Мирослав Мартић рођен је 1951. године у Ужицу где је завршио основну и средњу школу ученика у привреди. Факултет политичких наука, одсек социологија, завршио је у у Сарајеву. Радио је у Ваљаоници бакра и у Ваљаоници алуминијума, а једно време и у ужичкој Гимназији као професор социологије. Од 1996. до 2000. године био је потпредседник Скупштине општине (СО) Ужице, а њен председник од 2000. до 2006. године. Посланик у Народној Скупштини Републике Србије (НС РС) био је од 2000. до 2012. године из које је отишао у пензију. Држао је три године књижару са супругом. Сада је члан Главног одбора Демократске странке. Активан је у ужичком одбору ДС-а као пензионер и члан је Градског одбора ДС у Ужицу. Ожењен је и има сина и кћерку.
Били сте на Оснивачкој Скупштини ужичког одбора ДС-а, која је основана 25. марта 1990. године. Зашто сте изабрали баш ДС?
– Зашто сам изабрао ДС? Демократска странка је тада била једина странка у оснивању која је заговарала увођење вишепартијског система и чији ми је програм, као човеку, највише одговарао. То је основни разлог зашто сам изабрао ДС, а други, веома важан разлог је што је мој велики пријатељ Слободан Гавриловић био један од оснивача ДС-а, не само у Ужицу већ и ДС-а на нивоу Србије. Такође и један део мојих пријатеља и познаника се везао и за ДС и људе који су оснивали ДС, тако да је то други основни разлог због чега сам се одлучио за ДС. Један део мојих пријатеља са посла и из приватног живота се определио да се учлани у ДС и залаже за програм који је ДС тада заговарала.
Од 1992. до 1996. године били сте председник ужичког одбора ДС-а. Како је било Вама и осталим члановима радити за време владавине Слободана Милошевића?
– Изузетно тешко, из више разлога. Један од главних разлога је што је режим Слободана Милошевића био један недемократски режим, нетолерантан према политичким неистомишљеницима или противницима, што је систем који није био наклоњен вишепартијском систему или постојању више партија. Био је то режим брачног пара који се није либио да потегне и силом ако су у питању политички противници. У такој ситуацији је било јако тешко водити ОО ДС-а, тада опозиционе странке, учествовати на изборима, водити изборну кампању. Медији су били под приличном контролом тог брачног пара, односно владајуће странке, тако да је то све заједно било прилично недемократски. У таквим околностима ја сам био у три мандата председник ОО ДС УЕ. Да не причам о томе што се смо се ми појавили као једина алтернатива. Организовани протести били су први пут 1991, други 1996, а трећи 2000. године, где смо данима шетали. Тога се ти добро сећаш. Протествовали смо и против изборних крађа на локалним изборима 1996. године, као и 2000. на државном нивоу. Све то је било јако тешко и компликовано организовати, и што је најгоре, што су људи, који су учествовали у свему томе, од стране тада владајућих странака и политичког врха ове земље, доживљавани као непријатељи земље, као лични непријатељи, а свега тога, јасно, није било. Ми смо само желели да се изборимо да се признају резултати тих избора, и друго да створимо демократску Србију у којој ће избори бити потпуно регуларни, одвијати се на регуларан начин и резултати избора бити познати 24 сата након њиховог завршетка.
Током прве половине 90-их година 20-ог века био је рат имеђу Срба и Хравата, као и између Срба и Босанаца. Да ли је власт имала неку прећутну подршку опозиције по тим питањима?
– Не бих могао рећи. Опозиција није могла битно да утиче на сва та политичка збивања. Мислим да смо ми као ДС се залагали да се на неки начин ти ратови избегну, да се разлози, који су пре свега, довели до тих ратова, на неки начин, превазиђу и да се проблеми пробају решити, пре свега, разговорима са представницима република старе Југославије, са којима смо били у сукобу. Сматрали смо да треба разговарати, ако треба, и неколико година, да би се избегло оно што се, на жалост, није избегло, односно да дође до сукоба на простору Југославије и до рата који је однео велики број живота и где су претрпљени велика материјална штета и разарања. Било је и тада тешко бити баш паметан и мудар, али је став наше странке био да то треба избећи по сваку цену.
