NI LUK JELI, NI LUK MIRISALI
Sve češće me pojedinci pitaju šta očekujem od ove vlasti. Odgovor mi je uvek isti, kratko i nezainteresovano – ništa. Pa kako ništa, zar ne misliš da mogu nešto uraditi? Ne, ne mogu. Onda navale sa gomilom potpitanja, sa očiglednom namerom da se svađaju, a kako na glupa pitanja odavno nemam volje da odgovaram, kratko ih upitam – da li je moguće kroz iglene uši progurati debeo kanap? Nije, a ako to ne shvataš, džaba da započinjemo razgovor, ko do sada nije shvatio, neće nikad. Onda bi me oni najradije, u pravedničkom gnevu, optužili da sam od onih koji podržavaju prošlu vlast, ali ne mogu, pošto znaju da sam one prošle javno “pljuvao”, dok su oni ćutali zaliveni i tašunali im, baš kao što i sad ćute i tašunaju ovim novim usrećiteljima. Naravno, Srbija je ovo, od goreg uvek ima gore, možda mi se od ljubitelja svake vlasti, čak i više povraća od onih koji i dalje, do ludila, apsolutno nekritički, obožavaju ove tzv. žute. Oni i dalje guslaju staru priču, prošla vlast, pa i oni uz njih, su bogovi, najbolji na svetu, i šire, ali eto, narod, stoka grdna, nema pojma, ne ceni taj silni pregalački trud i glasa za druge. Oni su imali tako divnih planova kako da potroše naše pare i taman kad su se razmahali, odoše sa vlasti. Naravno, ti su do juče su padali ničice na pomen reči Tadić, a danas istim žarom obožavaju Đilasa. Iskreno, puškom da me teraju, ne bih glasao za Đilasa, ako ni zbog čeg drugog, onda jer se bavim novinarstvom skoro ceo život i odlično mi je poznata uloga tog marketinškog mogula (čisto da podsetim, Užička nedelja je jedini pisani medij u Srbiji koji je objavi izveštaj komisije za korupciju koja je vodila pokojna Verica Barać, a u kome je jedan od glavnih akcionih heroja upravo Đilas), ali, i kad pogledam ove nove, ne znam kakva bi me teška muka naterala da glasam za njih. Sva je prilika da i u narednim decenijama, kako se to lepo kaže, neću učestvovati u izbornom procesu. Da raščistimo, nisam od onih, ne tako malobrojnih, nezadovoljnika, koji su, potpuno bezrazložno, umislili da su Europljani i intelektualci i da su iznad ove naše kaljuge, a koji su, suštinski, nezadovoljni time što oni nisu na vlasti (a da jesu, radili bi isto, a vrlo verovatno, i gore i od ovih sada, i onih prošlih), ne, moji razlozi su, da izvinite na izrazu, prilično prozaični, mene interesuju sasvim druge stvari od ovih koje nude naše partije. Možda bih sa njima i naša zajednički jezik u nekim stvarima, ali oko one suštinske nikako, naime, oni bi da zapošljavaju, a ja bih, priznajem, i kriv sam, i bezdušan – da otpuštam. E, to su već toliko udaljena stanovišta da kompromisa i dogovora nema. Oni već deceniju i po, zapošljavaju i šakom i kapom, a, hvala na pitanju, i ovi novopečeni su preko noći izmislili nekoliko humanitarnih i sličnih kancelarija, a ja bih, ovako naopak kakvim me bog dao, većinu tih koje su zaposlili odmah isterao na ulicu. Udelio bi im i koji startap kredit koji svakodnevno jedan od njihovih gurua, Dinkić, veliča, neka malo odmore od silne brige za naše dobro, a, usput, da i oni malo krenu sa plaćanjem poreza, čisto da vide kako to izgleda. Ja ga plaćam 25 i kusur godina i već mi je poprilično dojadilo. Od koga je, dosta je. Bio bi red da drugovi, kao prave patriote, svojim ličnim primerom daju doprinos porastu produktivnosti i društvenog bruto proizvoda. Zašto ne bi, tako sposobni, krenuli i sa izvozom, da malo smanje deficit? Pošto oni taj deficit i prave i na sebe troše, bilo bi božije pravde da ga oni i vraćaju, a ne da opet sve puca po leđima veselog naroda.
