SUGRAĐANI: SLOBODANKA MIRA STANKOVIĆ ĆIRKOVIĆ, PREDSEDNICA KOLA SRPSKIH SESTARA
Slobodanka Mira Stanković Ćirković već je 16 godina predsednica, a 24 godine članica, humanitane organizacije Kolo srpskih sestara. Zbog njenog nesebičnog humanitarnog angažovanja dodeljena joj je povelja Užičke nedelje za humani rad.
– Mislim da je ova nagrada javnog mnjenja Užica, članovi žirija su za to velika garancija, jer ih ima puno. Još ako su oni bili jednoglasni, onda je ta nagrada baš prava. Kada me je vlasnik Užičke nedelje obavestio o nagradi, nisam dve noći spavala. Kada čovek nešto radi u sredini u kojoj živi i kada ljudi to prihvataju, meni ništa drugo ne treba. Toliko su pozitivni utisci građana, jer tu nema mutljavine, već je sve čisto – rekla je Mira i dodala da godinam Kolo srpskih sestara radi pošteno i vredno.
Naša humana sugrađanka je podsetila da je osnivačka skupština Kola srpskih sestara bila u starom Domu armije, sadašnjem Gradskom kulturnom centru. Nastalo je u veoma teškom vremenu, početkom devedestih prošlog veka.
– Da nije bilo takvo vreme možda se Kolo srpskih sestara ne bi osnovalo. Inače, Kolo se i osnovalo u vrlo teškim vremenima, 1903. godine. Osnovale su ga Nadežda Petrović i Delfa Ivanić, a Nušić je kumovao. Na žalost, obe su završile tragično. Nadežda Petrović je svesno žrtvovala život. Umrla je u valjevskoj blnici pomažući bolesnicima od tifusa. To su naše divne heroine, žene koje su imale bogatstvo, nadarenost, bile su inelektualke, bile su žene koje su mogle da imaju sve, da žive u Parizu, u Minhenu. Pa, imali li lepšeg primera, da nekome da volju da nešto učini u mirnodopskim uslovima. Naš uzor su i Užičanke Višnja Prljević, Milica Ljubisavljević, Stana Popović. Imale smo na koga da se ugledamo.
– Kolo srpskih sestara je obnovljeno u Beogradu 1992. godine. Te godine su u Užice došle predsednica Ljiljana Šulović i potpredsednica Mila Viktorović i onda smo tu obnovile užičko kolo, koje je bilo osnovano 1921. godine. Mislila sam da će potrajati dve do tri godine, s obzirom na teška vremena te 1992. godine. Računala sam, da kada prođe to teško vreme, da ćemo se baviti kulturno–prosvetiljskim radom. Ali, evo 24 godine radimo, a svaka godina je bila sve teža i teža. Svake godine je mnogima trebalo sve više pomoći, koju smo davali nekima koji su materijalno ugroženi, nekima koji su bolesni, nekima koji nisu mogli da nastave školovanje – kaže Mira.
Od 1992. godine menjale su se predsednice sve do 2000. godine, a te godine je za predsednicu izabrana Mira. Ona je to prihvatila, jer je njen mlađi sin Stanko, koji živi u Nemačkoj, imao jake veze i želeo da pomogne svom gradu preko organizacije Help. Ali prvo ju je posavetovao, da ako želi da se bavi humanitarnim radom, da ništa ne radi bez papira i priznanica.
– Javio mi se moj sin iz Nemačke i govorio mi o tome kako je organizacija Help ušla u Crnu Goru, a da ne može da uspostavi neke kontakte da uđe u Srbiju. I tada se setio da sam u Kolu i da poslujemo na istim principima, da se svima pomaže bez obzira na rasu i veru. Zakazali smo sastanak sa predstavncima Helpa i tako je počela saradnja. Zbog Helpa sam postala predsednica užičkog Kola srpskih sestara. Ali, tada je meni moj sin dao savet da sve radim na priznanicu i za 24 godine nikada nije pala senka na našu organizaciju – rekla je Mira.
Saradnja sa Helpom je bila veliki posao i rad, ali, kako kaže naša sagovornica, i velika radost. Enormne količine garderobe su stizale i to su delile domovima i vrtićima na celom Zlatiborskom okrugu.