Коалиција „Заједно“ обезбедила је већину на изборима одржаним 1996. године. Тада су били велики протести и на крају је та коалиција преузела власт у Ужицу. Испричајте ми нешто о томе и каква је била сарадња са новоизабраним градоначелником Миланом Никитовићем и Вашим колегом Ђорђем Мијушковићем, који сте били потпредседници СО?
– Била је изузетно коректна сарадња. Ми смо један од 13 градова у Србији у којима је локалне изборе добила КЗ. Локални избори су добијени у свим већим градовима у Србији. Резултати избора нису били признати. Тада је опозиција кренула у свакодневне протесте и окупљања и нисмо одустали док се једним посебним законом „Лекс специјалисом“ нису признали резултати локалних избора, између осталих градова и у Ужицу.
Демонстранте из Ужица 5. октобра 2000. године предводили сте Ви и Горан Свилановић, који је тада био председник, данас угашеног Грађанског савеза Србије. Можете ли да ми кажете нешто о томе?
– Уочи 5. октобра у Ужицу је владао јако велики набој и велико незадовољство народа, зато што су резултати избора поново доведени у питање. Власт није признала резултате избора и онда смо ми кренули у протесте. Оно што је за мене било упечатљиво је да је велики број грађана учествовао у тим протестима и шетњама. Оне су, као и за локалне изборе 1997. године, биле свакодневне. Велики број се скупљао испред зграде СО и оно што је најкарактеристичније, у Ужицу је показана велика солидарност са људима који су водили ове протесте и демонстрације. Велики број приватних предузетника и објеката који су се бавили трговином у Ужицу је престао да ради 10-ак дана пред 5. октобар. Била је једна здушна подршка настојању да се изборни резултати признају и да се коначно режим Слободана Милошевића скине са политичке сцене. У томе су у првом реду учествовали ДС и СПО, али и све остале странке које су важиле за опозиционе. Оно што је најважније је да је велики број грађана који није био везан ни за једну странку, да не причам да нису били чланови ни једне од странака, учествовали у свим тим протестима. Мислим да је допринос Ужичана променама одиграним 5. октобра био велики, и да он није касније политички ревалоризован. Допринос Ужичана био је одмах иза Чачана. Ми смо овде из Ужица, са Главне улице, око 5.30 ујутро пошли са преко 30 аутобуса, као и великим бројем аутомобила у Београд. Неколико дана пред полазак у Београд, када се већ знало да ће бити велики протест 5. октобра у Београду, жене су доносиле храну и пиће, мушкарци гориво и помагали су око тежих пакета са храном. Прву блокаду у Србији имали смо ми у тунелу у код Лучана. Сачекао нас је тунел пун песка и око 50 полицајаца. Главни од њих је рекао „ако можете, ви прођите“. Тада смо багером, кога смо повезли са нама, рашчистили препреку од песка и земље у тунелу. За врло кратко време и Србија и свет су сазнали за то. Следећа барикада била нам је у Липовачким шумама, али и то смо решили без проблема. Велики допринос тада дали су Нада Новаковић, Тони Станковић, Ђорђе Јовичић, Раде Ратковић, Миломир Мишко Средојевић и многи други, као и наши млади чланови. Додаћу да Ђорђе Јовичић није ишао у Београд, него је остао у Ужицу да командује уколико би у нашем граду било неких проблема. Срећом, није их било.
Да ли сте сада у контакту са саборцима од 5. октобра и какав однос са њима имате? Велимиром Илићем, Гораном Свилановићем, некадашњим локалним функционерима, као што су Радисав Пантовић, страначким колегама, као што су Нада Новаковић, већ поменути Раде Ратковић и остали?
– Са локалним функционерима или председницима политичких странака се и сада срећем и виђам и са некима од њих сам велики пријатељ био и остао, а са функционерима на републичком нивоу се нисам скоро видео и сретао.
Након петооктобарских промена изабрани сте за градоначелника. Какав је осећај када сте градоначелник и да ли је тешко у исто време бити и посланик и градоначелник?
