Zaživela je krilatica da „one“stvari ne radi lep, nego uporan, iako ih najčešće radi Zdravko Čolić. Srbi nisu poznati po upornosti i istrajnosti, ali u ovim gadnim vremenima te osobine su nam preko potrebne. Skoro kao vladavina prava, poštovanje zakona i nedosanjana sloboda medija. Davno rekoše: „Repetitio est mater studiorum“, da je ponavljanje majka znanja, te neprestano moramo ponavljati sve ovo što nam se svakodnevno dešava, sve šta ova odnarođena vlast radi svojim građanima u skoro uništenoj zemlji u grčevitoj borbi za opstanak. Moramo u potpunosti biti svesni sa kim imamo posla, da nikada ne zaboravimo, a zaboravne da podsećamo, uvek i svuda. Svaku priliku da iskoristimo, jer Srbija je medijski zarobljena zemlja i velika većina stanovništva nema ni najmanju šansu da sazna i čuje bilo šta što je u suprotnosti sa stavom jednog čoveka.
Pre izvesnog vremena ovde se odigrala nezapamćena otimačina dva preostala medija sa nacionalnom frekvencijom, kada je država preko svoje kompanije uložila ogroman novac svojih građana da bi i definitivno zauzela sve i sve stavila pod svoju uređivačku cenzorsku šapu. Nešto najpodlije, najpokvarenije, najkriminalnije, najbahatije što se desilo ikada. a ipak je prošlo prilično nezapaženo, pogađate – jer niko od državnih medija nije hteo i smeo da se pozabavi tom vrhunskom prevarom. Tako se za građanske proteste koji se već mesecima održavaju u više od 100 gradova i opština moglo saznati samo ako vam je povorka prošla ispod prozora. Ista matrica primenjuje se i kada ministar unutrašnjih poslova na svim programima izjavi da su šetači jajima gađali policiju, a snimka nigde. Iako je taj prostor pokriven sa 10 kamera na zgradi Vlade, 10 kamera na zgradi MIP-a i još 10 na zgradi Ministarstva odbrane. Nemoguće je da se baš svih 30 pokvari kao u momentu smaknuća Olivera Ivanovića ili proletanja Babića kroz naplatnu rampu? Zapravo, sasvim je moguće.
Kao što je i moguće da je jedan koji se za sve pita, u sve se razume i sve komentariše, izuzetno zadovoljan presudom za ubistvo Slavka Ćuruvije. Kao jedini koji je tada javno pripretio osvetom, onim čuvenim: kad tad, tužilac ga nije pozvao ni u kom svojstvu na suđenje posle koga su i počinioci i nalogodavci i dalje nepoznati. Ćerka pokojnog Ćuruvije nije zadovoljna, a valja se setiti i tribine na kojoj je udovica Branka Prpa svedočila o tome da je Slavko par dana pred likvidaciju hteo da pobegne u inostranstvo, no pozvao ga je tadašnji ministar informisanja i garantovao mu bezbednost. Ah, te mrziteljke. Ne kao vesela udova koja se na Pinku prepodobno ukazuje po komandi, pa poslednje izjavi i da je spot kojim je pozvano na ubistvo Olivera bio legitimna politička kampanja i „malo“ neprijatan. I ne trepnu! Kao i Dr. Nebojši za jaja, tako bi i vlasniku Srbistana trebali da poverujemo na reč da mu je rejting nikad bolji, procenti nikada veći, iako je panika u skladu sa tim nikada primetnija, shodno i sve jačoj retorici te otvorenim pozivima na sukobe koje sve češće pominje. Kao nasilnike označava mirne šetače, a za nekoliko meseci šetnji kojekude po Srbiji povređeno je manje osoba nego u samo jednoj navijačkoj tuči. Još na početku mandata izjavio je da se huliganima ne može stati na vrat. Građanima može. Zato valjda huligane i njihove vođe sa kopova zapošljava po državnim firmama i daje im tendere ne bi li ih odobrovoljio. Kad neki slučajno pogine, podignu mu spomenik.
U poslednjem razgovoru sa novinarkom Insajdera javno se odrekao i dela građana koji se ne slažu sa njim, a kojima bi po Ustavu morao biti predsednik. Tako uz one građane koji njega ne priznaju za svog izabranog sada i on ima populaciju koja ga se ne tiče, jer ga ne voli. Sa punim pravom i velikim čuđenjem se pitamo zašto se i čega plaši, kad ga, po službinom brojanju, sa njim nije očarano samo 1045 građana koji šetaju, plus 18 u Knjaževcu i 35 u Pančevu? O maniji veličine napisano je stotine knjiga. Domaća struka ćuti.
Zgranut je što opozicija čupa znakove pored smišljeno opustelih gradilišta, a sasvim mu je normalno što on svaka tri dana iz njihovih domova i državnih preduzeća čupa hiljade ljudi, sadi ih po autobusima, istovara u torove, a posle se zadivljeno pita otkud oni tamo u tolikom broju? U poslednje vreme sve češće se pored njega pojavljuje i nešto obučeno u saksiju što bljuje vatru po neistomišljenicima, vređa i preti, sve dok je pritiskom na daljinski ne stavi na „mute“.
