СУГРАЂАНИ: СЛОБОДАНКА МИРА СТАНКОВИЋ ЋИРКОВИЋ, ПРЕДСЕДНИЦА КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА
Слободанка Мира Станковић Ћирковић већ је 16 година председница, а 24 године чланица, хуманитане организације Коло српских сестара. Због њеног несебичног хуманитарног ангажовања додељена јој је повеља Ужичке недеље за хумани рад.
– Мислим да је ова награда јавног мњењa Ужица, члановi жирија су за то велика гаранција, јер их има пуно. Још ако су они били једногласни, онда је та награда баш права. Када ме је власник Ужичке недеље обавестио о награди, нисам две ноћи спавалa. Када човек нешто ради у средини у којој живи и када људи то прихватају, мени ништа друго не треба. Толико су позитивни утисци грађана, јер ту нема мутљавине, већ је све чисто – рекла је Мира и додала да годинам Коло српских сестара ради поштено и вредно.
Наша хумана суграђанка је подсетила да је оснивaчка скупштина Кола српских сестара била у старом Дому армије, садашњем Градском културном центру. Настало је у веома тешком времену, почетком деведестих прошлог века.
– Да није било такво време можда се Коло српских сестара не би основало. Иначе, Коло се и основало у врло тешким временима, 1903. године. Основале су га Надежда Петровић и Делфа Иванић, а Нушић је кумовао. На жалост, обе су завршиле трагично. Надежда Петровић је свесно жртвовала живот. Умрла је у ваљевској блници помажући болесницима од тифуса. То су наше дивне хероине, жене које су имале богатство, надареност, биле су инелектуалке, биле су жене које су могле да имају све, да живе у Паризу, у Минхену. Па, имали ли лепшег примера, да некоме да вољу да нешто учини у мирнодопским условима. Наш узор су и Ужичанке Вишња Прљевић, Милица Љубисављевић, Стана Поповић. Имале смо на кога да се угледамо.
– Коло српских сестара је обновљено у Београду 1992. године. Те године су у Ужице дошле председница Љиљана Шуловић и потпредседница Мила Викторовић и онда смо ту обновиле ужичко коло, које је било основано 1921. године. Мислила сам да ће потрајати две до три године, с обзиром на тешка времена те 1992. године. Рачунала сам, да када прође то тешко време, да ћемо се бавити културно–просветиљским радом. Али, ево 24 године радимо, а свака година је била све тежа и тежа. Сваке године је многима требало све више помоћи, коју смо давали некима који су материјално угрожени, некима који су болесни, некима који нису могли да наставе школовање – каже Мира.
Од 1992. године мењале су се председнице све до 2000. године, а те године је за председницу изабрана Мира. Она је то прихватила, јер је њен млађи син Станко, који живи у Немачкој, имао јаке везе и желео да помогне свом граду преко организације Хелп. Али прво ју је посаветовао, да ако жели да се бави хуманитарним радом, да ништа не ради без папира и признаница.
– Јавио ми се мој син из Немачке и говорио ми о томе како је организација Хелп ушла у Црну Гору, а да не може да успостави неке контакте да уђе у Србију. И тада се сетио да сам у Колу и да послујемо на истим принципима, да се свима помаже без обзира на расу и веру. Заказали смо састанак са представнцима Хелпа и тако је почела сарадња. Због Хелпа сам постала председница ужичког Кола српских сестара. Али, тада је мени мој син дао савет да све радим на признаницу и за 24 године никада није пала сенка на нашу организацију – рекла је Мира.
Сарадња са Хелпом је била велики посао и рад, али, како каже наша саговорница, и велика радост. Енормне количине гардеробе су стизале и то су делиле домовима и вртићима на целом Златиборском округу.
– После тога стизала је храна за пензионере, коју смо делиле осам месеци. То је било уље у бурадима, брашно и пасуљ у џаковима, а нас је било двадесетак и нисмо имали простор где да складиштимо. И онда нам је један човек дао неки простор. Саме смо претакале уље и мериле брашно. Свих девет чланица Кола у региону прихватале су да деле храну за пензионере, без икакве надокнаде, без кирије за складиштење, јер су у сусрет излазили људи добре воље. Сви на региону су то радили волонтерски. Била је то велика акција и велика помоћ – описала је Мира.
После тога, делиле су хигијенске пакете од 7 кг и за неколико месеци подељено је 24.000 пакета, такође на целом региону.
– Сваки пакет је имао пуну адресу и број телефона где је отишао. Спискове смо добијали преко центара за социјални рад, а многу помоћ смо делили по списковима свештеника. Ми смо замолили наше свештенике да нам, према њиховом мишљењу, направе спискове оних којима је помоћ заиста потребна – рекла је наша саговорница.
Иначе, ужичко Коло српских сестара нема свој простор, па састанке држе у Парохијском дому.
– Са свештеницима имамо дивну сарадњу. На пример, гардероба из Аустрије, коју је добила црква, ми смо се ангажовале да је делимо. Сви који су радили били су задовољни и срећни – рекла је Мира.
Помоћ је била, али и сада, је потребна многима.