– То је, пре свега, осећај велике части и одговорности. Наравно да сам био поносан и због тога што је ДС успео да се избори да њен представник постане градоначелник. У општини сам затекао велики проблеме који су били наслеђени од 90-их. Оно што је такође битно и што бих посебно истакао, то је да сам имао изуетно велику помоћ и сарадњу од представника СПО-а, ДСС-а у то време, и свих других људи који су били део локалне власти у том временском периоду. Никакве промене, што се тиче запослених, без обзира на њихову политичку припадност, није било. Ја никада нисам ни размишљао о томе да ли је неко од њих био приклоњен некој другој политичкој опцији или владајућем режиму. За мене је најважније било да су то људи који коректно и одговорно обављају свој посао. Чак, 1996. године, када смо затекли шест-седам људи, који су били запослени на одређено време, а знали смо да су били примљени по линији СПС-а, или као људи који су, можда, били блиски СПС-у, ја сам предложио председнику Општине Милану Никитовићу да их све примимо у стални радни однос, што је он и прихватио. Нисмо размишљали о томе да ли су они припадници неке друге политичке опције и да ли су примљени по политичкој линији, а имали смо информације да је то било тако. Наравно, нико од нас није тражио да се они упишу у неку од наших странака.
Данас није дозвољено да једна иста особа буде у исто време и градоначелник и посланик, јер је то, по садашњем закону, сукоб интереса. Шта Ви мислите о томе?
– Са законске стране не бих знао да се према томе одредим. Ипак је то материја која се тиче правне регулативе. Са политичке стране, с једне стране то је добро, зато што сте у контакту са одређеним људима који су у Влади Републике Србије (ВРС), пре свега министрима и представницима Владе који битно учествују у прерасподели финансијских средстава, а која припадају општинама и градовима, и који учествују битно у избору пројеката који ће се реализоватиу на нивоу Републике, а самим тим и на нивоу градова из којих долазе посланици, а са друге стране, то је прилично тешко квалитетно обављати на задовољство грађана и политичких странака којима припадате.
Како сте сарађивали са колегама посланицима из Ужица који су били чланови других странака и партија?
– Прилично коректно. Могу да кажем да је тај однос био доста коректан и ако смо могли да се боримо за неке пројекте који су везани за Ужице заједничким снагама, ми смо то и радили. На пример, заједнички смо поднели иницијатвиву да се обезбеде средства у буџету за завршетак радова на згради Историјског архива у Ужицу, али, на жалост, то нам тада није прошло. Да поменем да су, поред мене ту иницијативу подржали Богољуб Зечевић, Бранко Бешевић, Предраг Мијаиловић – Луне, Наташа Мићић и други.
У Београду је 12. марта 2003. године убијен председник ВРС и ДС-а Зоран Ђинђић. Како сте то доживели и шта би било другачује у држави да је он данас ту?
– То сам изузетно тешко доживео, као што су тешко доживели и сви прави чланови ДС-а, као што су тешко доживели сви грађани Србије који су желели промене и у покојном Зорану видели некога ко је могао да се избори за те промене. Покојни Зоран био је велики визионар и радник, човек који је брзо мислио и који је изузетно много радио. Врло брзо умео је да одвоји битне од небитних ствари. Био је визионар који је од Србије хтео да створи демократску земљу, земљу у којој ће се добро живети, радити и живети, али и земљи у којој ће политички противници бити уважавани. На жалост, његовим убиством ствари се нису одвијале како су он и грађани Србије желели и очекивали.
Каква је сарадња била између вас двојице? Док је он био председник српске владе, а ви градоначелник Ужица.
– Имали смо доста коректну сарадњу. Доста сам са Зораном сарађивао. Врло често сам ишао и код њега у зграду Владе покушавајући да неке проблеме на локалном нивоу решим са њим и владом. Између осталог најпре довођења гасовода до Ужица, затим смо решавали неке проблеме који су били везани за функционисање неких великих предузећа и система у граду, договарали смо се око неких поројеката као што је пројекат изградње регионалне депоније, да се уђе у реализацију таквог пројекта. Зоран је био спреман да помогне у мери у којој је могао и у којој су му дозвољавала финансијска средства са којима је влада располагала.
Захваљујући Лиги за Ужице и њеном челнику Драгану Вранићу 2006. године опозвани сте са места градоначелника. Да ли је то могло да се избегне и како сада гледате на то?
