INTERVJU: SLOBODAN GAVRILOVIĆ
Slobodan Gavrilović, Užičanin o kome se nekada mnogo govorilo i čiji se politički rad pomno pratio, čovek koji je ostavio veliki i neizbrisiv trag na užičku politiku krajem prošlog veka. Prošao je mnogo toga u Demokratskoj stranci i proživeo mnoge trenutke sa pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem. Često se nije slagao sa njegovom politikom, ali, kako kaže, uvek su bili u dobrim odnosima.
UN: Da li ste još uvek politički aktivni? Nema vas u javnosti, pa se stiče utisak da ste se povukli iz politike?
– Da, aktivan sam. Član sam Glavnog odbora Demokratske stranke, verovatno jedini, sve od 1990. godine. Ali više nemam inicijative. Činim samo ono što se od mene traži, a mogu, bilo da znam, bilo da hoću. Tu sam jer želim da budem solidaran sa ogromnim brojem sjajnih, sposobnih i poštenih ljudi. Nekoliko desetina pokvarenjaka je ovu časnu Stranku obrukalo. Uvek će biti takvih. Interesdžije i lopovi idu uz vlast. Svi su već prešli u novi režim ili za njega dragovoljno rade, kako bi očuvali svoje bogatstvo. Ne želim da se saglasim sa iskazom: Svi smo isti. Nismo! I nikad nećemo biti.
UN: Možete li nam reći nešto više o osnivanju Demokratske stranke i šta Vam je naročito ostalo u sećanju tih prvih godine rada stranke i početaka višestranačja u Srbiji i Jugoslaviji?
– To je bio jedan drugi moral. Drugo vreme. Druge prilike. Putovali smo kao i sav narod javnim prevozom: vozovima i autobusom, autom samo kada nas više ide iz jednog u drugi grad. Tako sam jednom na autobuskoj stanici u Gornjem Milanovcu, noću oko 23 časa upoznao jednog od najvećih proizvođača jabuka u Srbiji, Nikolića iz sela Vinče kod Topole. U razgovoru on kaže:“Ako si ti sekretar Demokratske stranke, a ideš kao i ja autobusom, ja hoću da budem u toj stranci, ali tek pošto mi ti dokažeš da si to što kažeš“. Jednom prilikom, kada je dolazio u Beograd, primio sam ga u Nušićevoj, gde smo tada imali prostorije. Kasnije je bio među Tadićevim savetnicima za selo i poljoprivredu, kad je ovaj bio predsednik Srbije. Uz nas, ili sa nama, bili su najbolji. Rekorederi u proizvodnji mleka, pšenice, malina, ali i najbolji sportisti, novinari, profesori, advokati, lekari, inženjeri, radnici… Tu je bila elita u pravom smislu reči. Malo, po malo smo se nje oslobodili, pa smo s pravom spali na ono što sada jesmo. Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji.
UN: Kakav je bio baš odnos sa Zoranom Đinđićem? Znam da se niste slagali oko nekih stvari, da ste mu na neki način bila najjača opozicija. Da li možete da nama kažete oko čega se niste slagali, kako je on to prihvatao?
– Zoran Đinđić je bio ispred ovih, da im ime ne spominjem, dvanaest kopalja, u svakom pogledu. Njegova lepeza je bila široka, njegova znanja su bila velika, njegova inteligencija zadivljujuća, pa i duhovitost. Sećam se kada sam odlučio da „govorim ćutanjem“, pa sam mu to saopštio, da kao šef Poslaničkog kluba to zna, on mi je odgovorio:“Taman sam se spremio da idem u hodnik. Onda ću te tamo slušati“. On je jedini, ali potpuno i bez ikakve rezerve, iz najužeg rukovodstva, bio za razgovore o miru koje smo mi organizovali u avgustu i septembru na Ilidži i u Sarajevu 1991. godine. Znao je da svakom poveri ono za šta je najsposobniji, tako sam i ja nosio „barjak demokratije“. Pogledajte malo pažljivije. Jedini sam koji je posle ubistva predsednika Đinđića smenjen, većina je napredovala. Smenjen sam kao antiđinđićevac. Da li sam ja mogao biti na tom mestu, da on nije hteo? U septembru 2004, između dva kruga lokalnih izbora, Ružica Đinđić je, pred pedesetak najodgovornijih ljudi, izjavila:“U Demokratskoj stranci barjak demokratije nosi Slobodan Gavrilović“. Da li je ona znala šta će biti posle takve izjave, ne znam. Od tada počinje moje „izolovanje“, kome se nikada ozbiljnije nisam suprotstavio. A i zašto bih?