– Сада углавном помоћ траже социјално угрожени. Раније смо је делиле људима који су остали без посла после бомбардовања, у коме су самлевене фабрике у којима су радили, који су остајали без посла због санкција. И таман када мислимо да може да овај народ крене, дошле су поплаве и тако се увек нешто некако надовезивало. Али, када размишљам на глобалном плану, у целом свету се дешавају лоше ствари по људе. Када би многи полазили од себе шта себи желе или кад би нашој средини признали да је неко способан и да му треба још помоћи да напредује, нама не би требала ни Америка, ни Русија. На жалост, у овим тешким временима покажу се људи у неким акцијама када треба помоћ да преживе, али када треба да неко напредује, да буде користан за све, стално се нађе неки камен спотицања – каже председница Кола српских сестара.
На питање шта је највише растужује, она каже:
– Има толико тога. Али мене, на пример, највише растужује када видим људе који су велики интелектуалци и који су досегли врх пирамиде у свом животу, а сада су на маргинама, и поносни су и неће да признају да им треба помоћ. Тада ме заболи. Када видим вишечлану породицу, где има доста деце, али када деца иако су боса, скачу и румена су, могу само да кажем можемо да им помогнемо храном. То је другачији осећај од овог првог примера. Имали смо безброј таквих породица које су стизали из Лике и са Косова. Ипак, ти људи из Лике су на мене оставили дубоки утисак. Када сам видела те старе људе у хали, прогнани, пљувани, исцрпљени, ко је могао шта да им помогне. Није човек могао да буде равнодушан. Доносиле смо штрудле као дрва, давали им кавурме, куповали им све и имали донаторе, али нисмо могле да им вратимо дом – рекла је Мира и додала да су се у то време као велики хуманитарци истакли Мишко Николић и Јараковић.
Мира се сећа и њене посете на Косову, после великог погрома над српским становништем 17. марта.
– Имале смо велику продајну изложбу у ужичком позоришту и истовремено смо скупљале помоћ за становнике на Косову, који су доживели погром 17. марта. Након прикупљене помоћи, председница и потпредседница из Београда и ја смо без пратње и заштите отишле на Косово и однеле 4,5 тона помоћи. У Србији се, па и у Ужицу, појавила информације да су нападнуте три жене. Моји синови су били очајни, док нису сазнали да су то биле друге три жене. Волим што сам била доле. Видела сам један достојанствен свет, у тој једној школској сали, где су се склонили и избегли. Сала је била пуна кревета, заједно су били и жене, и деца, и старци. Али некако су имали достојанствено држање, иако им је био угашен поглед, што је оставило на мене велики утисак. Човек који је имао све, остао је без ичега и стоји у реду да прими једну конзерву. Била бих сиромашнија за једно сазнање, да нисам отишла доле – казала је Мира.
Преко ужичког Кола српских сестара, на њихову прославу 90 година постојања, одељење ортопедије ужичке болнице добило је брзи стерилизатор.
– То су нам омогућиле сестре из америчке епархије, које су тај брзи стерилизатор, у вредности од 4.000 долара, проследиле нама, а ми ужичкој болници. Ми смо им за ту нашу сарадњу с поштовањем захвалиле, а оне су нам послале дивно писмо, у коме су, између осталог, навеле да смо ми најлепше и најбоље сестре – каже са поносом Мира.
Без обзира на економску ситуацију, Мира за наше грађане каже да су врло хумани.
– Наши Ужичани, може да прича шта хоће, ипак су за понос. Где смо замолили за помоћ, било лично или циркуларним писмом, наравно уз признанице, које говоре о нашој одговорности, излазили су нам у сусрет. Свако ће да да, када види да помоћ иде на право место. Ево, на пример, предузимач Лечић је послао четири своја радника, да би поставили кров на кући Ћитића. Да их он није послао, Коло би платило 160.000 динара за раднике, али он их је послао џабе. Мићићи су нам дали просторију за гардеробу, где селектујемо шта је за рециклажу, а шта може да се поклони нашим суграђанима. Задњих година народ доста узима, али има и оних који доста дају – похвалила је Мира.
Коло српских сестара сада чини око 30 жена, а било их је око 40.
– Ових дана требало би да нам се прикључе две особе, које су веома образоване. Када се спроводи нека акција, онда се углавном ангажује нас петнаестак, некада још мање, јер понекад мањи број има више ефекта када ради. Једино када је дељење пакета, има доста да се ради. У својој кући, када смо имали неких проблема, увек смо седали за то да разговарамо и тражили решења. Е то сам пренела и у Коло. Уважавам те особе у Колу, а када их ја уважавам, онда ће и оне мене уважавати. Све проблеме, ако их има, решавамо разговором, а екстреми се сами селектују и оду. Много су важни ти међуљудски односи. Сестре се у коло цене и друже се приватно. Када бих у Колу приметила да постоји нетрпељивост или рекла-казала, од тог тренутка не бих била више председница. Рекла бих довиђења. Поред толиког рада да се боримо са неким безвезним стварима, не могу да дозволим, нити да гледам и слушам. Као што рекох, тај неко ко није подобан, сам се селектује. Тако да било ко да је био у Колу па отишао, не може да каже ништа лоше, а таквих је и врло мало. Коло је једна велика породица и нећемо да дођемо у ситуацију да сенка падне на коло, после 24 година постојања. Радије бих да Коло заврши славно, него да погазим све што сам годинама стварала. Треба људе саслушати, размислити, нису сви једнако интелигентни, треба човеку дати шансу и припомоћи, и онда из човека испливају оне праве ствари које су вредне – рекла је Мира о раду Кола.
