebe pisca da nam na nešto ukaže, čak i da najavi ono što se dogodilo, a misli se na fašizam i i kako je filmskoi šljam stvaran i učestvovao u formiranju tog ljudskog zla. Šta je bila njihova ideja? Na šta su oni hteli da ukažu ili, možda, najavom izbora ovog teksta da rade. Na ovo pitanje odgovara režiserka Snežana Trišić:
– Mislila sam da je važno kazati ili, da tako kažem, prepoznati to osećanje materijalne i duhovne bede koja je postojala u toj jednoj smeni kapitalizma i nadolazećeg fašizma. I to je, u stvari, kao jedan preloman trenutak u kome su se prelamali na ovom narodu koji vidimo u drami „Katzimir i Kartolina“. Zapravo kako je kapitalizam doveo do sloma čoveka i njegove duše i pameti, zapravo izazvao ono što će izroditi, odnosno fašizam. Čini mi se da ovo vreme u kome živimo… To više nije nikakva najava. To je više nekakvo prepoznavanje ili kao neko preuveličavanje tih pojava i naravno mene je zanimalo to kako čovek i ljubav stradaju unutar svega toga i kako se da sve lako urušiti i kako se urušava, što ja svakodnevno prepoznajem u svom životu i okolini kao neku lokalnu, ali i globalnu svetsku pojavu, koja zapravo traje veoma dugo. Nije samo treenutni trend ili aktuelni trenutak. Ta kriza traje veoma dugo i ona je kao neka ciklična pojava kojoj ne možemo da se odupremo. Naravno uvek ima neka druga ispoljavanja, ali mislim da je sada trenutak da se o tim stvarima govori i da se na njih ukazuje. Da trebamo i moramo da radimo. Mi smo ovo prepoznali i probali da uradimo.
Prilagođavanju teksta ovoj vrsti izvođenja, kakva je bila saradnja sa rediteljkom, da li je bilo kakvih posebnih zahteva u ovakvoj vrsti čitanja. Govori dramaturgica Gordana Goncić:
– Moram da kažem da nije bilo nekih drastičnih zahteva, možda samo to što smo radili doradu teksta. Htela bih da kažem da za „Atelje 212“ to i nije neka sitnica. Mi smo 1983. godine radili „Priče iz bečke šume“. Reditelj Paolo Mađeli je doneo na neki način u Beograd i „Atelje 212“ . Zatim smo radili „Parisku kolumnu“ 1986. godine, tako da moram da naglasim da je to bio izbor same rediteljke Snežane Trišić, da radi „Kazimira i Karolinu“ i da je apsolutno prihvaćen. Prosto se uklopio u naše razmišljanje i koncept „Ateljea“ i prohvaćen je sa velikim oduševljenjem, pogotovo tokom rada i kroz Snežin koncept eksplikaciju, cela ekipa je apsolutno lepo radila. Nekako je lako i imali smo osećaj da radimo nešto što je značajno, ali na jedan umetnički način. To jeste angaživanost teksta, ali ne u onom obnovljenom smislu, nego je upravo vrednost ove predstave što kroz jednu ljudsku ili kroz intimni doživljaj, ljubavnu priču zapravo govori i značajnim i opasnim društvenim okolnostima i o opštem društvu koje se menja. Zavisi od pojedinstvi.
