ДИМИТРИЈЕ ТУЦОВИЋ
Предлажем радницима Београда да одбранимо Туцовића, да остане на његовом Тргу.
Ако неразумни у Београду остану при свом, сулудом, науму о уклањању бисте нашег и радничког вође Димитрија Туцовића са његовог Трга, предлажем да га радничка класа Србије брани свим средствима, и својим телима, а у крајњем да га преселимо на Трг у Туцовићево и наше Ужице, на место где је био споменик аустроугаског каплара.
Нациста Курт Валдхајм починио је велике злочине над српским становништвом, у реону Козаре (слањем у логоре око 66000 грађана, од којих око 20000 деце), па заслужио и усташко одликовање Анте Павелића.
Броз, са послушницима, прећутао је те злочине, тако да је Валдхајм постао Генерални секретар ОУН-а, у два мандата, и канцелар Аустрије.
Валдхајм се Брзу реванширао уручивањем одликовања, које је Броз заслужио као аустријски каплар у Првом светском рату, учешћем у походима најозлоглашеније аустроугарске 42. вражје дивизије и, за учешће у рату против Србије, добио унапређење и одликовање:
Броз, каплар аустроугарске војске, у Подрињу, у акцији хватања „српских живих језика“, за које подвиге је и орден заслужио од генерала Цибулке!
Курт Валдхајм, 1967.: „Драгом цукерфиреру Јосипу Брозу, за исказану умешсност, храброст и лојалност на српском фронту. Захвална Аустроугрска царевина. Новембра 1914. године“. На златастно одликовање, позамашне тежине, Броз је, лаконски одговорио: „Та стварчица ме не интересује, јер ми је грешком намењена“.
Валдхајм се китио са пет ратних одликовања, од којих и одликовањима Анте Павелића, усташког поглавника, и Адолфа Хитлера
СИМОН ВИЗЕНТАЛ: „Имали смо га (Валдхајма) притјераног у ћошак. Фалио нам је само неки конкретан доказ о њему, али је очигледно да су га Тито и остали државници штитили. Југославија, којој је Валдхајм нанио много зла, стала је у његову заштиту“?! Није Југославија, већ Броз и његови послушници.
„Друже Диле, наш соколе сиви, више радиш него многи живи“.
Димитрије се родио на Златибору, у Гостиљу, у породици Јеврема, учитеља и свештеника и Јефимије Туцовић родио 1881. године, уз четири брата и три сестре.
Своја социјалистичка опредељења, из Гимназије у Ужицу, Туцовић је у пракси реализовао поставивши темеље класичном радничком покрету у Ужицу, а помогао је и оснивање радничке читаонице 1903. године.
Правни факултет Димитрије је завршио 1906. године у Београду, па у Ваљеву одслужио војни рок и стекао чин подпоручника. Одмах је ангажован у партијској управи и „Радничким новинама“, где заснива и стални радни однос. Своју мисију борца за радничка права Димитрије шири и ван Србије, у ком циљу посећује Осијек и Трст, где држи говоре на скуповима Социјалдемократа.
Жељан даљег стручног усавршавања Димитрије одлази у Немаку на последипломске студије, где слуша политичку економију, учећи немачки и обнављајући француски језик. Из Немачке се вратио 1908. године.
У Првом Балканском рату мобилизација је обухватила и Димитрија Туцовића. И ако су Социјалдемократи гласали против ратних кредита, Димитрије се одазвао војном позиву и отпутовао у Врање на зборно место. Учествовао је у више тешких битака у борбама за ослобођење Бујановца, у Кумановској бици, борбама око Прилепа, Битоља,.. Старешине у вишој команди биле су обавештене о Димитријевој храбрости у ратним окршајима, па су одлучиле да му доделе златну медаљу за храброст. Туцовић је одбио да је прими, јер је сматрао да медаља не припада само њему, већ и свим борцима са којима се храбро борио.
Туцовић је са својом војском, форсираним маршем, преко Струге и Охрида, стигао чак до Елбасана, када је стигло наређење да се српска војска повуче из Албаније. „После пола године гладовања, страдања, пропадања и лудога харчења људских живота жалосни остаци приморског одреда враћени су натраг, остављајући иза себе, као једини траг, преко 5000 војничких гробова и општу омрзнутост код становника Албаније“- критички је писао Туцовић.