Поред тог хуманог дела, Мира се труди да негује и културно-просветитељски рад Кола.
– Годинама имамо предавања на разне теме стручних лица. Имали смо једну много лепу акцију Плава птица и мислим да ћемо је поновити. То је било организовано за четрдесеторо деце нижих разреда, шести и седми разред. Пет дана су деца имала обуку. Један дан су деца имала наставу учења српских кола, други дан из музичке школе професорка је држала песме, трећи дан је била грнчарија, четврти дан везови из Јокановића куће, пети дан једна фармацеуткиња их је водила у Велики парк и држала предавање о биљу. А као награду за добар рад, за децу смо приредили излет у етно село у Сирогојну и тамо ручак. После тога, у Парохијском дому смо приредили изложбу њихових радова и поделили признања свима који су учествовали у обуци. То је оставило такав диван утисак и на нас и на децу – рекла је Мира.
Иначе, Мира је у свом приватном животу, у својој породици, неговала марљивост, поштовање, достојанство и љубав. У тешким ситуацијама сналазила се за бољи живот. Тако је, поред свог посла као медицински радник, са синовима израђивала накит, а касније и правила торте.
– Као медицински радник, десет година сам путовала и ишла на терен у Каран и Рибашевину. После тога сам радила у зубној амбуланти у тадашњој Основној школи Андрије Ђуровић, данашњој Краља Петра Другог. И у свако то време сам морала много да радим, с обзиром да су то била тешка времена. Једно време, видећи да синови пристижу, ако хоћемо пристојно да живимо, да одемо на летовање, ништа екстремно, морала сам да изнађем начин. Зато сам почела да радим орнаменте, минђуше, брошеве од керамике. Ту су ми, иако су били млади, синови Саша и Станко доста помагали. Тако смо обезбеђивали летовање. После тога једна комшиница ме је замолила да јој направим торту на спрат. Увек сам волела да кувам и да спремам, па ми то није било тешко. Направила сам ту свадбарску торту, а после тога још неколико. У прво време нисам наплаћивала, а онда је моја колегиница из зубне наручила торту за свог сина. Питала ме зашто не наплаћујем и платила ми ту торту. И тако сам почела да правим и наплаћујем торте за све веће свадбе, рођендане, за разна весеља и прославе. Годинама сам то радила, али са великом љубављу. Боље уморна од рада, него од доконости и тешких мисли – испричала је наша саговорница.
Поред великог посла Мира је стално мислила на књигу. Неговала је то у својој породици.
– Једва сам чекала да се докопам књиге. Увек сам пре давала паре за књигу, него за гардеробу. Једном сам се двоумила да ли да детету за рођендан купим комплет књига од Десанке Максимовић или панталоне. Размишљала са да се панталоне поцепају, а књиге остају. Али, све је то било спонтано. И сада Станко је завршио три факултета и зна доста језика. Са четири разреда основне школе говорио је енглески језик. Опет морам да кажем, нисмо ми живели нешто луксузно, имали смо своју кућу, али нисмо имали никакво наследство. Дивни су то тренуци у породици, сада када се сетим – додала је Мира.
Данас њен син Станко живи у Немачкој. Иако је далеко, непрекидно мисли на свој родни град и како да помогне нечим, што би корист имала шира друштвена заједница. То је већ доказао довођењем Хелп организације, а пре пет година учинио је такође велики корак за децу Ужица.
– Када сам 2011. године била у Немачкој, код сина Станка, размишљали смо шта бисмо могли још нешто корисно да урадимо за Ужице. Он има јако добре везе у министарству и добре позиције у Немачкој. У то време је директор Прве основне школе Краља Петра другог директор био Владан Чумић и мој син предложи да се уведе немачки језик, а истовремено пошаље допис и Министарству иностраних послова Немачке. То министарство је одобрило да о њиховом трошку држи наставу за учење немачког језика. И тако се у тој школи уведе учење немачког језика. После пет година, пошто су дипломе у основној школи А1 и А2, које гарантују пролаз за све немачке школе у свету без пријемних испита, порасла је велика заинтересованост других школа у граду за тај пројекат. У ствари, тај пројекат подразумева плаћање наставника и опремање кабинета, едукацију наставика и професора, слање на семинаре, и то све о трошку немачке државе. Сада је школа Краља Петра Другог притуснута великим бројем ђака, у коју чак долазе и деца из Севојна. С тога се сарадња проширила на Гимназију, с тим што се настављају дипломе Б1 и Б2, а исти програм се спроводи и у Основној школи Слободан Секулић. Интересује се и Медицинска школа и друге школе, али нема кадрова немачког језика – рекла је Мира.
З. Г.
