ЗРАЦИ СМРТИ


1.
Има вечери, бар у Неранџићевој, кад се улично осветљење збуни и не укључи се правовремено и с разумевањем; кад солченце захаја иза старог града.
Још ако луница оклева, ето разлога за нелагоду, ето разлога да пажљиво ногом пипаш где стајеш, иако је крезава калдрма одавно прекривена навлаком од сивог асфалта и рупе су попуњене. Јер, пријатељи моји, има десетак кућа кроз чије прозоре не сија сијалица ни од шездесет свећа, ни ЛЕД сијалица од сто вати, ни петролејка с децилитром гаса.
Неке обиђе неко који дан годишње; друге су пусте деценијама и прозори су им отворени, прсли.
У таквим збуњеним вечерима, без уличног светла и месечине, ако залуташ у сокак тражећи краћи пут до негде, чини ти се да зраци таме постоје и да их куће у којима не мирише људска душица емитују.
Зраци одсуства живота.
Да не кажем горе.

2.
Ако у збир уврстимо низ напуштених кућа у доњој, Демировој, а хоћемо, јер су њихова људска бића за живота калдрму сматрала својим комшилуком и, кад би намирили оно своје основно, скоро организовано су савлађивали висинску разлику на брду умиреном каменим зидовима.
Дрвеним степеницама кроз кућу Недовића, подижући тешки калкан, или измећу кућа Рајића и Тодоровића па поред Аврамовића и голубова Преша Буча, долазили су на кафу, преподневни брифинги јединствену берзу лекова током које су мењани лекови преписани, рецимо, за бешику, за оне капсуле добијене неке године кад се нечијој куми слошило.
Приземља доњих кућа су просторије с полупаним излозима и изваљених врата; уским тротоаром, некако нагураним поред некадашњих занатлијских локала, и дању је неугодно проћи.
Доле бар аутомобили пролазе.
Доле ти бар бука не дозвољава да помислиш да би се требало забринути због облика неке сенке у кршу и стрвољу некад угледних радњи.
А теоретски, љути центар града Ужица.

3.
Пре десетак година, док се све што се дигло у грађевину још копрцало, причало се да потез између Ракијског пијаца и Слануше чешљају тројке састављене од намргођених, замишљених и стручних, бележе нешто у роковнике добијене од добростојећих фирми док се стајало икако, журно скицирају и дискутују веома тихо. Био је и онај што заклања уста руком кад телефонира, па их је сакрио и док је госпођи с фасциклом и правом свеском дао неку кратку информацију.
Ми, овдашњи, нисмо овладали вештином читања с усана; једино ако има неко такав у зградама у улици Николе Пашића, под Вујићевином.
Углавном, после сваке посете неке тројке остаци некада моћне ЖОС (женске обавештајне службе), последњим напорима оно мало већ престарелих оперативки, сазнавали смо ко би да гради, чији је, је ли због њега пола Ужица закукало, колика би била зграда и коме би заклањала зраке светла сунчевог; до поднева.
После ручка, одмора и другог брифинга, бивали смо обавештени зашто од тог неимарског подухвата нема ништа.

4.
Пре десетак година, док се све што се дигло у новинарство још копрцало, читало се да потез између Арктика и Антартика чешљају тројке збуњених, сплетених а ипак надувених локалаца; ништа не скицирају, већ директно у катастру бирају парцеле, позивају власнике и купују врло тихо; ако је могуће, за што мање паре.
Ми овдашњи, чудили смо се штурим и разбацаним вестима о богатим фондовима, који купују земљиште по целој планети, нарочито по Африци и земљама где око власништва није све јасно и има да се рашчивијава „шта је чије“ деценијама; јер, пријатељи моји, ми смо потомци оних што су се одрекли имовине у својим постојебинама чим су примили прву плату, топли оброг, стимулацију, варијабилу и, наравно, регрес.
Коме то треба? Ко да ће ико ићи у ________? Биће свима уста пуна земље…
Има ли ту неки тајни план, око те куповине, ми овдашњи не знамо. Можда онај испод Вујићевине зна, ако постоји: ко зна да чита са усана, умео би и да објасни и нама с обронака Пашиновца, где и улично осветљење уме да буде збуњено.
Писало се тад, једном и никад више, да Енглези имају изреку намењену неодлучним инвеститорима.
Купи ливаду. Више се не производе.
У слободном преводу, имати земљу није заблуда Реакције.
Имати имовину, својину такорећи, није крађа.
Док се другачије не нареди.