– То је нешто што је иза мене и не бих се враћао на то. Тада је била покренута једна нечасна кампања према мени, најблаже речено, где сам био окарактерисан као неко ко се бавио неким незаконитим пословима и пројектима који нису били од интереса за Ужице. Оптуживали су ме за Депонију „Дубоко“. Једна од кључних кампања за мој опозив је био да је пројекат депоније нешто што ће у великој мери сметати животној средини и што је финансијски неисплативо, а показало се да није тако. Затим је био проблем начин на који је финансиран гасовод. Касније се видело да је то све било по закону и у реду. Оспоравани су и још неки пројекти да их сада на набрајам. Касније се приступило реализацији тих пројеката и време је показало да ништа незаконито у свим тим пројектима, када је у питању и процедура и финансирање није било. Ја сам свој посао радио максимално одговорно и поштено и неки од тих пројеката, за које су у тој кампањи говорили да нису од интереса за Ужице, касније су релализовани од стране оних који су после мене дошли у Општину и који су те исте пројекте нападали.
Нову владајућу већину 2008. године ДС направила је са Социјалистичком партијом Србије. Да ли сте били за ту коалицију и шта сада мислите и том чину тадашњег председника ДС-а и Републике Србије Бориса Тадића?
– То је била изнуђена коалиција, да би се формирала већина на републичком нивоу. Ја сам тада био за коалицију са СПС-ом и мислим да је она, у одређеној мери, добро функционисала. Битно је истаћи да није било могућности да се направи власт са неким другим политичким странкама, сем са СПС-ом у то време.
Да ли би ДС била сада јача да није ушла у ту Владу?
– Можда би била јача. Можда би се све другачије одвијало, али, то су све хипотетичка питања тако да…
Пред саме изборе 2012. године Борис Тадић је напустио ДС и са другом странком (Странка зелених) наступио на изборима. Шта мислите о том његовом поступку?
– То је ослабило ДС и мислим да, са те стране, то није било добро. Не само када је Борис Тадић у питању, него и Душан Петровић и Зоран Живковић. Сви су они, на неки начин, незадовољни својим статусом у ДС-у, напустили странку и формирали своје странке. То је довело до слабљења ДС-а, а то није добро ни за ДС, ни за Србију.
Да ли ће ДС на предстојеће изборе у коалицију са њима?
– По информацијама које ја имам и са којима располажем, могућа је коалиција са Новом странком Зорана Живковића, а са Душаном Петровићем и Борисом Тадићем до сада није постигнут никакав договор. Када би се лично питао, ја бих све њих позвао да се врате у ДС и ДС заједно са њима, или под својим именом изађе на наредне републичке, покрајинске и локалние изборе.
Да ли би сте позвали и Чедомира Јовановића?
– Што се мене тиче – да.
ДС је данас у опозицији. Шта мислите о тренутно владајућој гарнитури и влади Александра Вучића?
– Мислим да се уназад неколико година, од када су они на власти, није ништа битно променило. Прошло је неколико година, а грађани и даље тешко живе. Мислим да незапосленост није смањена, да бруто друштвени производ није значајно повећан. Колико сам чуо, он је 0.5%. Значи, сви ти економски и привредни показатељи се нису значајно прoменили. Само су, у међувремену, успели да смање плате и пензије. Сведоци смо да већ пола године причају o повећању плата и пензија. То траје, као шпанска серија. Већ пола године најављују повећање од један до два одсто. Прво су смањили плате и пензије за 10-ак посто, а сада најављују повећање пензија за један одсто и плата за око четири одсто. То су јако скромна повећања и практично нису и неће бити неког значајнијег повећања стандарда оних којима су пензије смањене, а и уопште грађана Србије. Оно што мени јако смета у свему овом је то што видим да на нож дочекују свако саопштење или критику опозиције. Јака опозиција је неопходан корективан фактор свакој власти, па и овој. Да не постоји, требало би је створити. Опозицију на неки начин треба уважавати и гајити. Свака власт на неки начин сматра да Влада ради најбоље, а ни једна власт није радила и неће радити најбоље, па ни ова. Увек може више и боље и опозиција је ту велики, велики, корективни фактор. А ми у Србији тренутно имамо ситуацију да, ако опозиција изађе са неком критиком или некаквим саопштење, истога дана, на истом медију се појављује неко контрасаопштење и контраинформација, односно, деманти те вести. То, једноставно, није добро за демократију. Демократија подразумева, као што сам рекао, постојање опозиције, а још је добро, ако је та опозиција изузетно јака.
Шта мислите о томе што су Томислав Николић и Александар Вучић за улазак у Европску унију (ЕУ),а док су били чланови Српске радикалне странке (СРС), нису хтели да да чују за ЕУ?
