Uspešni Užičani: Preduzeće „Guli Guli“ – Ivica Guskić
Preduzeće „Guli Guli“ iz Sevojna, posluje na tržištu već punih dvadeset pet godina. Njegov osnivač je naš sugrađanin Vidoje Guskić, koji se pre nekoliko godina povukao i posao prepustio sinovima. Povodom ovog značajnog jubileja firme, razgovarali smo sa jednim od vlasnika ovog preduzeća, Ivicom Guskićem, koji je sa bratom preuzeo posao u firmi 2010. godine.
– Od samog početka se bavimo trgovinom metalima i prodajom sekundarnih sirovina, a od ove godine smo započeli i projekat prikupljanja elektronskog i električnog otpada. Tu spadaju televizori, frižideri, šporeti, zamrzivači, računari… i ovaj otpad se po klasifikaciji smatra opasnim otpadom, zbog katoda i anoda koje se u njemu nalaze. Mogu se svuda naći odbačeni, tako da smo mi kod ljudi uspeli da stvorimo svest da taj otpad ima svoju cenu, da ljudi mogu i da ga prodaju i da naplate. Idemo i na adrese ljudi, ali i oni dolaze kod nas. U principu, prikupimo više poziva, i ako je neka veća količina, onda je obezbeđen i prevoz – kaže Ivica.
Poznato je da se elektronski otpad ne reciklira kod nas, već samo sakuplja i prosleđuje dalje u fabrike koje se bave reciklažom, dok se neopasni otpad, poput gvožđa, aluminijuma i bakra, dalje prerađuje, čisti i daje u livnice.
– U zadnjih petnaest godina imali smo i ugovor sa Vojskom Srbije, da preuzimamo stvari koje njima više nisu potrebne. Naši komintenti su uglavnom livnice širom zemlje koje se bave livenjem aluminijuma, bakra, čelika, to su neki naši krajnji kupci, koji taj materijal pretapaju i koriste dalje za gotov proizvod. To je krug reciklaže koji se na taj način zatvara. U svetu se reciklira preko devedeset odsto proizvoda, dok je kod nas, na žalost, to vrlo mali procenat, jer još nemamo izgrađenu svest i kapacitete za reciklažu- dodaje naš sagovornik.
„Guli Guli“ je trenutno vezan za berzu metala i kako kažu u ovoj firmi, cena gvožđa je trenutno najlošija u poslednjih dvadeset godina. – Za cenu se ne pitamo mi, već Kina i Amerika. Godinama unazad ključno je nekoliko materijala, gvožđe, aluminijum, bakar, prohrom, mesing, olovo. Oni se uvek vrte i koriste u osnovnoj proizvodnji.
Sarađujemo sa svima, a sve zavisi od trenutka, cene i uslova. Nismo izvozno orjentisani. Nešto smo malo radili izvoz, vezano za vojnu opremu. Inače je te vojne opreme iz godine u godinu sve manje. Ona se godinama odbacuje, a Vojska nešto novo i ne nabavlja. I to što nabave sada, to će izbacivati ko zna kada. Za „Guli Guli“ je najvažniji otkup, prerada i prodaja sekundarnih sirovina, svih vrsta metala i od ove godine, elektronskog i električnog otpada. Bitno i za ekologiju grada i ekologiju cele države da taj otpada ne završava pored kontejnera. Sada to ima svoju cenu i mi dosta radimo na marketingu i reklami u pogledu odlaganja ovog otpada.
Trenutno u preduzeću „Guli Guli“ radi petnaest radnika, kaže naš sagovornik.
– Taj broj je proteklih godina bio veći, kada smo imali i dvadeset zasposlenih, ali prirodnim odlivom je otišlo njih pet. Ne otpuštamo ljude, ali ne primamo ni nove. Spadamo u red malih preduzeća i od početka smo u Sevojnu na istoj lokaciji.
Za sada smo bazirani na reciklaži, a imamo ideju i za otvarenje vojnog muzeja, naročito moj brat, koji je svih ovih godina odvajao brojne stvari i pravio kolekciju vojnih predmeta. Najverovatnije da će to biti na Ponikvama, na aerodromu, pošto je on inače i pilot. Tu može da se iskoristi jedan hangar, gde mogu da se izlože svi ti vojni eksponati, koji mogu da se uvrste u turističku ponudu grada. Ima puno toga što je dolazilo kod nas, i što je moj brat ostavljao, a puno toga i kupio i razmenio. Svega ima, od oružja, uniformi, sve što je pripadalo vojsci, skoro od Drugog svetskog rata do danas. Ima čak i nekoliko aviona i helikoptera. Fina zbirka je u pitanju, ali je skup projekat, no ja se nadam de će uspeti do kraja da ga realizuje.