Туцовић је 1913. године, поново, на фронту код Прилепа, Велеса, на Овчем Пољу, у Брегалничкој бици. После једанаест месеци проведених у ратовању у крвавим биткама за ослобођење јужног дела наше земље од турског ропства, Туцовић је у септембру 1913. године демобилисан. Србија је у овим ратовима изгубила 30000 становника уз огромне материјалне штете, па је Димитрије у „Радничким новинама“ објавио текст: „Не дирајте Албанију“- „Избачени из Албаније, одбачени смо на Брегалницу, да се варварски и сулудо кољемо са Бугарима“.
Војне власти су овај Димитријев текст узеле као разлог за његово хапшење и затварање на Калимегдану у марту 1914. године. Захваљујући енергичном залагању Драгише Лапчевића и Трише Кацлеровића, Драгишиних партијских другова и народних посланика, Димитрије је пуштен из затвора.
И данас, многи, који ништа нису прочитали о овим ратовима, ни текстове Димитрија Туцовића, оптужују га у вези са стањем на Косову и Метохији!
Нападом Аустроугарске на Србију 1914. године Димитрије Туцовић се, поново, одазвао војном позиву као резервни официр и из Београда отпутовао у Врање у свој Први пешадијски пук Моравске дивизије.
Лапчевићев и Кацлеровићев захтев од Врховне команде, сходно уредби и пракси да се партијски кадрови распоређују у команде, а не у прве борбене редове, Димитрије је одбио, јер за себе није хтео никакву привилегију, уз одговор „само с народом“. Јавио се из Текериша Лапчевићу, где је учествовао у свим борбама које је његова јединица водила на подручју Ваљева и Лајковца у чувеној Колубарској бици, највећој и најзначајнијој између српске и аустроугарске војске на фронту од 200 километара.
Карл Кауцки је писао да би Аустроугарска напала Србију и да није било атентата у Сарајеву, јер је хтела да уништи Србију у циљу свог продора на југ. Кауцки је похвалио Српску Социјалдемократију, јер је гласала против рата и ратних кредита. Кауцки је заволео српску партију и изјављивао да би најрадије волео да је њен члан.
Димитрије је водио ратни дневник (прве свеске су нестале после Димитријеве смрти) у коме, између осталог, пише: „…Синоћ смо смењени са предстраже. Војници покисли до голе коже. Од зиме се руке укочиле…Већ 12 сати борба не престаје. Ако сломе први борбени ред, ми ћемо напред, под врло тешким околностима, али и ради важног задатка: да се одбрани овај положај који затвара десну обалу Колубаре..“. Ово је последња странца Димитријевог дневника који је на пложају Враче брдо код Лазаревца остао недовршен.
У борбама 20. новембра 1914. године метак непријатеља, у чијем саставу је и Броз ратовао, погодио је Димитрија у срце, предходно простреливши и Димитријев ратни дневник. На Шушњару лежао је мртав поручник српске војске Димитрије Туцовић. Пронашао га је партијски друг и пријатељ, такође Ужичанин, др Живко Топаловић, који се налазио у Четвртом пешадијском пуку Ужичана „Стеван Немања“. У јединици Димитријевој настала је узбуна војника који су Димитрија изузетно ценили и волели. Др Драгутин Владисављевић, лекар и социјалиста, Димитријев сарадник из покрета, плакао је као дете за Туцовићем. Штаб је наредио сахрану, близу места погибије. Одређени су Адам Читаковић из Рогачице, Адам Чолић са Златибора, Благоје Савић из Ражане, Живојин Ћосић из Чачка, Миљко Милосављевић, Новица Поповић и неки Јевто да обаве сахрану. Под кишом куршума Димитрија су извукли из опасне зоне. Под једним храстом ископана је рака у коју је положено Димитријево тело без сандука. По војничком обичају одата му је дужна пошта, а Читаковић је бајонетом урезао у храсту: „Овде лежи раднички витез“.
Истакнути борац против рата- остао је на бојном пољу да чува стражу својој домовини. Можда је радничког вођу интернационалца усмртио неки немачки радник! Испуниле су се речи које је Димитрије изговорио Зофки Кведер- Димитријевић: „Биће рат. Ја ћу погинути“!
