početak GRADSKAINFO Носила нас је атмосфера у хали

Носила нас је атмосфера у хали

od Užička Nedelja
505 pregleda

slavensko-maric

УЖИЧКЕ СПОРТСКЕ ЛЕГЕНДЕ: СЛАВЕНКО МАРИЋ
Наш суграђанин Славенко Марић је из генерације која је прославила ужичку кошарку. Од родитеља рођених Златибораца, због службе свог оца, рођен је у Прибоју и ту је живео шест година. Након тога се вратио у Ужице, где је са 14 година почео да тренира кошарку. Већ наредне године, 1978. године, улази у први тим „Првог партизана“.
– То је тада била нека бетон лига, последњи ранг такмичења. После МОСИ игара у Прибоју, у Ужицу сам наставио да играм наредих 15 година. Од те бетон лиге, из године у годину, бивали смо све бољи. Постали смо једна сјајна генерација, која је имала размак три до четири године, и ту су били Ацо Павловић, Богићевић и други. Постизали смо све боље и боље резултате. У сезони 1987/88. сви играчи су били из Ужица и једног смо довели са стране. Ушли смо у Прву лигу, а тада та лига је била најјача у историји бивше Југославије, то је била врхунска лига. То је било равно подвигу. На жалост, следеће године смо испали и чекали две године да уђемо поново у прву лигу. Тада су се појавили млађи играчи, попут Мирослава Радошевића, Смиљанића, Топаловића и са нама неколицином старијих, одиграли смо изузетну сезону и пласирали се у КУП „Радивоја Кораћа“. То је било 1991/92. Стицајем околности, због рата и санкција, нисмо играли тај куп. Ја сам због тога отишао у иностранство – сећа се Славенко.

slavenko-maric-3

Утакмице у хали

Наш саговорник се радо сећа и утакмица одиграних у ужичкој хали, нарочито публике.
– Првих година, када смо играли Српску лигу и Прву Б лигу, 1984/85. било је 200 до 300 гледалаца, али, како смо побеђивали, све их је било више. Имали смо двадесет победа у низу и од петнаесте победе, хала је била пуна. То је био доживљај, невероватан доживљај играња пред својом публиком, која те носи. У таквој атмосфери није било могуће изгубити. Утакмица из 1987. године, остаће у историји спортске дворане у Ужицу. Тада смо играли одлучујућу утакмицу за улазак у Прву лигу против „Зорке“ из Шапца. Два и по сата пред почетак утакмице хала је била пуна, била су два оркестра трубача… Та утакмица није била много квалитетна, јер је требала победа и њима и нама. Али, ми смо успели да је добијемо и пет пута смо из свлачионице излазили на бис, публика није хтела да се разиђе. У хали је било 4.500 људи, а хала може да прими 2.500. То ми је остало баш у лепом сећању и многи се сећају те утакмице. Шапчанима није било право, када су видели атмосферу, нашли су се у чуду. После неколико година, када сам се нашао са неким пријатељима из тадашњег клуба, причали смо о тој уктамици, и рекли су ми да им није било свеједно у гротлу у ком су се нашли, били су у грчу. Та сезона је била изузетна – рекао је Славенко и додао да је следеће године, када су играли против Звезде, Партизана, Цибоне, Задра, Југопластике, хала била стално пуна.

slavenko-maric-7
– Е, то је био смисао спорта, та атмосфера која покреће, бар мене, то је неки додатни мотив да тренирам и да дајем још већи максимум. Играо сам седам година вани у халама где је било много више публике, али ниједном атмосфера није била као у нашој хали. Такав позитиван притисак је нешто што је непоновљиво. Слично је било када сам три године играо у Никшићу, пред много више публике, међутим емоције су много веће када се игра пред својим народом, пред својом публиком – додао је наш саговорник.
Славенко је подсетио на сјајне генерације које су биле пре његове. Прву су чинили Крчевинац, Шехрија Нухановића, Бобан Јанковић, Миша Јовановић.