5.
По брдима око нашег пограничног града, бројне су куће кроз чије прозоре прете зраци смрти; одбљесак најзад изашлог Месеца од поломљеног стакла ствара језиви привид да унутра има неко коме је потребна светлост, ко је путников светионик.
Кад пролазећи поред реда стабала шљива на измаку радног и животног века, схватиш да је тмина у тмини давно напуштена кућа, није ти лако; никако.
Још ако се лавежом прокриви крупан пас, а ти немаш у левом џепу бисквит, нити у десном ону амајлију, калибришеш ум и тело да очекују из тмине „Добро вече!“, изречено исувише мирно и нормално…
Прича потекла из раних дана нашег тумарања по овом свету сенки, из дана кад је камење било везано а пашчад пуштена, каже да су људи знали тачан дан своје смрти, све док Свети Сава, у неком крају где се ограде између имања праве од коља и уплетеног прућа, није видео човека који коље уплиће влатима траве, и то овлаш. На згранутост Савину, мирно је одговорио да сутра умире и да ће га ограда за живота послужити; коме треба, нек’ од сутра уплиће како зна и уме.
Тад је светац, или неко давно пре њега, укинуо то знање човеково, и отад људи раде темељно и како треба.

6.
Откуд ЖОС зна да од градње нема ништа?
Не, није то због уске улице, нити због приче о оном пропису о обавезним гаражама.
Није то, пријатељи моји, ни због боравка једног инвеститора на привременом избегличком раду у Русији, стечаја другог, ни зато што је трећи у затвору. Има их и у статусу „активан“ и на слободи, није то.
Они наши што су се одрекли имовине у име свих будућих генерације, нису на време и при здравој памети поделили то што делити може овима нама; зато је јасно да унук једног од наследника, оног што од школовања у Београду није долазио кући ни на сахране, неће дати своју половину тридесетдругине без стана, локала и пара за половни чамац „маестрал“ или „спорт“, подашчани и с „томосом“ од 4,5 коња, с дугом осовином.

7.
Зато је јасно да би она једна грана моћне лозе, усељене под стамбено у трошну уџерицу, много волела да добије било колико, па да заборави саплитања по калдрми и џивџање највеће колоније врабаца северно од Мале свете реке, одувек насељене на Лизином јорговану; зато је јасно да се она из Лондона прихватиила наследства онако, а не би да се ту ишта дира, сем можда поправке бунара.
И клупе.
И надстрешнице по којој се лоза тамњанике увија.
Несвикли на вођење фирме, због оног полувековног прекида, треба да испреговарају с несвиклима на баратање иметком, због оног полувековног прекида; нема ту ‘леба.
А не знам је ли горе гледати како се куће у центру града круне и спремају за урушавање, или да ми неко пободе зграду под прозор…
Јер, и миран суживот у нашем граду тек има да научимо.

8.
Нису све куће што трају без мирисне људске душице у себи од тврде грађе, али нису ни травкама везиване. Рачунало се да трају.
Колико напора и трошкова да се уведу струја, вода, телефон, канализација…
Седамдесетих, Зоран Тешић је увео градску воду и сменио стари бунар с места добављача тих услуга. Копало се од врха Брдашца, оном стрмом улицом што се отцепила, кроз калдрму и плочак-камен. ОРА КОД ЗОРА, а на њој је било градских фаца у изобиљу: ако би се нашле фотке, заједнички ум хроничара града имао би о-хо да се бави идентификацијама и разрадом.
Није травка, али све полако попушта; да је среће, бројни, расути и замерљиви наследници улице и брда на ком су паше уживале у додиру источног ветра, сабрали се и дале некој сиротињи да живи у кућама, да утежу.
Да је среће.
А кад и брежуљкаста и питома Шумадија пева о срећи, шта нама остаје?

(Ужичка недеља 972)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.