– Bili smo i u sukobima. Najmanje dva puta, ali načelno oko određenih pitanja, nikada lično. Oko udruživanja opozicije, januara 1998. godine i oko štampanja usvojenog programa iste godine. I još sijaset puta oko manje važnih stvari. Tada se u Demokratskoj stranci odlučivalo. Sećam se kada me on predložio, krajem 1996, da budem predsednik Izvršnog odbora, ali da mi Vesić bude zamenik, odbio sam uz reči: „Ne mogu da primim Vesića, on krade“. Na to mi je on odgovorio:“Daj ti svog kandidata, a ja svog, pa da idemo na Glavni odbor“. Prihvatio sam. On je predložio Vesića, a ja Tadića. Pobedio sam sa dvanaest glasova razlike. Tada se u Demokratskoj stranci odlučivalo!
– Kada je pre nekoliko godina preneta senzacionalna vest kako sam ja navodno na sednici Glavnog odbora izjavio: „Iznesite taj leš iz Demokratske stranke“ nastala je bura. Ćutao je Glavni odbor. Nije demantovao tu laž. Zašto bih ja onda bilo šta pričao. A takav tekst postoji. Objavljen je u „Danasu“, ali to je objavio jedan drugi čovek. On nije više među živima. Tada je sedeo u Političkom savetu LDP-a i ćutao. Ali, ja neću biti maliciozan kao oni. Taj čovek je to napisao o našem sukobu sa Đinđićem 1998. godine, a meni su tuđi tekst pripisali 2004. godine, u neko sasvim drugo vreme. U našoj „javnosti“ može sve da prođe. Nikome nije stalo do istine i činjenica. Ili, da budem precizniji, takvi su retki.
UN: Da li je došlo vreme da kažete šta je značila rečenica „Nisu ovo traktorske gume“?
– Ne, nije. To je bilo baš u januaru 1998. godine.
Slobodan Gavrilovic sa sinovima Djordjem i Miodragom 1991
UN: Takođe, nekako se stiče utisak da su ranije, na početku i oko 2000. ljudi u stranci bili zbog ideologije, da su verovali u ono što su radili. A nakon toga da je više preovladao interes. Kakvo je Vaše mišljenje?
– Delim Vaše mišljenje. Tu ima i logike. Ali, sve što je logično ne mora biti i istinito. Inače u svetu je sve manje vrednosti, a sve više interesa. I to ponajviše šićardžijskih. Što mnogi vredni ljudi decenijama s mukom stvaraju, bezdušni pojedinci brzo upropaste i obezvrede.
UN: Kakva bi bila Srbija da je nije ubijen premijer Đinđić?
– Šta bi bilo da je bilo? Time se bavi jedna disciplina: filozofija istorije, ja ne spadam u tu disciplinu, premda se nekada i sam poslužim sličnim analogijama. Jedan od prvih poslanika u Srbiji koji je govorio o sukobu interesa, shvaćenog u današnjem smislu, bio je Jovan Skerlić. Bilo je to davne 1912, nepunu godinu pre njegove smrti, a još uvek se batrgamo sa istim problemima. Šta bi bilo da smo to još tada rešili?!
UN: Savez za promene, DOS, pa sada Savez za Srbiju. Kako vidite sva ta ujedinjenja opozicije, ali i njene posledice?