Brojni su nameti koji opterećuju privatnike u ovom gradu. Prema rečima našeg sagovornika, firmarine su te koje predstavljaju najveći problem.
– Mi smo pokušavali i da se udružimo i protestujemo protiv tih ogromnih nameta, jer od nas se traži da poslujemo pozitivno, plaćamo poreze, zapošljavamo ljude, a sa druge strane smo opterećeni novim nametima. Mi jesmo mala firma, ali to ne znači da ne treba neko da nam se obrati barem jednom u pet godina i da pita da li nam je nešto potrebno. Važno je da su inspekcije redovne. Mislim da nemamo u gradu ličnost koja bi okupila sve zdrave firme i fokusirala se na njihove zahteve. Naša politika je, na žalost, da se vodi bitka za one koji su propali, a mrtvaca niko iz groba digao nije. Pomozimo ljudima koji nešto rade. Ako ja zapošljavam petnaest radnika, neka mi kažu zaposli još dva, ali šta je to što mi možemo da pomognemo i da to što je neko istakao firmu ne bude 100.000 godišnje, već 5.000. Moje kolege u Novom Sadu su, recimo, dobili bespovratnu pozajmicu za kupovinu mašina za preradu bakra od Vlade Vojvodine, što je ovde nezamislivo. Ne bih mogao da poverujem da neko može da mi donese 5.000 evra zato što radim 25 godina, ne dugujem nikom ništa, nisam u kreditima, plaćam sve poreze. To u Užicu, na žalost, ne postoji. Svuda u svetu načelnici opština bar dva puta godišnje obilaze privrednike koji rade i pitaju da li im nešto treba, da li im nešto smeta, kakkve poteškoće imaju, jer ti privrednici im pune budžet. Neće nam biti bolje sve dok ne budemo imali školovan, profesionalan kadar, koji nije došao na rukovodeće pozicije po partijskoj liniji.
U preduzeću „Guli Guli“ zaposleni su radnici različitih profila, od finansija, komercijale, do radnika koji rade na sortiranju materijala, odvajanju, utovaru i vozači koji transportuju otpad.
– Uprkos solidnim rezultatima koje postižemo, primećujem da je u svim oblastima u ovoj 2015. godini, opet krenulo nizbrdo, i to drastično zadnjih par meseci. Možda je i nepromišljeno, imajući sve to u vidu, ali odlučili smo da uložimo sredstva u novu opremu i modernizujemo se, jer se nadamo da će doći momenat kada će posao krenuti. Do kraja ove godine imaćemo ulaganje od nekih 100.000 evra u nove investicije, od voznog parka do opreme. U pitanju su sopstvena sredstva, a ne krediti, što je dobro, mada ni kredit nije sporan, ako se dobro plasira. Ako se uzima kredit da bi se popunjavale stare rupe, tada nastaje problem. Ljudi kod nas imaju zabludu da je kredit apriori nešto negativno. Naprotiv, povoljni krediti su najbolja stimulacija za privrednike. Za nas konkretno, kao firmu koja radi na poboljšanju uslova životne sredine, bilo bi od velikog značaja ukidanje firmarine, ekološke takse i drugih nameta, jer mi smo sigurno do sada uklonili 300 do 400 tona elektronskog i električnog otpada sa ulica, iz potoka, pored kontejnera. Neko ko je zadužen u gradu Užicu za ekologiju, mora da registruje te firme koje rade na poboljšanju uslova životne sredine i da ih stimuliše.
Na pitanje da li ovdašnjoj privredi veći problem predstavlja kriza ideja od krize osnivačkog kapitala, naš sagovornik odgovara da ima dosta ljudi koji imaju ideja, ali nemaju odakle da ih finansiraju, a ima i onih koji čuvaju novac, ne želeći da ulažu u investicije.
– Moja brat i ja smo definitivno od našeg oca nasledili preduzetnički duh. Konkretno mene je uvukao u ovaj posao kada sam imao sedam godina. Ja to tada nisam dovoljno razumeo, ali danas sam mu zahvalan. Međutim i bez te podrške smatram da svako može da uspe u poslu, ako to želi. U našem okruženju su brojni ljudi koji su puno toga stekli, a da u mladosti nisu imali ni pedeset evra u džepu. Sve zavisi koliko si spreman sebe da daš. Dugoročno, naš plan za budućnost je da u regionu otvorimo nekoliko skladišta, ali o tome ćemo odlučivati narednih godina. Sve zavisi kakva će situacija biti. Konkurencija postoji u vidu pet, šest firmi koje se bave istim poslom na ovim prostorima, ali tu nema ništa sporno, jer posla ima za sve i jedni drugima ne smetamo.
LJ.K.