– Posle toga stizala je hrana za penzionere, koju smo delile osam meseci. To je bilo ulje u buradima, brašno i pasulj u džakovima, a nas je bilo dvadesetak i nismo imali prostor gde da skladištimo. I onda nam je jedan čovek dao neki prostor. Same smo pretakale ulje i merile brašno. Svih devet članica Kola u regionu prihvatale su da dele hranu za penzionere, bez ikakve nadoknade, bez kirije za skladištenje, jer su u susret izlazili ljudi dobre volje. Svi na regionu su to radili volonterski. Bila je to velika akcija i velika pomoć – opisala je Mira.
Posle toga, delile su higijenske pakete od 7 kg i za nekoliko meseci podeljeno je 24.000 paketa, takođe na celom regionu.
– Svaki paket je imao punu adresu i broj telefona gde je otišao. Spiskove smo dobijali preko centara za socijalni rad, a mnogu pomoć smo delili po spiskovima sveštenika. Mi smo zamolili naše sveštenike da nam, prema njihovom mišljenju, naprave spiskove onih kojima je pomoć zaista potrebna – rekla je naša sagovornica.
Inače, užičko Kolo srpskih sestara nema svoj prostor, pa sastanke drže u Parohijskom domu.
– Sa sveštenicima imamo divnu saradnju. Na primer, garderoba iz Austrije, koju je dobila crkva, mi smo se angažovale da je delimo. Svi koji su radili bili su zadovoljni i srećni – rekla je Mira.
Pomoć je bila, ali i sada, je potrebna mnogima.
– Sada uglavnom pomoć traže socijalno ugroženi. Ranije smo je delile ljudima koji su ostali bez posla posle bombardovanja, u kome su samlevene fabrike u kojima su radili, koji su ostajali bez posla zbog sankcija. I taman kada mislimo da može da ovaj narod krene, došle su poplave i tako se uvek nešto nekako nadovezivalo. Ali, kada razmišljam na globalnom planu, u celom svetu se dešavaju loše stvari po ljude. Kada bi mnogi polazili od sebe šta sebi žele ili kad bi našoj sredini priznali da je neko sposoban i da mu treba još pomoći da napreduje, nama ne bi trebala ni Amerika, ni Rusija. Na žalost, u ovim teškim vremenima pokažu se ljudi u nekim akcijama kada treba pomoć da prežive, ali kada treba da neko napreduje, da bude koristan za sve, stalno se nađe neki kamen spoticanja – kaže predsednica Kola srpskih sestara.
Na pitanje šta je najviše rastužuje, ona kaže:
– Ima toliko toga. Ali mene, na primer, najviše rastužuje kada vidim ljude koji su veliki intelektualci i koji su dosegli vrh piramide u svom životu, a sada su na marginama, i ponosni su i neće da priznaju da im treba pomoć. Tada me zaboli. Kada vidim višečlanu porodicu, gde ima dosta dece, ali kada deca iako su bosa, skaču i rumena su, mogu samo da kažem možemo da im pomognemo hranom. To je drugačiji osećaj od ovog prvog primera. Imali smo bezbroj takvih porodica koje su stizali iz Like i sa Kosova. Ipak, ti ljudi iz Like su na mene ostavili duboki utisak. Kada sam videla te stare ljude u hali, prognani, pljuvani, iscrpljeni, ko je mogao šta da im pomogne. Nije čovek mogao da bude ravnodušan. Donosile smo štrudle kao drva, davali im kavurme, kupovali im sve i imali donatore, ali nismo mogle da im vratimo dom – rekla je Mira i dodala da su se u to vreme kao veliki humanitarci istakli Miško Nikolić i Jaraković.
Mira se seća i njene posete na Kosovu, posle velikog pogroma nad srpskim stanovništem 17. marta.
– Imale smo veliku prodajnu izložbu u užičkom pozorištu i istovremeno smo skupljale pomoć za stanovnike na Kosovu, koji su doživeli pogrom 17. marta. Nakon prikupljene pomoći, predsednica i potpredsednica iz Beograda i ja smo bez pratnje i zaštite otišle na Kosovo i odnele 4,5 tona pomoći. U Srbiji se, pa i u Užicu, pojavila informacije da su napadnute tri žene. Moji sinovi su bili očajni, dok nisu saznali da su to bile druge tri žene. Volim što sam bila dole. Videla sam jedan dostojanstven svet, u toj jednoj školskoj sali, gde su se sklonili i izbegli. Sala je bila puna kreveta, zajedno su bili i žene, i deca, i starci. Ali nekako su imali dostojanstveno držanje, iako im je bio ugašen pogled, što je ostavilo na mene veliki utisak. Čovek koji je imao sve, ostao je bez ičega i stoji u redu da primi jednu konzervu. Bila bih siromašnija za jedno saznanje, da nisam otišla dole – kazala je Mira.