– Не знам које је њихово право лице, од та два. Да ли оно када су били против уласка у ЕУ, или сада ово када су за улазак у ЕУ и постали велики заговорници те политике. У сваком случају, добро је за Србију и грађане Србије и то не могу да порекнем. Али оно што је мени највишпе засметало је да је шеф Посланичког клуба (ПК) СНС-а Зоран Бабић назвао ДС „петом колоном“. Мислим да се то тако лако није изрицало ни у време Слободана Милошевића, као вредносни суд за опозицију. Видели сте да је Александар Вучић тражио од њега да се јавно извини ДС-у, што је то изјавио и он је то учинио. Али, то је учинио због притиска и захтева од стране председника СНС-а Александра Вучића.
Да ли је добро што се гради „Београд на води“? Одборник у градској скупштини, Милован Ристановић, казао је да би „за тај новац сва села у Србији која немају воду и струју могли да их добију“.
– Много је непознаница у свему томе. Оно што највише оставља сумње у квалитет тог пројекта је то што није било неког тендера, него је то направљено непосредним договором са Арапима. Други велика непознаница у свему томе је период на који је дато градско грађевинско земљиште на бесплатно коришћење. То је, чини ми се, на 99 година. Има још непознаница у свему томе, тако да је ипак требало добро размислити и укључити најмеродавније људе у Србији када је струка, економија и грађевина у питању. Да се чује и њихово мишљење везано за то. У сваком случају, добро је ако се отварају нова радна места за незапослене, простор за грађевинске фирме, али је много непознаница у свему томе.
Шта мислите о раду локалне власти са градоначелником Тихомиром Петковићем на челу?
– Морам да признам да нисам много упућен у рад локалне власти и не пратим то нешто редовно и претерано. Оно што ми пада у очи је да у овом тренутку, чини ми се, не постоји ни један велики пројекат који реализује локална власт, за разлику од претходног периода, када је градоначелник био Јован Марковић и у времену када сам ја био са својим сарадницима у Општини. У том периоду су, као што знате, реализовани врло важни пројекти. То су депонија „Дубоко“, царинарница, стадион, базен, Дом за старе, Бизнис инкубатор центар… Такође, откупили смо касарну „Четврти пук“, аеродром „Поникве“, Дом војске, где је сада Градски културни центар… Био је ту велики број значајних пројеката. Неки од тих пројеката је био скоро завршен док сам ја био у Општини као што је, на пример, изградња Средње медицинске школе и добрим делом је био завршен и пројекат Дома за старе, започета је изградња Депоније, доведена примарна мрежа гасовода до Ужица, започети разговори о изградњи Царинарнице.
Шта очекујете на предстојећим локалним изборима у Ужицу и шта мислите о могућим коалицијама?
– Очекујем да листа ДС-а направи добар резултат и да се на локалном нивоу направи одређена коалцијиа странака које сада нису у власти. Тешко је у овом моменту проценити, али би сигурно добар резултат био онај са поретходних избора или бар приближно њему. Зна се став ДС-а, да ДС неће у коалицију са СНС, а не би била добра ни са СРС, док су са осталим странкама могуће коалииције. Чак, мислим, да су у одређеној мери и пожељне коалиције. И предизборне и постизборне.
Нисте више политички активни. Чиме се сада бавите?
– Нисам. Сада сам у пензији. Бавим се свим оним чиме се баве и моје колеге пензионери. Доста времена проводим са породицом, а највише са унуцима Тамаром и Вељком и мојим пријатељима са којима нисам имао много времена да се дружим у периоду док сам био у политици, а то је, богами, било подуго. Читам доста. Радим све за шта некада нисам имао слободног времена.
Зоран Курлагић је, по Закону о реституцији постао власник приземља куће у којој се налазе просторије ДС-а, а чији су власницици били његови преци. Он тражи да му се тај простор врати. Да ли се зна где ће се ужичке демократе преселити?
– У оптицају је неколико простора и све те просторе смо прегледали. У сваком случају, ДС са представницима локалне власти проба да реши тај проблем на неки пристојан начин. Јасно је да из овог простора мора да се изађе, али је и тешко наћи нови простор. Посебно простор који је адекватан нашим потребама. Не знамо још где ћемо, али знамо да ће то бити простор у центру града. Имамо рок од три године од доношења пресуде да се иселимо, тако да имамо времена да нађемо адекватан простор.
Милан Ђокић
