?

УЖИЧКЕ ЗИДНЕ НОВИНЕ

1.
Питам се, питам: зашто воду за пиће не узимамо испод Ужица, рецимо код Кожаре?
Не бих знала касти што воду за пиће не узимамо испод Ужица, рецимо код Кожаре, нити зашто је, прерађену кроз наша змијска тела и брижљиво сређене домове, не би смо испустили на Бањицама, као чист и дугом окићен водопад.
Воду за пиће не узимамо изнад Ужица, јер то би подразумевало потпуно нов поглед на свет, нарочито на ову котлину испод Забучја.
То би подразумевало да је Ђетиња чиста и:
да су све отпадне воде покупљене, тако да се не згражавамо воњем, разблаћеним комадима отригуза и фантомским испуштањима обојених отпадних вода, некад викендом и пред кишу, сад и у сред бела дана;
то би значило да знамо да нећемо лако са сељацима и да ће то све држава решити:
то би значило да је бар један низводни Матија Губец сукнуо брк и дао миг четворочланој комисији од три члана да са грађанима Ужица (мамицу им…) нађе договор око места где ћемо побости погон за пречишћавање;
то би значило, пријатељи моји, да смо ушли у дуготрајан и болан процес придруживања мајци Земљи и себи самима и смањили бруку пред генерацијама које долазе.

2.
Питаш се питаш: за кога навијам на Европском првенству у кошарци, кад наши не играју?
Не бих хтела касти за кога навијам кад се тереном растрче бивша и будућа браћа, бивши и будући непријатељи и пријатељи.
Најлепше би било да кажем да је игра важна, али Карл фон Клаузевиц, онај лик што је смислио да је рат наставак политике другим средствима, није ни слутио да ће доћи погана времена у којима је мир наставак ратовања другим средствима.
Или, било је увек тако а ми нисмо имали мисаони апарат за разлучивање.
Срећни су кадри да у глави играју комбинаторику проласка српске репрезентације до трона и према томе улажу навијање и неку кинту код омиљеног кладионичара.
Још срећнији су отпорни, али не отупели, ђаци гуруа преживљавања у природи и друштву Душка Трифуновића и упутства „одати се овом примамљивом ужасу, а увек знати своје“; еј, у оно доба, у оној примамљивости, у оном ужасу, за који би умешани хтели да изгледа као Камелот.

3.
Питај се питај: треба ли да потпишеш петицију за укидање риалитија?
Не бих знала касти треба ли да потпишеш ту петицију, ако ниси потписао неколико једнако судбоносних:
за укидање права писцима да пишу о људском талогу, зависницима, лаким женама и тешким дрогама, програму „алкохолом против депресије“; за почетак, забранити Буковског, Тимотија Лирија, Бору Чорбу из млађих дана и „Скупљаче перја“;
за брисање из повести сваког ко је и помислио на секс, дрогу и рокенрол као средства покрета отпора уштогљеном поретку оца и очева; направити од тог моћног покрета забаву медиокритета, ћошкара и политичких функционера, јој, чекај…
за одузимање средстава за производњу и имовине, такорећи експропијацију свим приватницима код којих запосленима није богоугодно као, рецимо, у некој неупадљивој парадржавној формацији…
Јер, пријатељи моји што праведничким гневом грмите да је ово дно и везујете за Нас, знајте: не постоји дно, постоје само преграде. У напредније свету, очекује се прво убиство.
Риалити је будућност телевизије, а ви како хоћете.

4.
Питам се, питам: постоји ли под овим комадом капе небеске ишта изван битке две Србије?
Не бих знала касти постоји ли под овим комадом капе небеске ишта изван битке две Србије, али знам да је идеално поље за тај епски сукоб Социјалистичка Република Србија.
Под овим комадом капе небеске скоро све је изван те битке, нарочито она о којој нико не пише, не говори и не испаљује досетке и пароле: невидљива битка између издржаваних лица и оних што живе од свог рада. То је та транзиција, то је пут, од жига петокраком, ка могућности слободе.
О, нису нестали Другосрби. Распоређени су добро у овом свету крезавих, необразованих и задојених национализмом, од ког, то је научно утврђено, вену чичак и кукута, усеви одбијају да расту, скупо плаћене машине се кваре и младе демократије добијају грчеве.
Само, све су им узели.
Причало се 2012. године да су СНС и њихов Черчил/Зоран ту само да обаве неке ствари, тешке и гадне, прљаве такорећи. Функционери ДС-а су знали и месец у ком ће се вратити, а политичка чаршија је упадљиво ћутала о Вучићу и Томи, или их хвалила.
Кад се одужило, та племенита осећања су избледела. И моћ.
То је, пријатељи моји, оно што приметите на концерту омиљене групе и разочарате се грдно: све је ту, свирају чак и боље, а нема више моћи која је чинила да се осећате јако добро и, ако буде згодне прилике, направите будалу од себе.
Ако мисле да се забава настави, морају створити нове песме и променити макар ритам секцију.

5.
Питам се, питам; хиљаде питања имам, чим нисам тамо где бих увек био, чим се суочим са суровом свакодневницом.
Брину ме наши одговори, нарочито хорски.
Јер, може да заличи на мелодије доба у ком питања није било, а одговори су били дељени одозго наниже.
У том добу су реторте, епрувете и трансформатори, помоћу којих су створена сва крпеж-чудовишта и сви доктори Франкештајни нашег доба.
А одговорити морамо.

6.
Питам се, питам: ови што их бирамо, некад ће се и склонити; како се борити против неизабраних, што нас сапињу где год да пођемо?
Не бих знала касти хоће ли икад изабрани погледати низ понор администрације, у амбис, и видети сва лица која се сматрају државом, силом, како се цере мученику у потрази за правдом, лечењем, људским третманом.
Краду ти време, краду ти имовину, краду ти наду и веру у боље сутра; у око ти изрекну лаж која ће ти направити штету.
Ако смо и данас у фазону повратка деведесетих, рецимо да има вечитих, који велики труд улажу да овој земљи не крене.
А можда је све простије. Кад негде много запне, увек ће те неко питати „Можда очекује да му даш паре?“.

7.
Питају ме питају: мила где си?
А ја не знам.
И да знам, не бих рекао, јер, по свему судећи, срећна јеси. Добро, то о срећи је због земљака и добре песме, али си сигурнија, с мање страхова, у уређенијем свету, у коме ти је јасно шта би требало да чиниш да би приходовала и напредовала, и шта се дешава кад искочиш из шина, била члан или не.
Ићи или остати? Остати или ићи, ићи, ћи, и.
Од дилеме, судбоносне, остала је само јека и нормалност одласка, који се гледа као избављење потомака од живота с дужничком омчом око врата и мрзовоље свих умешаних у ову сенку коју трошимо дан по дан.
Милион разлога за одлазак се да набројати. Можда је најпресуднији што су се на власти у четврт века вишестраначја измењале све опције (осим моје) и прилично је извесно да брзог развоја и бољитка неће бити.
Милион је разлога за останак и они се не морају набрајати. Можда је најпресуднији што су се све фракције Савеза комуниста Југославије провежбале на нама и прилично је извесно да нас нису сатрли.

8.
Их, та немојте касти.

(Ужичка недеља 968)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.