Preko užičkog Kola srpskih sestara, na njihovu proslavu 90 godina postojanja, odeljenje ortopedije užičke bolnice dobilo je brzi sterilizator.
– To su nam omogućile sestre iz američke eparhije, koje su taj brzi sterilizator, u vrednosti od 4.000 dolara, prosledile nama, a mi užičkoj bolnici. Mi smo im za tu našu saradnju s poštovanjem zahvalile, a one su nam poslale divno pismo, u kome su, između ostalog, navele da smo mi najlepše i najbolje sestre – kaže sa ponosom Mira.
Bez obzira na ekonomsku situaciju, Mira za naše građane kaže da su vrlo humani.
– Naši Užičani, može da priča šta hoće, ipak su za ponos. Gde smo zamolili za pomoć, bilo lično ili cirkularnim pismom, naravno uz priznanice, koje govore o našoj odgovornosti, izlazili su nam u susret. Svako će da da, kada vidi da pomoć ide na pravo mesto. Evo, na primer, preduzimač Lečić je poslao četiri svoja radnika, da bi postavili krov na kući Ćitića. Da ih on nije poslao, Kolo bi platilo 160.000 dinara za radnike, ali on ih je poslao džabe. Mićići su nam dali prostoriju za garderobu, gde selektujemo šta je za reciklažu, a šta može da se pokloni našim sugrađanima. Zadnjih godina narod dosta uzima, ali ima i onih koji dosta daju – pohvalila je Mira.
Kolo srpskih sestara sada čini oko 30 žena, a bilo ih je oko 40.
– Ovih dana trebalo bi da nam se priključe dve osobe, koje su veoma obrazovane. Kada se sprovodi neka akcija, onda se uglavnom angažuje nas petnaestak, nekada još manje, jer ponekad manji broj ima više efekta kada radi. Jedino kada je deljenje paketa, ima dosta da se radi. U svojoj kući, kada smo imali nekih problema, uvek smo sedali za to da razgovaramo i tražili rešenja. E to sam prenela i u Kolo. Uvažavam te osobe u Kolu, a kada ih ja uvažavam, onda će i one mene uvažavati. Sve probleme, ako ih ima, rešavamo razgovorom, a ekstremi se sami selektuju i odu. Mnogo su važni ti međuljudski odnosi. Sestre se u kolo cene i druže se privatno. Kada bih u Kolu primetila da postoji netrpeljivost ili rekla-kazala, od tog trenutka ne bih bila više predsednica. Rekla bih doviđenja. Pored tolikog rada da se borimo sa nekim bezveznim stvarima, ne mogu da dozvolim, niti da gledam i slušam. Kao što rekoh, taj neko ko nije podoban, sam se selektuje. Tako da bilo ko da je bio u Kolu pa otišao, ne može da kaže ništa loše, a takvih je i vrlo malo. Kolo je jedna velika porodica i nećemo da dođemo u situaciju da senka padne na kolo, posle 24 godina postojanja. Radije bih da Kolo završi slavno, nego da pogazim sve što sam godinama stvarala. Treba ljude saslušati, razmisliti, nisu svi jednako inteligentni, treba čoveku dati šansu i pripomoći, i onda iz čoveka isplivaju one prave stvari koje su vredne – rekla je Mira o radu Kola.
Pored tog humanog dela, Mira se trudi da neguje i kulturno-prosvetiteljski rad Kola.
– Godinama imamo predavanja na razne teme stručnih lica. Imali smo jednu mnogo lepu akciju Plava ptica i mislim da ćemo je ponoviti. To je bilo organizovano za četrdesetoro dece nižih razreda, šesti i sedmi razred. Pet dana su deca imala obuku. Jedan dan su deca imala nastavu učenja srpskih kola, drugi dan iz muzičke škole profesorka je držala pesme, treći dan je bila grnčarija, četvrti dan vezovi iz Jokanovića kuće, peti dan jedna farmaceutkinja ih je vodila u Veliki park i držala predavanje o bilju. A kao nagradu za dobar rad, za decu smo priredili izlet u etno selo u Sirogojnu i tamo ručak. Posle toga, u Parohijskom domu smo priredili izložbu njihovih radova i podelili priznanja svima koji su učestvovali u obuci. To je ostavilo takav divan utisak i na nas i na decu – rekla je Mira.