Pitaju me, tobož znatiželjni, dokoni gradski hroničari ko je kriv u ovom aktuelnom prepucavanju oko bazena. Ko je kriv? Svi su krivi. Nema tu nikog ko je prav. Eto namćora, opet mu ništa ne valja. Iskreno, ja sam verovatno jedina osoba u gradu koja je bila protiv izgradnje bazena, baš kao što sam bio i protiv izgradnje stadiona, baš kao što sam i protiv svakog drugog neproduktivnog bacanja našeg poreskog novca. Pa šta bi ti uradio, pitaju me, vidno iznervirani, drugovi dušebrižnici? Ništa, ja bih vratio narodu pare. Bio bi red da veseli narod, posle 20-30 godina, u sopstvenoj kući, umesto raspadnute i zarđale, kupi novu kadu. Ovako, umesto da svako ima ljudsku kadu u kući, uzmu narodu pare i sjargaju na „zajedničku“veliku kadu. I sad svi treba da poludimo od sreće što imamo bazen. Kažu ovi drugovi evropljani i intelektualci da sam ja obična budala, da je to europska tekovina, da je plivanje, od posebne životne važnosti, od, takoreći, svemirskog značaja. Ja sam, očigledno, čovek seljak, nikako ne shvatam šta je tako spektakularno u tom sinhronizovanom mahanju rukama i nogama… Kažu mi, to što pričaš obična je demagogija. Neka sam i budala i demagog, ali bih više voleo da mi mesečno ostane 15-20.000 dinara, umesto što to, prisilom, njima plaćam, da se oni, u maniru Družine Pere Kvržice, igraju mojim novcem. Skupila se družina ispred bazena i optužuju drugu družinu da se tajno, noćom, kao neko plivačko masonsko udruženje, kupaju. Teška optužba. Možete misliti, kupaju se noćom, i to sami. Čist kriminal. Opet, ja ovako naopak, se zapitah, a ko je platio te drugove taj dan kada su protestvovali? Da li je bilo i onih koji su došli na protest o svom trošku ili su, kao i do sada, protesti bili na račun nas poreskih obveznika? Iskreno, nisam još dovoljno poludeo da gledam takve besmislice, tako da sam se o ovom događaju informisao iz druge ruke, pa su izvesne nepreciznosti u zaključivanju moguće. Naravno, njima je, oštrim tonom, stručno, a kako bi drugačije, odgovorio njihov dojučerašnji koalicioni partner. Naravno, kao što rekoh, nisam još dovoljno poludeo da to slušam, ali mogu da se kladim da je odgovor bio u stilu, dok smo mi bili sa vama, sve je bilo super, ali kada ste nas izjurili iz koalicije, i ostali sami, e od tada ste sve naopako radili.
I da se vratim na suštinu, dakle, otpuštanje. Partija koja obeća otpuštanje može da računa na moju bezrezervnu podršku. Prvo da se napravi spisak nepotrebnih paradržavnih organizacija, ali ne kao ovi novi dušebrižnici koji obećaše zatvaranje agencija, a ne zatvoriše ni jednu jedinu, pa svima otkaz. A onda u državne institucije i javni sektor. Da se prebere šta radi, a šta ne. Drug Dinkić i drugarica Tabakovićka pre izbora su se kunuli u racionalizaciju, a sada taj isti drug Dinkić i ista drugarica Tabakovićka sa gnušanjem odbijaju reč racionalizacija, ali do ludila obožavaju reč kredit. A i što ga ne bi voleli, neće ga oni vraćati. Neće ni ovi lokalni stručnjaci vraćati dugove za bazen, oni će u tu zajedničku ragu da uvale malo svojih ljudi, a narod će, ovčurina, opijen europskim standardima, i dalje, od malo svoje sirotinje, plaćati. Šalu na stranu, kad već pominjem taj veseli bazen, kako je moguće da su nam toliko svrake popile mozak, da se ne zapitamo, da li mi, zemlja sa najnižim standardom u Evropi, uopšte možemo sebi da priuštimo takav luksuz? Ko zna, moguće je, možda su ovde svi normalni, a samo sam ja lud…
I čisto da proverim svoje ludilo, odem na sajt državnog trezora, da vidim koliko su nas ovi usrećitelji zadužili poslednje dve sedmice. Šta su uzeli, kao bednici, poslednje dve nedelje su kroz obveznice na domaćem tržištu pozajmili tričavih 10 milijardi dinara i još tričavijih 30 miliona eura… Sad će te pare odmah na plate državnih činovnika i penzije, što bi rekao drug Dinkić, važno je da se okreće.
Nego, ne znam šta mi bi da opet mlatim o parama i budžetu, umesto da, kao sav normalan svet, pričam o borbi protiv korupcije. Nisu se Čović i Džaja čestito ni ohladili, a na red dođe drug Ivica Dačić. Čitam na sajtu onoga što kažu da može da se kupi na trafici, a nisu novine, da je za dlaku izbegnut državni udar. Šta normalan čovek tu može da uradi, osim da se prekrsti. Ni manje, ni više, nego državni udar. Priča se na televiziji o nekim ljudima, nekim slučajevima, nekom kriminalu, a niko o tome ništa ne zna. Potežu se „tajni“ materijali, slučajevi se nižu kao na traci, važno je konstantno držati tenziju, iz dana u dan. Orvel se u Srbiji u potpunosti ostvario. Slobodno se može reći da je virtuelni život pobedio stvarni. Kao u filmu Matriks, priključeni smo na televiziju i svakodnevno čekamo dnevnu dozu borbe protiv kriminala garniranu uz neki privredni uspeh, koji se, tamo negde, baš kao kod Orvela, događa. Izađeš na ulicu, magluština, prljavština, oronule fasade, svakodnevno sve više lokala sa nalepnicom – izdaje se… Ali zato svako veče u pola osam ponovo pobeđujemo tamo nekog mrskog neprijatelja. Niti ga poznajemo, niti o njemu šta znamo, ali je važno da ga pobeđujemo. Što bi drugovi vlastodršci svih boja, punih usta, rekli – niko nije jači od Srbije. Odavno ništa smešnije nisam čuo. A ni tužnije.
Toni Stanković (februar 2013. Užička nedelja 848)