И Карл Кауцки је писао о Туцовићевој погибији, тврдећи да су „српски другови изгубили свога најбољег првака…Туцовић је најпозитивнија и најугледнија жртва. И Интернационала ће са чашћу чувати успомену на њега“.
И ДА ЈЕ, НЕКИМ ЧУДОМ, САДА ЖИВ ДИМИТРИЈЕ БИ МОРАО ДА ПРЕЦРКНЕ ОД МУКЕ
Целог кратког живота, од гимназијских дана у Ужицу, Димитрије се својски борио речју, оштрим пером- написима у домаћим и иностраним листовима и часописима, написаним књигама, руковођењем радничком партијом, учешћем на конгресима социјалистичких и социјалдемократзских партија и укупним деловањем и борбом за радничка права у Србији, али и у међународном радничком покрету. И да је сада жив Димитрије би морао да прецркне од муке у какав јадан положај је доведена радничка класа и то после скоро сто година од Туцовићеве борбе за радничка права и његове погибије.
У такозваном новом светском поретку све је подређено профиту, капиталу и капиталистима, а не мали део кривице за таква стања сноси и раничка класа због људске себичности да за своју малу привилегију, хватање кривина на радном месту, проналажењем рупа у прописима и законима, избором лошотана, полтрона, дежурних скакача, увлакача и нерадника у синдикалне, радничке и друштвене органе, наседне на разједињеност и неорганизованост синдикалног покрета,… жртвује сваки интерес радничке класе.
„Западни економисти, својим учењима о стварању максималног профита, понижаљавају и чак усмрте више људи него исламски фундаменталисти“.
Капитал је плодовима радничких руку окивао и оковао те исте радничке руке! „У једном делу света масовно се умире од претеране хране, док се на другом делу Земљине кугле умире, али од глади“! „Капитал групе Г7 контролише 70% светског тржишта. Сиромашне земље губе сваког дана у светској трговини 1,3 милијарде долара“- тврди Џон Пилгер.
СУЛУДА ЈЕ И НЕРАЗУМНА НАКАНА УКЛАЊАЊЕ СПОМЕНИКА ДОМИТРИЈУ ТУЦОВИЋУ СА СЛАВИЈЕ
Дужна обележја Димитрију Туцовићу уследила су бистом -попрсјем на Славији у Београду, давањем његовог имена Тргу, Фабрици шећера на Чукарици, као и многим улицама, културно уметничким друштвима у Србији. На Врачем брду код Лазаревца откривено је спомен обележје на шездесету годишњицу Димитријеве погибије. Дивна ТВ серија Милована Витезовића о Димитрију Туцовићу овековечила је дело великог борца за радничка права и бољи живот свих грађана, а своје песме посветили су Димитрију Андрија Лојаница, Љубивоје Ршумовић, Милован Витезовић, Радомир Андрић, Милош Мићић, Михаило Ћуповић, Драга Жигић и други.
Али, стоји тужна и поразна чињени, да се Димитрија одричу многи, а Социјалдемократска партија и злоупотребљавала име Димитрија Туцовића подршком и сарадњом СДП са Карића партијом! Сулуд план уклањања Димитријеве бисте са Трга Димитрија Туцовића у Београду, која је постављена 1949. године. Поразна је чињеница, да мртвог хероја, интернационалца, великог борца за радничка права, социјалну правду, праведнију прерасподелу друштвеног богатства, праведнији друштвени поредак,.. прогоне са Трга, а да против таквог сулудог плана не устане на ноге цела радничка класа у одбрани свог вођу. Мислим да ни у једној земљи на свету радници не би дозволили повреду дела и бисте свога доказаног борца и вође, какав је био Димитрије Туцовић. Послушници ни мртвом Димитрију не дају мира-шести пут му кости хоће да селе!
Димитријев ратни друг Тодор Станковић, из Раковице написао је песму у десетерцу о Димитрију у којој, између осталог, написа с правом: „Друже Диле, наш соколе сиви, више радиш него многи живи“. Кад, тад радничка класа се мора вратити идејама Димитрија Туцовића, у борби за своја угрожена права.
Дивну ТВ серију Милована Витезовића о Димитрију Туцовићу треба поновити на Телевизији.
Ужице, 10. 02. 2016. мр Тихомир Ђурђић