slavenko-maric-4
– То су били изузетно квалитетни играчи, који су касније играли у великим кошаркашким клубовима седамдесетих година. Они су зачетници кошарке у Ужицу. После њих није било кошаркаша једно време, а онда су се појавила генерација која је играла у првобитној „Ракети“. После „Ракете“, настао је КК „Први партизан“. Кренули су полако, па сам и ја пристигао. Издвајали су се само најупорнији. Тада није било новца, да су играчи плаћени. Сећам се, прва моја зарада били су неки бонови који су се добијали у „Сретен Гудурићу“. То је можда данашњих 4.000 до 5.000 динара, али за мене те паре су тада биле велике. Одлазио сам у пекару да заменим бонове за новац, частим продавца нешто мало и он ми да нешто мање пара. Са тим новцем могао сам да изведем девојку у град. Осећао сам се толико важним, јер сам први пут у животу почео нешто да зарађујем. Иначе, играјући овде у Ужицу тих 15 година није било пуно новца. Али, фабрика је стајала иза нас, имали смо квалитетан превоз, свој аутобус, квалитетне припреме, бесплатну храну, опрему, бесплатну дворану за тренинге и све друге предуслове, који су били неопходни да имамо успешно такмичење. Али, није било новца. Неки репрезентативци из тог доба играли су цео играчки век за стан. Деведесетих година прошлог века, када је настало оно опште лудило, стан се подразумевао уз новац. То је било нормално. И после 2000. године све је почело другачије. Појавили су се новопечени бизнисмени из оног рата, који су хтели да се експонирају кроз спорт и са сумњивим новцем почели да лицитирају цене играча, па је све изгубило смисао. Нереално је било да неко добије 300.000 до 400.000 тадашњих марака – каже Марић.

slavenko-maric-2
Након што су почеле санкције тадашњој Југославији, Славенко је отишао у Бугарску.
– Док сам играо у Ужицу, имао сам понуде Звезде, Партизана, Задра, Шибенке, Цибоне и других да пређем код њих, али сам био локалпатриота и увек сам волео да будем ту, да будем у овом граду, да ми уђемо у прву лигу, да ми направимо нешто. Све сам клубове одбијао. Међутим, када нисмо могли да играмо КУП „Радивоја Кораћа“, а мени је било 29 година, већ сам имао породицу, жену и двоје деце, добио сам понуду од „ЦСК“ из Бугарске и нисам могао да је одбијем. Ту сам одиграо једну квалитетну сезону. Следеће године сам се вратио и имао сам неке понуде у Србији. Међутим, звао ме „Ловћен“ из Цетиња, који је играо прву лигу. Отишао сам и играо сезону 1994/5 и тада сам проглашен за најбољег играча Црне Горе. Из „Ловћена“ сам прешао у „Ибон“ у Никшићу и три године играли Прву лигу. Затим сам играо у Бањалуци у „Борцу“, који је био најјачи клуб у Републици Српској. Организација у том клубу је била стварно невероватна. То је била изузетно тешка сезона, имао сам понуду да останем и следеће године, али нисам могао. Седам година сам био одвојен од породице. Тада ми је један тренер, који је био у Никшићу, рекао да ме траже у „Уникс Казањ“, у екипу која је играла Лигу шампиона. Истовремено су ме људи у тадашњој власти у Ужицу звали да се вратим и поново покренем кошарку. Већ сам имао лепих година и вратио сам се у Ужице. Одиграо сам једну сезону и то ми је била 16. година играња у Ужицу. Ушли смо у тај виши ранг. После је било неког тезгарања у Вишеграду, где смо ушли у виши ранг и последње моје играње је било већ са 42 године, 2004/2005. године, када ме је мој пријатељ, који је био тренер у Чајетини, на Златибору, звао да му помогнем. Отишао сам и одиграо, и то ми је било последње што сам играо и више нисам могао. Био сам као исцеђени лимун. То су неке лепе године, могао сам да играм у много јачим клубовима, али не жалим – каже Марић.

