DIMITRIJE TUCOVIĆ
Predlažem radnicima Beograda da odbranimo Tucovića, da ostane na njegovom Trgu.
Ako nerazumni u Beogradu ostanu pri svom, suludom, naumu o uklanjanju biste našeg i radničkog vođe Dimitrija Tucovića sa njegovog Trga, predlažem da ga radnička klasa Srbije brani svim sredstvima, i svojim telima, a u krajnjem da ga preselimo na Trg u Tucovićevo i naše Užice, na mesto gde je bio spomenik austrougaskog kaplara.
Nacista Kurt Valdhajm počinio je velike zločine nad srpskim stanovništvom, u reonu Kozare (slanjem u logore oko 66000 građana, od kojih oko 20000 dece), pa zaslužio i ustaško odlikovanje Ante Pavelića.
Broz, sa poslušnicima, prećutao je te zločine, tako da je Valdhajm postao Generalni sekretar OUN-a, u dva mandata, i kancelar Austrije.
Valdhajm se Brzu revanširao uručivanjem odlikovanja, koje je Broz zaslužio kao austrijski kaplar u Prvom svetskom ratu, učešćem u pohodima najozloglašenije austrougarske 42. vražje divizije i, za učešće u ratu protiv Srbije, dobio unapređenje i odlikovanje:
Broz, kaplar austrougarske vojske, u Podrinju, u akciji hvatanja „srpskih živih jezika“, za koje podvige je i orden zaslužio od generala Cibulke!
Kurt Valdhajm, 1967.: „Dragom cukerfireru Josipu Brozu, za iskazanu umešsnost, hrabrost i lojalnost na srpskom frontu. Zahvalna Austrougrska carevina. Novembra 1914. godine“. Na zlatastno odlikovanje, pozamašne težine, Broz je, lakonski odgovorio: „Ta stvarčica me ne interesuje, jer mi je greškom namenjena“.
Valdhajm se kitio sa pet ratnih odlikovanja, od kojih i odlikovanjima Ante Pavelića, ustaškog poglavnika, i Adolfa Hitlera
SIMON VIZENTAL: „Imali smo ga (Valdhajma) pritjeranog u ćošak. Falio nam je samo neki konkretan dokaz o njemu, ali je očigledno da su ga Tito i ostali državnici štitili. Jugoslavija, kojoj je Valdhajm nanio mnogo zla, stala je u njegovu zaštitu“?! Nije Jugoslavija, već Broz i njegovi poslušnici.
„Druže Dile, naš sokole sivi, više radiš nego mnogi živi“.
Dimitrije se rodio na Zlatiboru, u Gostilju, u porodici Jevrema, učitelja i sveštenika i Jefimije Tucović rodio 1881. godine, uz četiri brata i tri sestre.
Svoja socijalistička opredeljenja, iz Gimnazije u Užicu, Tucović je u praksi realizovao postavivši temelje klasičnom radničkom pokretu u Užicu, a pomogao je i osnivanje radničke čitaonice 1903. godine.
Pravni fakultet Dimitrije je završio 1906. godine u Beogradu, pa u Valjevu odslužio vojni rok i stekao čin podporučnika. Odmah je angažovan u partijskoj upravi i „Radničkim novinama“, gde zasniva i stalni radni odnos. Svoju misiju borca za radnička prava Dimitrije širi i van Srbije, u kom cilju posećuje Osijek i Trst, gde drži govore na skupovima Socijaldemokrata.
Željan daljeg stručnog usavršavanja Dimitrije odlazi u Nemaku na poslediplomske studije, gde sluša političku ekonomiju, učeći nemački i obnavljajući francuski jezik. Iz Nemačke se vratio 1908. godine.
U Prvom Balkanskom ratu mobilizacija je obuhvatila i Dimitrija Tucovića. I ako su Socijaldemokrati glasali protiv ratnih kredita, Dimitrije se odazvao vojnom pozivu i otputovao u Vranje na zborno mesto. Učestvovao je u više teških bitaka u borbama za oslobođenje Bujanovca, u Kumanovskoj bici, borbama oko Prilepa, Bitolja,.. Starešine u višoj komandi bile su obaveštene o Dimitrijevoj hrabrosti u ratnim okršajima, pa su odlučile da mu dodele zlatnu medalju za hrabrost. Tucović je odbio da je primi, jer je smatrao da medalja ne pripada samo njemu, već i svim borcima sa kojima se hrabro borio.
Tucović je sa svojom vojskom, forsiranim maršem, preko Struge i Ohrida, stigao čak do Elbasana, kada je stiglo naređenje da se srpska vojska povuče iz Albanije. „Posle pola godine gladovanja, stradanja, propadanja i ludoga harčenja ljudskih života žalosni ostaci primorskog odreda vraćeni su natrag, ostavljajući iza sebe, kao jedini trag, preko 5000 vojničkih grobova i opštu omrznutost kod stanovnika Albanije“- kritički je pisao Tucović.