– Ona su, udruživanja, nekada nužna, nekada iznuđena, ali to je uvek bolje nego da vlada jedna stranka. Kad god je u Srbiji vladala jedna stranka, bili smo na stranputici. Ili, kad je nešto bez alternative?! Ili kad je nešto jednoglasno. Na primer, kad smo donosili odluku o bojkotu izbora 1997. godine na Izvršnom odboru, odluka je bila jednoglasna. Prvi put do tada. Završena sednica, svi ustaju i odlaze, ja sedim i razmišljam. To primeti Đinđić, vrati se do mene i upita:“Šta to razmišljaš?“ „Zorane“ – odgovorih mu – „ne sviđa mi se što je odluka jednoglasna, bojim se da to ne valja“. Bilo je to prvi put, što ja pamtim, da je neka važna odluka na organima Demokratske stranke doneta jednoglasno. Tako se kasnije i ispostavilo. Ta odluka nije bila dobra. Moja iskustva me uče da duže traje ono što je osporavano, nego ono što je „jednoglasno“ podupirano.
UN: Ko je od tadašnjih opozicionih lidera krajem devedestih godina možda najviše smetao Đinđiću?
– Lenštine i lažovi. Veoma ga je zabolelo kada ga je Drašković sa socijalistima 1998. godine smenio sa mesta gradonačelnika Beograda. Ne zbog mesta, položaja, nego zbog načina i sa kim je to uradio?! Tako je ostalo do danas. Ko hoće pošteno – izvisi, a nepošteni su u svakoj vladi. Još se time hvale. Budibogsnama. Da se ne zaboravi. Kada su se, u vreme Prvog svetskog rata, mnogi ratni profiteri bogatili, Dragiša Lapčević je zarađivao prodajući robu na zakupljenoj tezgi na Bajlonijevoj pijaci. I ko ga pominje? A onaj koji je unakazio Srbiju podižu mu se spomenici!
Slobodan Gavrilovic i supruga Svetlana
UN: Kako ste gledali na cepanje DS-a, odnosno izlaženje pojedinih funkcionera i osnivanja njihovih stranaka? Da li Vas je neko posebno iznenadio, razočarao?
– U početku me je to bolelo. Veoma. Kasnije sam tragao za razlozima. Dva su osnovna za brojna cepanja Demokratske stranke: višak ambicije kod pojedinaca i manjak trpeljivosti većine prema manjini, pa i onoj koja drugačije misli. Posebno me razočarao Tadić. To nije smeo da uradi.
UN: Da li ste dobijali pozive da pređete kod njih i zbog čega niste?
– Gotovo da me niko nije zaobišao prvih nekoliko puta, kasnije su to znali, pa me nisu ni pozivali. Iako sam imao najbrojniju opozicionu grupu u Demokratskoj stranci, nikada nisam pomišljao da pravim novu stranku. Uslov za sve koji su nam se pridruživali, bio je: nema izlaska iz DS i nema nove stranke. Pogledajte spiskove iz tog doba, pa će vam biti jasno da se može biti protiv, a da se ostane i u DS i da se ostane častan.
UN: Svašta se priča i govori o Draganu Đilasu, a vi ste ga podržali na stranačkim izborima kada mu je protivkandidat bio Pajtić. Interesuje me, kakav je Vaš utisak o Draganu Đilasu?
– Ja sam ga podržao kada je on bio kandidat za predsednika Demokratske stranke i na beogradskim izborima. On je sposoban menadžer. Očekujem da to i ostane. On je jedan od retkih ljudi iz Demokratske stranke, koji me još uvek nije slagao. Bar da ja znam. Ono što je on izdržao u našim „medijima“ retko bi ko to mogao. Zamislite da iz dana u dan o vama tako pišu. Ja to ne bih izdržao. Samo za to zaslužuje podršku, jer je hrabar i istrajan. Kažu i bogat. Pa šta? Zašto se plašimo bogatih. Kamo sreće da je Beograd na vodi radio neki naš bogataš, a ne nečiji „prijatelji“ iz belog sveta sa crnim parama.
UN: Kada je u pitanju rad užičkog DS-a, da li možete da napravite neku retrospektivu nekadašnjeg rada DS-a, dok ste bili u Užicu, i ovog sada?