U selima sa po par stotina žitelja iskipuje sadržaj desetine autobusa, obećava plate, penzije, boljitak, a negde okupljene priupita šta kome treba. Treba nam vodovod! Pošto je to? 250 ‘iljde evri ! Eeeeh, pa to nisu male pare, ali evo dajem vam. Nije malo moramo se složiti, ali to je mnogo manje od 32 miliona eura koje poklanja Dodiku dok u srpskim selima nema škola, nema kanalizacije, nema vode, raste samo korov, deca se ne rađaju, a zaposlene majke koje zatrudne momentalno dobijaju otkaz. Ima cevi za male HE, ali on o tome nema pojma.
I tako savršenom, gotovo nepogrešivom liku, koji određuje resornoj ministarki i broj kablova koji će nositi gondolu, nekada se dese neželjeni mali porazi. Nešto iskoči iz precizno napravljenog plana. Njegova omiljena televizija i njegov omiljeni medijski magnat su dobili nezvanična upozorenja da bi se pred nelegalnim objektom moglo skupiti par demonstranata i u tu svrhu je cela mašinerija laži zla danima prozivala, pretila i olajavala sve koji bi se mogli naći tamo.
Država voli svoj ružičasti zvučnik i stara se o njemu na pravi način. Dala mu je nacionalnu frekvenciju sa koje huška i truje, platila poreski dug, obezbeđuje mu goste sa državnih funkcija u vidu radne obaveze, kontroliše REM tako da ne mora brinuti ni o kaznama, sponzore ucenjuje te moraju da se oglašavaju tamo.
Prosto rečeno jedan mali Raj za slugu vlasti čiji je sin ubio dete na pešačkom, njegova ljubavnica misteriozno skončala, a potom se i njenoj majci koja se previše raspitivala desilo spontano otkazivanje kočnica na vozilu. Predmet obožavanja botovske populacije pripretio je čak i da će demonstrante polivati fekalijama iz cisterne koju bi valjda napunio svojim novinarima? Za vlast je to sve sasvim normalno. Čak i da se državna žurka pravi na dan kada je bombardovan Beograd? Kao i desetine skrivenih kombija punih žandarmerije koja je spremno čekala da reaguje na iscenirane provokacije i koja je time jasno pokazala da je uvek spremna da deluje protiv svojih građana. Kao i muzika koju našmrkani DJ pušta sa ozvučenja od million hiljada vati iza blindiranog stakla udaljenog samo 200 metara od Kliničkog centra gde leže teški bolesnici. Sreća pa nekonstruktivna opozicija nije ni imala nameru da učestvuje u toj predstavi koja bi poslužila samo za zabranu velikog narodnog mitinga koji sledi, tako da je DJ ostao sam sa Simom Spasićem i precvalim Oliškom Mandićem. Mira Karanović je sve to pratila iz zgrade Pinka.
U septičku jamu koju su kopali drugom, sami su upali. Da je tu negde, major Kriger bi rekao: „Možete da pokupite vaš odbor za doček, gospodine Mišiću! Uzalud ste se trudili“
Vlast se svojski trudi i uspeva u zabrani autoprevoznicima da svoje autobuse iznajme zainteresovanima za veliko okupljanje u Beogradu, zakazano za 13. april u 15 sati. Prvi pokušaj sa provokatorima je propao. Ne sumnjam da će u narednim danima uraditi sve da do tog protesta ne dođe. Da imaju potrebne resurse izazvali bi i treći svetski rat, bez obzira na žrtve i cenu. Kao poslednju liniju odbrane mogli bi da poture i nečiju decu iz vrtića jer su svoje žene, takozvane „Jutkice“, već isturili na stepenicama beogradske skupštine. Za predsednika to je bila najlepša slika Srbije još od onda kada je njegov kum i politički otac Šešelj vadio pistol na studente i tukao penzionere.
Kao i uvek kada se okupi pametnija i ponosnija Srbija, ona koja baš ne pristaje da od njih prave budale na dnevnoj bazi, za očekivati je pozitivnu atmosferu, osmehe i barem kratkotrajno zezanje u ritmu muzike za ples sa zvučnika na kamionu. Studenti su prošle subote poručili da računamo na njih, što mi je daleko lepša slika od prepariranih i raspomamljenih državnih službenica ofarbanih identičnom nijansom plave kose i istim Avon karminom. Kao da i kozmetiku preko stranke zadužuju?
U državi sa okupiranim institucijama, sa korumpiranim sudstvom, stranačkom policijom i vojskom pod komandom dezertera, u društvu bez dijaloga, sa univerzitetom koji ne sme da se odredi prema plagiranim doktoratima najviših državnih službenika, gde prete da će oduzimati decu ako se ne vakcinišu, a sinovi izvršitelja kupuju zaplenjene nekretnine – šta ostaje običnom čoveku koji nije član vladajuće stranke? Na našu i svačiju veliku žalost, samo ulica.
Prevelika očekivanja od jednog jedinog dana u ovakvom okruženju nisu nešto na šta bih se kladio. Ipak, iznenađenja su sastavni deo svake utakmice i u njima na kraju uživaju samo oni koji se ne plaše velikih kvota i veruju u čuda.
Milan Todorović Čarli (Užička nedelja 1009)