Tucović je 1913. godine, ponovo, na frontu kod Prilepa, Velesa, na Ovčem Polju, u Bregalničkoj bici. Posle jedanaest meseci provedenih u ratovanju u krvavim bitkama za oslobođenje južnog dela naše zemlje od turskog ropstva, Tucović je u septembru 1913. godine demobilisan. Srbija je u ovim ratovima izgubila 30000 stanovnika uz ogromne materijalne štete, pa je Dimitrije u „Radničkim novinama“ objavio tekst: „Ne dirajte Albaniju“- „Izbačeni iz Albanije, odbačeni smo na Bregalnicu, da se varvarski i suludo koljemo sa Bugarima“.
Vojne vlasti su ovaj Dimitrijev tekst uzele kao razlog za njegovo hapšenje i zatvaranje na Kalimegdanu u martu 1914. godine. Zahvaljujući energičnom zalaganju Dragiše Lapčevića i Triše Kaclerovića, Dragišinih partijskih drugova i narodnih poslanika, Dimitrije je pušten iz zatvora.
I danas, mnogi, koji ništa nisu pročitali o ovim ratovima, ni tekstove Dimitrija Tucovića, optužuju ga u vezi sa stanjem na Kosovu i Metohiji!
Napadom Austrougarske na Srbiju 1914. godine Dimitrije Tucović se, ponovo, odazvao vojnom pozivu kao rezervni oficir i iz Beograda otputovao u Vranje u svoj Prvi pešadijski puk Moravske divizije.
Lapčevićev i Kaclerovićev zahtev od Vrhovne komande, shodno uredbi i praksi da se partijski kadrovi raspoređuju u komande, a ne u prve borbene redove, Dimitrije je odbio, jer za sebe nije hteo nikakvu privilegiju, uz odgovor „samo s narodom“. Javio se iz Tekeriša Lapčeviću, gde je učestvovao u svim borbama koje je njegova jedinica vodila na području Valjeva i Lajkovca u čuvenoj Kolubarskoj bici, najvećoj i najznačajnijoj između srpske i austrougarske vojske na frontu od 200 kilometara.
Karl Kaucki je pisao da bi Austrougarska napala Srbiju i da nije bilo atentata u Sarajevu, jer je htela da uništi Srbiju u cilju svog prodora na jug. Kaucki je pohvalio Srpsku Socijaldemokratiju, jer je glasala protiv rata i ratnih kredita. Kaucki je zavoleo srpsku partiju i izjavljivao da bi najradije voleo da je njen član.
Dimitrije je vodio ratni dnevnik (prve sveske su nestale posle Dimitrijeve smrti) u kome, između ostalog, piše: „…Sinoć smo smenjeni sa predstraže. Vojnici pokisli do gole kože. Od zime se ruke ukočile…Već 12 sati borba ne prestaje. Ako slome prvi borbeni red, mi ćemo napred, pod vrlo teškim okolnostima, ali i radi važnog zadatka: da se odbrani ovaj položaj koji zatvara desnu obalu Kolubare..“. Ovo je poslednja stranca Dimitrijevog dnevnika koji je na pložaju Vrače brdo kod Lazarevca ostao nedovršen.
U borbama 20. novembra 1914. godine metak neprijatelja, u čijem sastavu je i Broz ratovao, pogodio je Dimitrija u srce, predhodno prostrelivši i Dimitrijev ratni dnevnik. Na Šušnjaru ležao je mrtav poručnik srpske vojske Dimitrije Tucović. Pronašao ga je partijski drug i prijatelj, takođe Užičanin, dr Živko Topalović, koji se nalazio u Četvrtom pešadijskom puku Užičana „Stevan Nemanja“. U jedinici Dimitrijevoj nastala je uzbuna vojnika koji su Dimitrija izuzetno cenili i voleli. Dr Dragutin Vladisavljević, lekar i socijalista, Dimitrijev saradnik iz pokreta, plakao je kao dete za Tucovićem. Štab je naredio sahranu, blizu mesta pogibije. Određeni su Adam Čitaković iz Rogačice, Adam Čolić sa Zlatibora, Blagoje Savić iz Ražane, Živojin Ćosić iz Čačka, Miljko Milosavljević, Novica Popović i neki Jevto da obave sahranu. Pod kišom kuršuma Dimitrija su izvukli iz opasne zone. Pod jednim hrastom iskopana je raka u koju je položeno Dimitrijevo telo bez sanduka. Po vojničkom običaju odata mu je dužna pošta, a Čitaković je bajonetom urezao u hrastu: „Ovde leži radnički vitez“.
Istaknuti borac protiv rata- ostao je na bojnom polju da čuva stražu svojoj domovini. Možda je radničkog vođu internacionalca usmrtio neki nemački radnik! Ispunile su se reči koje je Dimitrije izgovorio Zofki Kveder- Dimitrijević: „Biće rat. Ja ću poginuti“!
