пише: Мила Филиповић из Чикага
Првог априла навршила се 21. година од када сам ногом крочила у Чикаго. Сваке године себе морам да подсетим да тог дана баш ништа није личило на шалу. Било је суморно, хладно и сиво, баш као и овог првог априла. Не, не говорим о Априлу другом!
Зарекла сам се да никада нећу рећи – За време Милошевића је било боље! Напустила сам тада земљу, скоро сасвим одустала од борбе, али сам још увек гајила наду. Веровала да ће неко имати снаге, када сам већ ја посустала, да ће време донети неопходне промене, нове људе и какав-такав бољитак. Нада је подгрејана те зиме на студентским протестима, а онда потпуно оживела у октобру 2000. године. Била је снажна, сасвим реална, чинило се могуће и изводљиво. И било је. Убијали су моју наду и у марту 2003, онда када су и неки Срби у Чикагу тог марта славили, јер нам је ваљда негде у генетском коду историјски записано да се радујемо братоубиству; ипак, моја је нада чак и тада живела, тињала, поново чекала прави тренутак. Dum Spiro Spero! Док дишем, надам се! Мој тата би рекао – диши, сине, на шкрге, али изгледа, да не дишем више!
И не, не могу изговорити да је за време Милошевића било боље. Али, да је исто, ту вам чврсто стојим, јер су и даље они исти, они његови најгори, они најдоследнији, они најболеснији, најгласнији и највластољубивији и даље на власти. На делу је освета лоших ђака у својој најбољој историјској форми. Освета оних којима је реч ПРОСТО најсложенија, ваљда и најлепша реч из нашег лепог српског језика, чим је тако добро разумеју и њоме се поштапају, надомештујући мањак своје елоквенције; оних који себе описују као МАРЉИВЕ (ако то чујем још једном исећи ћу вене уздужно); оних који не виде даље од своје сигурне фотеље, чак и када се нацији дрма тло под ногама. На делу је владавина инфатилног политичара коме су родитељи главни алиби, а присталице пристају да му падају у несвест у директном преносу на некој јадној телевизији. Зато ваљда нико и није Happy! И зато ја никада нећу обући ништа Пинк!
Наивно себе питам шта сам очекивала од кампање чији је лого AV, осим да они који су у њој лају, завијају и отровно уједају. Као и сви пси рата, и да побеђују, јер су у сталном рату са свима, у свакоме виде потенцијалног непријатеља, у будућност, осим сопствене, не верују, па ваљда зато и желе да нам је униште. Дали су максимум да нас увере да” сваки народ има власт какву заслужује, само Срби заслужују гору!” И да као вечити оптимисти могу и даље да нам пред очима машу претњом да горе бити може, може!
Сада се, видим, врло озбиљно бавимо тиме шта Путин доручкује и који цртаћ воли. Разумем, није он као ми, док је одрастао, имао појма шта су Looney Tunes! Ваља човеку да ухвати корак, пре него што упита Трампа – Хеј, дасо, који ти је враг!
Просле недеље је моја сестра са нашим драгим пријатељима, такође Ужичанима, отпутовала из Чикага у Ужице. Управо пре њиховог полетања чули смо резултате избора, а нас троје исељених скоро у глас, али дрхтавог гласа, рекли – Ипак смо донели праву одлуку деведесетих.
Себе не жалим, изабрала сам други пут. Жао ми је мајке, која можда неће доживети бољитак (надала се, знам, и више него ја, све сањајући да ћу једног дана пожелети да се вратим), и потомака који су изгубили наду. Они који не сањају о инфузији на слабашном српском државном апарату, себе виде у иностранству. Тамо су отерани још пре рођења.