Inače, Mira je u svom privatnom životu, u svojoj porodici, negovala marljivost, poštovanje, dostojanstvo i ljubav. U teškim situacijama snalazila se za bolji život. Tako je, pored svog posla kao medicinski radnik, sa sinovima izrađivala nakit, a kasnije i pravila torte.
– Kao medicinski radnik, deset godina sam putovala i išla na teren u Karan i Ribaševinu. Posle toga sam radila u zubnoj ambulanti u tadašnjoj Osnovnoj školi Andrije Đurović, današnjoj Kralja Petra Drugog. I u svako to vreme sam morala mnogo da radim, s obzirom da su to bila teška vremena. Jedno vreme, videći da sinovi pristižu, ako hoćemo pristojno da živimo, da odemo na letovanje, ništa ekstremno, morala sam da iznađem način. Zato sam počela da radim ornamente, minđuše, broševe od keramike. Tu su mi, iako su bili mladi, sinovi Saša i Stanko dosta pomagali. Tako smo obezbeđivali letovanje. Posle toga jedna komšinica me je zamolila da joj napravim tortu na sprat. Uvek sam volela da kuvam i da spremam, pa mi to nije bilo teško. Napravila sam tu svadbarsku tortu, a posle toga još nekoliko. U prvo vreme nisam naplaćivala, a onda je moja koleginica iz zubne naručila tortu za svog sina. Pitala me zašto ne naplaćujem i platila mi tu tortu. I tako sam počela da pravim i naplaćujem torte za sve veće svadbe, rođendane, za razna veselja i proslave. Godinama sam to radila, ali sa velikom ljubavlju. Bolje umorna od rada, nego od dokonosti i teških misli – ispričala je naša sagovornica.
Pored velikog posla Mira je stalno mislila na knjigu. Negovala je to u svojoj porodici.
– Jedva sam čekala da se dokopam knjige. Uvek sam pre davala pare za knjigu, nego za garderobu. Jednom sam se dvoumila da li da detetu za rođendan kupim komplet knjiga od Desanke Maksimović ili pantalone. Razmišljala sa da se pantalone pocepaju, a knjige ostaju. Ali, sve je to bilo spontano. I sada Stanko je završio tri fakulteta i zna dosta jezika. Sa četiri razreda osnovne škole govorio je engleski jezik. Opet moram da kažem, nismo mi živeli nešto luksuzno, imali smo svoju kuću, ali nismo imali nikakvo nasledstvo. Divni su to trenuci u porodici, sada kada se setim – dodala je Mira.
Danas njen sin Stanko živi u Nemačkoj. Iako je daleko, neprekidno misli na svoj rodni grad i kako da pomogne nečim, što bi korist imala šira društvena zajednica. To je već dokazao dovođenjem Help organizacije, a pre pet godina učinio je takođe veliki korak za decu Užica.
– Kada sam 2011. godine bila u Nemačkoj, kod sina Stanka, razmišljali smo šta bismo mogli još nešto korisno da uradimo za Užice. On ima jako dobre veze u ministarstvu i dobre pozicije u Nemačkoj. U to vreme je direktor Prve osnovne škole Kralja Petra drugog direktor bio Vladan Čumić i moj sin predloži da se uvede nemački jezik, a istovremeno pošalje dopis i Ministarstvu inostranih poslova Nemačke. To ministarstvo je odobrilo da o njihovom trošku drži nastavu za učenje nemačkog jezika. I tako se u toj školi uvede učenje nemačkog jezika. Posle pet godina, pošto su diplome u osnovnoj školi A1 i A2, koje garantuju prolaz za sve nemačke škole u svetu bez prijemnih ispita, porasla je velika zainteresovanost drugih škola u gradu za taj projekat. U stvari, taj projekat podrazumeva plaćanje nastavnika i opremanje kabineta, edukaciju nastavika i profesora, slanje na seminare, i to sve o trošku nemačke države. Sada je škola Kralja Petra Drugog pritusnuta velikim brojem đaka, u koju čak dolaze i deca iz Sevojna. S toga se saradnja proširila na Gimnaziju, s tim što se nastavljaju diplome B1 i B2, a isti program se sprovodi i u Osnovnoj školi Slobodan Sekulić. Interesuje se i Medicinska škola i druge škole, ali nema kadrova nemačkog jezika – rekla je Mira.
Z. G.