– Ne bih to činio iz više razloga. A bilo bi korisno, čini mi se obostrano. Kratku istoriju Demokratske stranke u Užicu objavio sam u knjizi „Siđi s vlasti da merimo časti“. Primerak sam dostavio pre objavljivanja i Gradskom odboru u Užicu. A kad god zatrebam bilo kome da se nešto pomogne, neću se izmaći.
UN: Da li podržavate građanske proteste i zbog čega? Da li oni mogu nešto promeniti u ovoj državi?
– Da, podržavam proteste. Znate, još od novog veka kada je uspostavljeno prirodno pravo, ljudi imaju pravo na pobunu kada vladalac gazi zakon. Ovaj režim svaki dan krši zakone, pa i Ustav. I nikom ništa. Ja se više pitam, zašto ćuti Ustavni sud? On je dužan da štiti ustavnost i zakonitost, da onemogući vladaoca u njegovoj težnji da ukloni ustave i zabrane. To je prirodno, neprirodno je ćutati. Znam da je previše straha. Treba nam Zakon protiv straha, koji je Ljuba Davidović predložio još daleke 1923. godine. Ovaj režim s neskrivenim namerama manipuliše strahom, jednim od najsnažnijih ljudskih osećanja. Ali, to će im se obiti o glavu.
UN: Malopre smo pomenuli Savez za Srbiju. Vaše mišljenje o toj koaliciji i da li ono mogu doneti neke promene u Srbiji i smenu režima Aleksandra Vučića?
– Za sada je još daleko od toga. Ali se ide u tom pravcu. Ima tu i neke logike: dvanaest godina Milošević, dvanaest godina DOS u raznim oblicima, dvanaest godina Nikolić–Vučić… Ničija ne gori do zore. Ali, problem je u tome što se naša politička elita bogati i bahati, pa samo kod nas ima izreka „Siđi s vlasti da merimo časti“. Pripisuje se jednom pesniku–soluncu Vlaju iz Glibovca, koji je zbog nje hapšen, a smrzao se 1967. godine. Nigde nema takve razlike između ljudi na vlasti i onih drugih, kao kod nas. To nije normalno, ali to je više kulturološki, nego politički problem. Još 2014. godine u „Danasu“ sam napisao današnjem vlastodršcu da je još od Avelja i Kaina svako raspet na svom bratu, pa da i on neće biti izuzetak. Iako se iz petnih žila upinje.
UN: Jedan deo Vašeg zanimanja je pisanje knjiga. Kako, zašto…?
– Četiri knjige su moji „izveštaji“ šta sam radio u politici i u „Glasniku“. Četiri knjige su o Živojinu Pavloviću. Tri iz struke, a četvrta se piše. Jedna o dželatu, a tri se pripremaju. Tri romana i četvrti je u nastanku. Zašto? Od rane mladosti nešto pišem: dnevnik, pesme, priče, romane. Intervjue. Skoro sam pronašao neobjavljeni intervju sa Franjom Mihalićem, obavljen 8. januara 1971. godine. Potpuno sam zaboravio da je karijeru završio na maratonu „Kadinjača“, u Titovom Užicu 1966. godine. Uvek su me privlačile knjige i pozorište. Ljudi i njihove sudbine.
UN: Vi ne izdajete svaki čas knjige, već kada ocenite da je vreme. Nedavno je bila promocija „Dželata“ u užičkoj Narodnoj biblioteci, mada je knjiga izašla 2012. godine. Zašto ranije nije bilo promocije, a bilo ih je u skoro svim okolnim gradovima i opštinama?
– Dobro je da su se i posle, gotovo sedam godina, stekli uslovi da se i o ovoj knjizi razgovara. Veoma sam zahvalan svima koji su bili to veče u biblioteci. Posebno sam zahvalan gospođi Murić, koja je u svemu bila predusretljivi domaćin. Hvala joj, kao i njenim saradnicima, na tome. Posebno hvala Milutinu Jovičiću Luju, koji, iako ophrvan bolešću, napisa svoje viđenje romana „Dželat“, kao i profesoru Đuru Šušnjiću.
