Пензионери на ’ладном бетону

- Држава воли свој ружичасти звучник и стара се о њему на прави начин. Дала му је националну фреквенцију са које хушка и трује, платила порески дуг, обезбеђује му госте са државних функција у виду радне обавезе, контролише РЕМ тако да не мора бринути ни о казнама, спонзоре уцењује те морају да се оглашавају тамо -

Заживела је крилатица да „оне“ствари не ради леп, него упоран, иако их најчешће ради Здравко Чолић. Срби нису познати по упорности и истрајности, али у овим гадним временима те особине су нам преко потребне. Скоро као владавина права, поштовање закона и недосањана слобода медија. Давно рекоше: „Repetitio est mater studiorum“, да је понављање мајка знања, те непрестано морамо понављати све ово што нам се свакодневно дешава, све шта ова однарођена власт ради својим грађанима у скоро уништеној земљи у грчевитој борби за опстанак. Морамо у потпуности бити свесни са ким имамо посла, да никада не заборавимо, а заборавне да подсећамо, увек и свуда. Сваку прилику да искористимо, јер Србија је медијски заробљена земља и велика већина становништва нема ни најмању шансу да сазна и чује било шта што је у супротности са ставом једног човека.
Пре извесног времена овде се одиграла незапамћена отимачина два преостала медија са националном фреквенцијом, када је држава преко своје компаније уложила огроман новац својих грађана да би и дефинитивно заузела све и све ставила под своју уређивачку цензорску шапу. Нешто најподлије, најпоквареније, најкриминалније, најбахатије што се десило икада. а ипак је прошло прилично незапажено, погађате – јер нико од државних медија није хтео и смео да се позабави том врхунском преваром. Тако се за грађанске протесте који се већ месецима одржавају у више од 100 градова и општина могло сазнати само ако вам је поворка прошла испод прозора. Иста матрица примењује се и када министар унутрашњих послова на свим програмима изјави да су шетачи јајима гађали полицију, а снимка нигде. Иако је тај простор покривен са 10 камера на згради Владе, 10 камера на згради МИП-а и још 10 на згради Министарства одбране. Немогуће је да се баш свих 30 поквари као у моменту смакнућа Оливера Ивановића или пролетања Бабића кроз наплатну рампу? Заправо, сасвим је могуће.
Као што је и могуће да је један који се за све пита, у све се разуме и све коментарише, изузетно задовољан пресудом за убиство Славка Ћурувије. Као једини који је тада јавно припретио осветом, оним чувеним: кад тад, тужилац га није позвао ни у ком својству на суђење после кога су и починиоци и налогодавци и даље непознати. Ћерка покојног Ћурувије није задовољна, а ваља се сетити и трибине на којој је удовица Бранка Прпа сведочила о томе да је Славко пар дана пред ликвидацију хтео да побегне у иностранство, но позвао га је тадашњи министар информисања и гарантовао му безбедност. Ах, те мрзитељке. Не као весела удова која се на Пинку преподобно указује по команди, па последње изјави и да је спот којим је позвано на убиство Оливера био легитимна политичка кампања и „мало“ непријатан. И не трепну! Као и Др. Небојши за јаја, тако би и власнику Србистана требали да поверујемо на реч да му је рејтинг никад бољи, проценти никада већи, иако је паника у складу са тим никада приметнија, сходно и све јачој реторици те отвореним позивима на сукобе које све чешће помиње. Као насилнике означава мирне шетаче, а за неколико месеци шетњи којекуде по Србији повређено је мање особа него у само једној навијачкој тучи. Још на почетку мандата изјавио је да се хулиганима не може стати на врат. Грађанима може. Зато ваљда хулигане и њихове вође са копова запошљава по државним фирмама и даје им тендере не би ли их одобровољио. Кад неки случајно погине, подигну му споменик.
У последњем разговору са новинарком Инсајдера јавно се одрекао и дела грађана који се не слажу са њим, а којима би по Уставу морао бити председник. Тако уз оне грађане који њега не признају за свог изабраног сада и он има популацију која га се не тиче, јер га не воли. Са пуним правом и великим чуђењем се питамо зашто се и чега плаши, кад га, по службином бројању, са њим није очарано само 1045 грађана који шетају, плус 18 у Књажевцу и 35 у Панчеву? О манији величине написано је стотине књига. Домаћа струка ћути.
Згранут је што опозиција чупа знакове поред смишљено опустелих градилишта, а сасвим му је нормално што он свака три дана из њихових домова и државних предузећа чупа хиљаде људи, сади их по аутобусима, истовара у торове, а после се задивљено пита откуд они тамо у толиком броју? У последње време све чешће се поред њега појављује и нешто обучено у саксију што бљује ватру по неистомишљеницима, вређа и прети, све док је притиском на даљински не стави на „mute“.
У селима са по пар стотина житеља искипује садржај десетине аутобуса, обећава плате, пензије, бољитак, а негде окупљене приупита шта коме треба. Треба нам водовод! Пошто је то? 250 ‘иљде еври ! Еееех, па то нису мале паре, али ево дајем вам. Није мало морамо се сложити, али то је много мање од 32 милиона еура које поклања Додику док у српским селима нема школа, нема канализације, нема воде, расте само коров, деца се не рађају, а запослене мајке које затрудне моментално добијају отказ. Има цеви за мале ХЕ, али он о томе нема појма.