I Karl Kaucki je pisao o Tucovićevoj pogibiji, tvrdeći da su „srpski drugovi izgubili svoga najboljeg prvaka…Tucović je najpozitivnija i najuglednija žrtva. I Internacionala će sa čašću čuvati uspomenu na njega“.
I DA JE, NEKIM ČUDOM, SADA ŽIV DIMITRIJE BI MORAO DA PRECRKNE OD MUKE
Celog kratkog života, od gimnazijskih dana u Užicu, Dimitrije se svojski borio rečju, oštrim perom- napisima u domaćim i inostranim listovima i časopisima, napisanim knjigama, rukovođenjem radničkom partijom, učešćem na kongresima socijalističkih i socijaldemokratzskih partija i ukupnim delovanjem i borbom za radnička prava u Srbiji, ali i u međunarodnom radničkom pokretu. I da je sada živ Dimitrije bi morao da precrkne od muke u kakav jadan položaj je dovedena radnička klasa i to posle skoro sto godina od Tucovićeve borbe za radnička prava i njegove pogibije.
U takozvanom novom svetskom poretku sve je podređeno profitu, kapitalu i kapitalistima, a ne mali deo krivice za takva stanja snosi i ranička klasa zbog ljudske sebičnosti da za svoju malu privilegiju, hvatanje krivina na radnom mestu, pronalaženjem rupa u propisima i zakonima, izborom lošotana, poltrona, dežurnih skakača, uvlakača i neradnika u sindikalne, radničke i društvene organe, nasedne na razjedinjenost i neorganizovanost sindikalnog pokreta,… žrtvuje svaki interes radničke klase.
„Zapadni ekonomisti, svojim učenjima o stvaranju maksimalnog profita, ponižaljavaju i čak usmrte više ljudi nego islamski fundamentalisti“.
Kapital je plodovima radničkih ruku okivao i okovao te iste radničke ruke! „U jednom delu sveta masovno se umire od preterane hrane, dok se na drugom delu Zemljine kugle umire, ali od gladi“! „Kapital grupe G7 kontroliše 70% svetskog tržišta. Siromašne zemlje gube svakog dana u svetskoj trgovini 1,3 milijarde dolara“- tvrdi Džon Pilger.
SULUDA JE I NERAZUMNA NAKANA UKLANJANJE SPOMENIKA DOMITRIJU TUCOVIĆU SA SLAVIJE
Dužna obeležja Dimitriju Tucoviću usledila su bistom -poprsjem na Slaviji u Beogradu, davanjem njegovog imena Trgu, Fabrici šećera na Čukarici, kao i mnogim ulicama, kulturno umetničkim društvima u Srbiji. Na Vračem brdu kod Lazarevca otkriveno je spomen obeležje na šezdesetu godišnjicu Dimitrijeve pogibije. Divna TV serija Milovana Vitezovića o Dimitriju Tucoviću ovekovečila je delo velikog borca za radnička prava i bolji život svih građana, a svoje pesme posvetili su Dimitriju Andrija Lojanica, Ljubivoje Ršumović, Milovan Vitezović, Radomir Andrić, Miloš Mićić, Mihailo Ćupović, Draga Žigić i drugi.
Ali, stoji tužna i porazna činjeni, da se Dimitrija odriču mnogi, a Socijaldemokratska partija i zloupotrebljavala ime Dimitrija Tucovića podrškom i saradnjom SDP sa Karića partijom! Sulud plan uklanjanja Dimitrijeve biste sa Trga Dimitrija Tucovića u Beogradu, koja je postavljena 1949. godine. Porazna je činjenica, da mrtvog heroja, internacionalca, velikog borca za radnička prava, socijalnu pravdu, pravedniju preraspodelu društvenog bogatstva, pravedniji društveni poredak,.. progone sa Trga, a da protiv takvog suludog plana ne ustane na noge cela radnička klasa u odbrani svog vođu. Mislim da ni u jednoj zemlji na svetu radnici ne bi dozvolili povredu dela i biste svoga dokazanog borca i vođe, kakav je bio Dimitrije Tucović. Poslušnici ni mrtvom Dimitriju ne daju mira-šesti put mu kosti hoće da sele!
Dimitrijev ratni drug Todor Stanković, iz Rakovice napisao je pesmu u desetercu o Dimitriju u kojoj, između ostalog, napisa s pravom: „Druže Dile, naš sokole sivi, više radiš nego mnogi živi“. Kad, tad radnička klasa se mora vratiti idejama Dimitrija Tucovića, u borbi za svoja ugrožena prava.
Divnu TV seriju Milovana Vitezovića o Dimitriju Tucoviću treba ponoviti na Televiziji.
Užice, 10. 02. 2016. mr Tihomir Đurđić