UN: Knjiga je na neki način ispovest vašeg glavnog junaka Vidana, čiji je posao bio ubijanje onih koji su suprotno mislili od komunista: Recite nam nešto o tim razgovorima sa njim, koliko su trajali, kakav je Vaš utisak o njemu – da li se pokajao nakon svega?
– Ljuba Simović je, jednom prilikom, s pravom, rekao:“Dželata će uvek biti“. U njima bar nismo oskudevali kroz čitavu istoriju, ne samo srpsku, već svetsku, ljudsku. Razgovarao sam sa njim više od sedam godina. Ozbiljno, bez ikakve primisli o senzacionalizmu. Profesor Sreten Marić je umro septembra 1992. godine, u jednom razgovoru mi je, posle pročitanih nekoliko stranica iz njegovih memoara, rekao:“Ako ikada ovo budeš objavljivao, obavezno rukopis učini dostupnim javnosti“. Tako i planiram. Faksimil rukopisa svih četiri stotine stranica biće dat, bar elektronski, pa koga interesuje, može da analizira i rukopis. On može mnogo govoriti, doduše onome ko zna da ga čita. Ne, on se nije pokajao, smatrao je svoj posao kao profesiju, kao što su to radili dželati, na primer, u Francuskoj, ali „bez belih rukavica“.
UN: Kada ćete završiti „Pariski šešir“?
– Ako bude sreće i zdravlja, do kraja godine. Taj šešir je u mojoj glavi od moje šeste godine. Zaista je kraljica Draga na Vaskrs 1903. poklonila Persidi, bakinoj najstarijij sestri, šešir koji je te godine, u februaru, kupljen u Parizu. Kasnije mu je Radenko Milovanović, klasni drug Nikodija Lunjevice, dodao perušku od gaka sa Carske bare. To je u familiji bila svojevrsna amajlija, kao što je jedino Persida bila gospođa, jahala je konje pre Prvog svetskog rata, nosila damske šešire, odlazila na prijeme i matinea. Igrala sa kavaljerima, oficirima, nameštenicima i vladinim činovnicima, a …
UN: Hoće li biti uskoro promocija Vaše knjige „Zbeg“ u Užicu?
– Kad me ko pozove, bilo kojim povodom, a da ja mogu na taj poziv odgovoriti, rado ću se odazvati. „Zbeg“ je roman o Drugom ustanku, a njegova radnja se odvija od Kosjerića do Užica, Požege, Dragačeva i Čačka. Malo je romana, ako ih uopšte ima, o tom važnom događaju iz naše tako burne istorije.
– U „Zbegu“ se pominje i užički pesnik Šejih Mumamed. Po narodnom predanju, na mestu gde je pala njegova krv “iznikla je ruža“.
– Da li ovako prolaze pravednici i stradalnici ili narod željan pravde isplete kasnije divne legende. O njemu je sačuvano desetak legendi. Kad dugo nema kiše, a treba je, kažu stari: samo promešajte vodu u Jevremovom bunaru. Ili da su svim potomcima Turaka, koji su kroz čaršiju šutirali odsečenu glavu pesnika i pravednika Šejih Muhameda, desna noga bila deblja… Ne zna se više šta je istina, a šta priča. A zašto bi se i znalo? Zna se da Šejih Muhamed bio čovek pravde, istinske vere, pa time i tolerancije, da je želeo sa Srbima živeti u dogovoru i miru. U njegovo vreme Srbi su obnovili svoje crkve i učvrstili svoju veru.
– Pa, zar se ovakve tradicije treba stideti, zar ove mitove i legende treba zaboravljati? Šta nam onda ostaje?!
UN: Imate li nešto novo u planu da pišete, da li ste došli do nekog novog materijala?