Utisak je da ta galerija likova, koji su , prosto, tragični, nedostaje emocija. Možda je to bio i rediteljski zadatak ili ste ih vi tako osmišljavali, ali je nekako nedostajalo emocija u svemu tome. Neke vrste energije. Na ovo pitanje odgovorila je glumica Jelena Đokić koja je glumila Karolinu:
– U kom ste redu sedeli? U petom? Mislim da predstava mnogo zavisi i od toga u kojem pozorištu igramo. Imali smo baš situaciju kad smo se plašili nakon našeg „Ateljea“ u kom smo radili, gde smo ušuškani, igrali smo na „Sterijinom pozorju“. Tamo je jaka, velika, široka scena. Plašili smo se da će nas „progutati“, ali nije se to desilo. Ovde pak igrali na reci gde je to tako bilo, kao kutija pšibica da je publika bila blizu, blizu i to je još naraslo. Ljudi su se uživeli i prosto su nam prilazili. Tako je bilo i u Beogradu. Predstava je na vrlo intelektualan način dotakla, pa i emotivno razbila, tako da je moguće da sad ima nešto i ovde od doživljaja. Ja ono što mogu garantovati je da moje oči moraju imati puno vrzina nakon ove predstave da bi izgledale normalno. E sad, što se tiče emocija i svega ostalog nekako nisam uspela večeras da prenesem na vas. Ali šta da se radi?
Na Jelenu se nadovezao Bojan Dimitrijević koji je igrao Kazimira:
– Mi smo namerno i svesno i jednom trenutku otišli sa tog puta. Sneža je htela da se ovo ne radi kao melodrama u kojoj ćemo izazivati emocije u publici već da će to biti neki drugi žanr. Ne znam ni ja šta da kažem. Čudan mi je ovo doživljaj. Nekako mi se ne poklapa sa onim kako mi to izvodimo. Koliko nas to i stoji i košta i kako nama to dođe.
Potom je mikrofon uzeo reditelj iz Užica Branko Popović:
– Čestitke ansamblu na izuzetno dobroj predstavi. Ono što osećam potrebu da kažem večeras jeste to što je, čini mi se, scenom, zahvaljujući Jeleni, barem meni, zato što sam imao priliku to da vidim, osetio duh Gordane Kosanović. Sa jednom velikim zadovoljstvom sam pratio celu predstavu iz puno razloga i po konstituciji, talentu i svemu ono me što sam video kada sam gledao „Kazimir i Karolina“, pre mnogo godina u Jugoslovenskom dramskom pozorišutu. Svaka vam čast. Opravdali ste sve to što je Goca nosila sa sobom. Odlični ste bili.
Da li predstava radi na taj način da osveštava ovaj narod kada svi imaju samo po dve dve marke, ali tabloida imamo koliko hoćemo, „Grand“-ova imamo koliko hoćemo i sa svake strane pokušavaju da nam uzmu te dve marke koje imamo i da nam niko ništa ne uzme. Da li se možda na taj način „radi“ predstava. Odgovorila ne režiserka Snežana Trišić:
– Svakakako da, kada smo razmiljšljali o „Oktober festu“, o raznim vidovima pučkih zabava, koji su to njihovi mehanizmi, šta, zapravo, ti mehanizmi rade i čemu služe. Izmešu ostalog, naravno, bavili smo se „Oktober festom“ i tada i sada, ali i ostalim vidovima, nama poznatijih oblika vašara i, da tako kažem, i tog načina mišljenja i samim tim smo o tim stvarima koje ste pominjali razmišljali. Ali ono što je, zapravo, bilo značajno, je da su svi ti oblici neka vrsta šarene čllaže, zaborava, gde se ljudi u toj nekoj jeftinoj zabavi izgube i potpuno zamažu raznim sladoledima i šećernim vunama i tim kafanskim pesmama. Kao da su im zamazane oči da ne vide tu realnost koja tako nadire i prodire. Tako da i taj cepelin postaje samo neka vrsta zabave., a zapravo Horvat već u prve dve replike sjajno kaže dok gledaju cepelin „kako je daleko čovečanstvo doguralo, uskoro će da nestane“ kaže Karolina misleći na cepelin, a pisam nam to kaže u prve dve replike, a onda gledamo kako se to s zaista događa. Ove razne male i velike lične intimne pričice. Svakako da je oblik vašarskih zabava, ali i ovih koje ste nabrojali, važan mehanizam sprovođenja tohg nestanka čovečanstva i bavili smo se time.
Publika je ovoj predstavi dala ocenu 3,96.
Milan Đokić
