početak KULTURA „У ком сте реду седели?“

„У ком сте реду седели?“

od Užička Nedelja
534 pregleda

snežana trišić (2)

ГЛУМЦИ „АТЕЉЕА 212“ ИЗ БЕОГРАДА ОДИГРАЛИ ПРЕДСТАВУ „КАЗИМИР И КАРОЛИНА“
Текст „Казимир и Каролина“ је један од крунских сведока свог времена у ком је настао. Пошто је ретка прилика да су за округлим столом и редитељ и драматург, на конференцији је била редитељка Снежана Тришић, драматуршкиња Гордана Гонцић, као и глумци. Ако је овај теркст настао из потребе писца да нам на нешто укаже, чак и да најави оно што се догодило, а мисли се на фашизам и и како је филмскои шљам стваран и учествовао у формирању тог људског зла. Шта је била њихова идеја? На шта су они хтели да укажу или, можда, најавом избора овог текста да раде. На ово питање одговара режисерка Снежана Тришић:
– Мислила сам да је важно казати или, да тако кажем, препознати то осећање материјалне и духовне беде која је постојала у тој једној смени капитализма и надолазећег фашизма. И то је, у ствари, као један преломан тренутак у коме су се преламали на овом народу који видимо у драми „Катзимир и Картолина“. Заправо како је капитализам довео до слома човека и његове душе и памети, заправо изазвао оно што ће изродити, односно фашизам. Чини ми се да ово време у коме живимо… То више није никаква најава. То је више некакво препознавање или као неко преувеличавање тих појава и наравно мене је занимало то како човек и љубав страдају унутар свега тога и како се да све лако урушити и како се урушава, што ја свакодневно препознајем у свом животу и околини као неку локалну, али и глобалну светску појаву, која заправо траје веома дуго. Није само треенутни тренд или актуелни тренутак. Та криза траје веома дуго и она је као нека циклична појава којој не можемо да се одупремо. Наравно увек има нека друга испољавања, али мислим да је сада тренутак да се о тим стварима говори и да се на њих указује. Да требамо и морамо да радимо. Ми смо ово препознали и пробали да урадимо.

kazimir i karolina užice5

Прилагођавању текста овој врсти извођења, каква је била сарадња са редитељком, да ли је било каквих посебних захтева у оваквој врсти читања. Говори драматургица Гордана Гонцић:
– Морам да кажем да није било неких драстичних захтева, можда само то што смо радили дораду текста. Хтела бих да кажем да за „Атеље 212“ то и није нека ситница. Ми смо 1983. године радили „Приче из бечке шуме“. Редитељ Паоло Мађели је донео на неки начин у Београд и „Атеље 212“ . Затим смо радили „Париску колумну“ 1986. године, тако да морам да нагласим да је то био избор саме редитељке Снежане Тришић, да ради „Казимира и Каролину“ и да је апсолутно прихваћен. Просто се уклопио у наше размишљање и концепт „Атељеа“ и прохваћен је са великим одушевљењем, поготово током рада и кроз Снежин концепт експликацију, цела екипа је апсолутно лепо радила. Некако је лако и имали смо осећај да радимо нешто што је значајно, али на један уметнички начин. То јесте ангаживаност текста, али не у оном обновљеном смислу, него је управо вредност ове представе што кроз једну људску или кроз интимни доживљај, љубавну причу заправо говори и значајним и опасним друштвеним околностима и о општем друштву које се мења. Зависи од појединстви.
Утисак је да та галерија ликова, који су , просто, трагични, недостаје емоција. Можда је то био и редитељски задатак или сте их ви тако осмишљавали, али је некако недостајало емоција у свему томе. Неке врсте енергије. На ово питање одговорила је глумица Јелена Ђокић која је глумила Каролину:

jelena đokić i bojan dimitrijević

– У ком сте реду седели? У петом? Мислим да представа много зависи и од тога у којем позоришту играмо. Имали смо баш ситуацију кад смо се плашили након нашег „Атељеа“ у ком смо радили, где смо ушушкани, играли смо на „Стеријином позорју“. Тамо је јака, велика, широка сцена. Плашили смо се да ће нас „прогутати“, али није се то десило. Овде пак играли на реци где је то тако било, као кутија пшибица да је публика била близу, близу и то је још нарасло. Људи су се уживели и просто су нам прилазили. Тако је било и у Београду. Представа је на врло интелектуалан начин дотакла, па и емотивно разбила, тако да је могуће да сад има нешто и овде од доживљаја. Ја оно што могу гарантовати је да моје очи морају имати пуно врзина након ове представе да би изгледале нормално. Е сад, што се тиче емоција и свега осталог некако нисам успела вечерас да пренесем на вас. Али шта да се ради?
На Јелену се надовезао Бојан Димитријевић који је играо Казимира:
– Ми смо намерно и свесно и једном тренутку отишли са тог пута. Снежа је хтела да се ово не ради као мелодрама у којој ћемо изазивати емоције у публици већ да ће то бити неки други жанр. Не знам ни ја шта да кажем. Чудан ми је ово доживљај. Некако ми се не поклапа са оним како ми то изводимо. Колико нас то и стоји и кошта и како нама то дође.

branko popović

Потом је микрофон узео редитељ из Ужица Бранко Поповић:
– Честитке ансамблу на изузетно доброј представи. Оно што осећам потребу да кажем вечерас јесте то што је, чини ми се, сценом, захваљујући Јелени, барем мени, зато што сам имао прилику то да видим, осетио дух Гордане Косановић. Са једном великим задовољством сам пратио целу представу из пуно разлога и по конституцији, таленту и свему оно ме што сам видео када сам гледао „Казимир и Каролина“, пре много година у Југословенском драмском позоришуту. Свака вам част. Оправдали сте све то што је Гоца носила са собом. Одлични сте били.

tihomir stanić

Да ли представа ради на тај начин да освештава овај народ када сви имају само по две две марке, али таблоида имамо колико хоћемо, „Гранд“-ова имамо колико хоћемо и са сваке стране покушавају да нам узму те две марке које имамо и да нам нико ништа не узме. Да ли се можда на тај начин „ради“ представа. Одговорила не режисерка Снежана Тришић:
– Свакакако да, када смо размиљшљали о „Октобер фесту“, о разним видовима пучких забава, који су то њихови механизми, шта, заправо, ти механизми раде и чему служе. Измешу осталог, наравно, бавили смо се „Октобер фестом“ и тада и сада, али и осталим видовима, нама познатијих облика вашара и, да тако кажем, и тог начина мишљења и самим тим смо о тим стварима које сте помињали размишљали. Али оно што је, заправо, било значајно, је да су сви ти облици нека врста шарене чллаже, заборава, где се људи у тој некој јефтиној забави изгубе и потпуно замажу разним сладоледима и шећерним вунама и тим кафанским песмама. Као да су им замазане очи да не виде ту реалност која тако надире и продире. Тако да и тај цепелин постаје само нека врста забаве., а заправо Хорват већ у прве две реплике сјајно каже док гледају цепелин „како је далеко човечанство догурало, ускоро ће да нестане“ каже Каролина мислећи на цепелин, а писам нам то каже у прве две реплике, а онда гледамо како се то с заиста догађа. Ове разне мале и велике личне интимне причице. Свакако да је облик вашарских забава, али и ових које сте набројали, важан механизам спровођења тохг нестанка човечанства и бавили смо се тиме.

nebojša ilić i snežana trišić

Публика је овој представи дала оцену 3,96.

Милан Ђокић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.