– Spremam godinama rukopis „O knjigama i ljudima“. Možda ću ga za godinu-dve konačno završiti. „Porodični album“ je za moju dušu. Ne znam šta ću sa preko trideset svezaka rukopisa, dnevničkih zapisa od 1990. do današnjih dana. U knjizi „O knjigama i ljudima“ već su napisani tekstovi o mnogim Užičanima: Kole – bibliotekar, Milutin Jovičić Lujo, Rade Poznanović, Milan Popović – profesor, planinar i pčelar, Mitar Tucović Beli – The – pesnik i aforističar, Beli pukovnik, Žika nosač, Rada šoferka, Milomir Stevanović Steps, Milojko Knežević – prevodilac i Čovek, Kovač – prvi profesionalni disk-džokej, moji kumovi: Svetislav Tijanić, Petko Pavlović, Aco Marković i Milovan Milaćević; moji školski drugovi: Žuga, Zoran Tešić, Mire, Batak, Dika, Nikola, Jevđo; moji majstori iz valjaonice: Britva, Momo Panić, Radomir Čolić, Miljko Bradić, Radojko Đedović, ali i Aco Šutić; moji profesori: Momo Ostojić, čovek koji nam je i kazao šta sve ima grad, kad smo kao seljačka deca pristigli 1966. u grad, Radiša Kovačević Cula, predavao matematiku, a vodio dramsku sekciju, sjajan lik, ili Lale Milosavljević, sećate se njegove knjige „Pod Đavoljom stenom grad“. Tri knjige o tri stene. Ko nije ljubio na Čitakovoj steni, taj kao da nije ni ljubio.
UN: Rođeni se i odrasli u Čačku, a veliki deo života ste proveli u Užicu. Recite nam po čemu pamtite te gradove i koji Vam je ostao više pri srcu i zbog čega?
– Ja sam iz Prijevora. U Čačku imam samo familiju i stare kumove. Imam dva zavičaja: Čačak – biološki i Užice – kulturološki. Još od ranije, kada su na automobilima bile stare tablice za Užice TU, a za Čačak ČA, odmah je bila TU–ČA. Tako je bilo u fudbalu i košarci. Vladalo je veliko rivalstvo. Borac i Sloboda. Tako je bilo i oko Tita, koji je rado dolazio u Užice, a nerado u Čačak. Kada je u Čačku bilo na stotine privatnih firmi, u Užicu je s mukom dozvoljen Docin kafić. Užice je imalo profesionalno pozorište, a Čačak ne. Ali, ovih dana Čačak je dobio jednu od najvećih i najlepših biblioteka u Srbiji. Najbolje je kada se zadrobi. Ne jedan ili drugi, već i jedan i drugi. Užice mi je više u glavi, a Čačak u srcu. Ali su ljudi najznačajniji, o čemu sam u prethodnom pitanju posebno govorio. Ili još i ovo: brat Zoran mi je u Prijevoru, a sestra Vera u Užicu, kako to da odvojim. Volim i jedno i drugo.
UN: Na kraju, kakvu vidite bližu budućnost Srbije? Da li ima šanse da uđe u Evropsku uniju?
– Evropska unija je već prošlost. Ali, njene vrednosti, bar one na kojima je formirana, još uvek su naša nedostižna budućnost. Zašto se odustalo od prvobitne ideje: Evropa od Atlantika do Urala. Ima li Evrope bez Rusije? Može postojati, ali ona je onda kljakava, kao čovek bez ruke ili noge, da ne kažem bez glave.
– Moderni svet donosi nove probleme, ali i nova rešenja. Dvadeset prvi vek će obeležiti voda, kao što je dvadeseti obeležila nafta. Obeležiće hrana, kao što je ranije bila energija, obeležiće prosečnost, kao što je ranije bila vrlina. Najviše se plašim poplave neznanja, osrednjosti i primitivizma, ali i znanja bez vrline. Danas je sve manje srećnih ljudi, jer je sve manje čestitih. Bojim se da će u budućnosti biti još gore. Ako dobro zaista pobeđuje zlo, u šta sumnjam, onda nam predstoji novi potop, ili ćemo se svi naći „pod jednom šljivom“, kao što je to Tarabić predviđao.
– Šta je čovek samo sebi uradio u dvadesetom veku, zaslužio je da bude kažnjen, da propadne. A da ne pominjem šta je uradio vodama, vazduhu, zemljištu?!
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1009)