slavenko-maric-5
У сваком случају, дружење са свим тим људима из разних клубова су за њега незаборавна. Посебно сећа Никшића, када су се сви из екипе дружили у његовом стану, ишли на роштиљаде, али постизали невероватне резултате.
– Ушли смо међу првих шест у тадашњој Југославији. Из те неке позитивне хемије која је владала међу играчима, постизали смо добре резултате, а с друге стране, када сам био у неким другим клубовима, где су били много јачи играчи, нисмо постизали неке резултате, јер баш због тога што није било те хемије међу играчима. Када бих поново почео да играм ништа ту не бих мењао – закључио је наш саговорник.

slavenko-maric-9

Спортски директор КК „Слобода“

Славенко је једно време био ван спорта, све до прошле године, када је добио позив са Златибора да буде помоћни тренер најмлађе деце.
– То сам ја инсистирао, јер волим да радим са почетницима. На позив из клуба у КК „Слобода“ пристао сам да будем спортски директор. Клуб има доста проблема, доста дуга и покушавамо да те дугове “испегламо“, да ове године сачувамо тај статус прволигаша, да идуће године направимо неки помак, да нормално, без баласта дугова покушамо са нашом децом да уђемо у већи ранг. Са Сретеном Ђурићем, који води школу „Плеј оф“, иначе мојим кумом, договорили смо се, пошто наш клуб није у могућности да организује те неке млађе категорије, да ту неку квалитетну децу селектирамо из његове школе и да направимо неку нову генерацију, јер дефинитивно најјефтинији играчи су домаћи играчи. Ми смо сада на неком добром путу и надама се даћемо успети. Кренули смо добро, од три утакмице имамо две победе и надам се да ћемо тако наставити. Надам се да ћемо од маја идуће године, без дугова, бити озбиљни кандидати за улазак у већи ранг – каже Марић.

slavenko-maric-6
Велики проблем представљају менаџери, који се сада појављују и одводе децу.
– Сада деца улазе у неки спорт из погрешних разлога. Прво што размишљају је новац и слава. Све мање размишљају о љубави према кошарци, а све је више интерес. Сада су се појавили неки менаџери, као и болесно амбициозни родитељи. То је неко зло које је ушло у спорт и то ће се тешко искоренити. Ти неки менаџери одводе децу од 13 до 14 година, децу који имају неког талента, али се деца брзо изгубе у тим релацијама. Велика је миграција те квалитетне деце ка Београду. И када тамо дођу из целе унутрашњости, после две до три године, од њих 20 до 30, прође двоје, троје. Та остала деца нису ни да се врате у средине из које су отишли, јер се разочарају и престани да се баве спортом – објаснио је Марић и додао да у његово време, када се превазиђе средина у којој си почео, па ако си добар, аутоматски се иде да будеш појачање, а не да се буде двадесети играч.
– Три сата седмично на тренингу, то није довољно. У наше време, тренинг је био нормалан, а после тренинга били смо стално на терену. Тешко је постати играч само на тренингу. Мора да се вежба и ван тренинга, да понављаш вежбе. Када сам тренирао, остајао сам до поноћи на игралишту Наде Матић и вежбао, све док ме родитељи не опомену да морам ујутру у школу. Зато сада кажем, дај све од себе, буди прво поштен према себи, а онда према другима. Неко ће то да гледа, неко ће то наградити. Ако не дајеш свој максимум, онда не можеш да очекујеш ни резултат – рекао је наш саговорник.
Поред наведених планова за КК „Слободу“, Славенко планира да идуће године у рад клуба укључи и старе ужичке прослављене играче.

Звездана Глигоријевић

СРОДНИ ЛИНКОВИ:

БОБАН ЈАНКОВИЋ

МИЛЕНКО СУБОТИЋ

ДРИНКА МИЛОВИЋ МАРЈАНОВИЋ

АЛЕКСАНДАР ПАВЛОВИЋ

 

ДРИНКА МИЛОВИЋ МАРЈАНОВИЋ

 

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.