И тако савршеном, готово непогрешивом лику, који одређује ресорној министарки и број каблова који ће носити гондолу, некада се десе нежељени мали порази. Нешто искочи из прецизно направљеног плана. Његова омиљена телевизија и његов омиљени медијски магнат су добили незванична упозорења да би се пред нелегалним објектом могло скупити пар демонстраната и у ту сврху је цела машинерија лажи зла данима прозивала, претила и олајавала све који би се могли наћи тамо.
Држава воли свој ружичасти звучник и стара се о њему на прави начин. Дала му је националну фреквенцију са које хушка и трује, платила порески дуг, обезбеђује му госте са државних функција у виду радне обавезе, контролише РЕМ тако да не мора бринути ни о казнама, спонзоре уцењује те морају да се оглашавају тамо.
Просто речено један мали Рај за слугу власти чији је син убио дете на пешачком, његова љубавница мистериозно скончала, а потом се и њеној мајци која се превише распитивала десило спонтано отказивање кочница на возилу. Предмет обожавања ботовске популације припретио је чак и да ће демонстранте поливати фекалијама из цистерне коју би ваљда напунио својим новинарима? За власт је то све сасвим нормално. Чак и да се државна журка прави на дан када је бомбардован Београд? Као и десетине скривених комбија пуних жандармерије која је спремно чекала да реагује на исцениране провокације и која је тиме јасно показала да је увек спремна да делује против својих грађана. Као и музика коју нашмркани ДЈ пушта са озвучења од миллион хиљада вати иза блиндираног стакла удаљеног само 200 метара од Клиничког центра где леже тешки болесници. Срећа па неконструктивна опозиција није ни имала намеру да учествује у тој представи која би послужила само за забрану великог народног митинга који следи, тако да је ДЈ остао сам са Симом Спасићем и прецвалим Олишком Мандићем. Мира Карановић је све то пратила из зграде Пинка.


У септичку јаму коју су копали другом, сами су упали. Да је ту негде, мајор Кригер би рекао: „Можете да покупите ваш одбор за дочек, господине Мишићу! Узалуд сте се трудили“
Власт се својски труди и успева у забрани аутопревозницима да своје аутобусе изнајме заинтересованима за велико окупљање у Београду, заказано за 13. април у 15 сати. Први покушај са провокаторима је пропао. Не сумњам да ће у наредним данима урадити све да до тог протеста не дође. Да имају потребне ресурсе изазвали би и трећи светски рат, без обзира на жртве и цену. Као последњу линију одбране могли би да потуре и нечију децу из вртића јер су своје жене, такозване „Јуткице“, већ истурили на степеницама београдске скупштине. За председника то је била најлепша слика Србије још од онда када је његов кум и политички отац Шешељ вадио пистол на студенте и тукао пензионере.


Као и увек када се окупи паметнија и поноснија Србија, она која баш не пристаје да од њих праве будале на дневној бази, за очекивати је позитивну атмосферу, осмехе и барем краткотрајно зезање у ритму музике за плес са звучника на камиону. Студенти су прошле суботе поручили да рачунамо на њих, што ми је далеко лепша слика од препарираних и распомамљених државних службеница офарбаних идентичном нијансом плаве косе и истим Авон кармином. Као да и козметику преко странке задужују?
У држави са окупираним институцијама, са корумпираним судством, страначком полицијом и војском под командом дезертера, у друштву без дијалога, са универзитетом који не сме да се одреди према плагираним докторатима највиших државних службеника, где прете да ће одузимати децу ако се не вакцинишу, а синови извршитеља купују заплењене некретнине – шта остаје обичном човеку који није члан владајуће странке? На нашу и свачију велику жалост, само улица.
Превелика очекивања од једног јединог дана у оваквом окружењу нису нешто на шта бих се кладио. Ипак, изненађења су саставни део сваке утакмице и у њима на крају уживају само они који се не плаше великих квота и верују у чуда.

Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1009)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.