УЖИЧАНИ У БЕЛОМ СВЕТИ: ДР РАДЕ ИЉАЖ – СЛОВЕНИЈА
Ужичанин др Раде Иљаж је, као и многи Ужичани тих послератних деведестих година у потрази за послом и срећнијим животом, отишао у Словенију. Већ преко две деценије ради и живи у Брежицама, где има своју приватну ординацију, а пре тога био је успешан директор тамошњег Дома здравља.
Говорећи о свом детињству и одрастању др Иљаж каже:
– Свој овоземаљски пут сам започео баш у Ужицу или тачније у Крчагову, давне 1966. године. Тај догађај ми је моја драга бака Ружа, иначе Пироћанка по пореклу, објаснила као логичну последицу класичне југо-љубави између младог и амбициoзног словеначког официра и згодне ужичке наставнице. Многи породични пријатељи, а богами и бројна српско-црногорско-словеначка фамилија нашу породицу су неретко хвалили, као живи доказ успешности југословенског пројекта и идеје о братству и јединству. Већину детињства сам провео у златном илити бермудском (како се коме заломило/посрећило) ужичком троуглу Трг партизана – Велики парк – Плажа. Најлепши су били викенди проведени код баке у Јазовима – непрестана јурњава уз Ђетињу и по њој. Спортске активности сам, као и књиге обожавао, од како ме памћење служи. Нажалост, велика страст ка читању брзо ме је “наградила“ кратковидошћу и наочарима и прилично ограничила моје спортске потенцијале. Од хобија су ми остали најпре шах и затим радио-аматерство – рекао је др Иљаж.
Раде Иљаж је први разред основне школе ишао у „Душан Јерковић”, а осталих седам разреда, како каже, јуначки потрошио у „Нади Матић”.
– Практично сви наставници су ми остали у изузетно лепом сећању, али морам издвојити своју учитељицу Олгу Антонијевић и чувеног Жика Зуба, наставника музичког, рукометног тренера и неуморног организатора бројних извиђачких и спортских активности. Радио-аматерство ми је средњошколске године „обогатило” адреналинском јурњавом за ретким ДX трофејима (радио-аматерске везе са далеким државама) и безбројним невероватним доживљајима искуснијих радио-аматера. Блажо, Милан, Зоки, Вуле, Батак, Фипа…, самоуправљачи хипи генерације, људине из провинције, ведрога духа, широког општег знања и бројних техничких и педагошких вештина. Једном речи – прави Ерцови, са великим словом Е – додао је наш саговорник.
Дошло је време да се одлучи о даљем школовању.
– Избор између електро-технике, која је некако била већ део породичне традиције и медицине свакако није био једноставан. Вероватно је на крају превагнуло велико пријатељство са Владом Јагодићем, из угледне ужичке докторске породице. Медицински факултет у Београду сам уписао те безбрижне 1985. године, као 37. међу 1.500 кандидата и већ ми се смешила лепа факултетска каријера, али… Најпре је било потребно направити још један, за оно време веома важан испит из мушке зрелости – служење војног рока у ЈНА. То је било толико важније због очевог тадашњег високог официрског положаја. Петнаест месеци са мало спавања и константним испирањем мозга самоуправним југо-достигнућима и култним наслеђем „највећег сина свих наших народа и народности (друга Тита)”, поприлично ме је удаљило од мојих дотадашњих ученичких навика. Пошто невоља никад не долази сама, ЈНА-третирање од мене је успешно направило никотинског зависника, као и од многих других заклетих гуштера-непушача.
– Поновно зближавање са (најдебљим до тада) књигама и (најозбиљнијом до тада) науком је најпре захтевало интензивно бруцошко- журерско прочишћење. Ни овога пута ме моји драги Ужичани, а богами ни Ужичанке нису изневерили. Тако сам се уз подршку и несебично разумевање својих суграђана и суграђанки некако успешно и у року (без изгубљене године) пробио кроз многа београдска искушења – до статуса апсолвента на Медицинском факултету. Било је то оне исте, драматичне и за многе кобне 1991. године, када су се рушили снови и цртале бесмислене границе, распадали су се бројни животи и породице. На најгори могући начин горела је „славна“ социјалистичко-самоуправна традиција и све њене лажи и заблуде.
– Апсолвирао сам истог оног пролећа, када су тенкови изашли и на београдске улице, а Црвена звезда коначно узела Лигу шампиона, и када су репрезентације распадајуће заједничке државе немилосрдно газиле све пред собом у свим могућим спортовима. Хаотична ситуација је за неколико месеци продужила завршетак студија у јесен 1992. Лекарско стажирање направио сам 1993. године у ужичкој Општој болници и у Дому здравља. По направљеном стручном испиту сам прво запослење добио као вођа Међународне хуманитарне апотеке ИРЦ за Златиборски округ. До одласка из Србије сам још радио у служби Хитне помоћи у Дому здравља и на ортопедском одељењу Опште болнице. Био је то час строгих међународних санкција, невиђене инфлације и великих несташица, а истовремено и велике људске солидарности и несебичне колегијалности.
– Ниједно моје ужичко пријатељство није било угрожено због не баш типичног српског презимена и због прилично ксенофобичне реторике државне телевизије свих тих несрећних 90-их година. Ниједан непријатан или, не дај боже, непријатељски коментар нисам чуо на свој рачун, нити на улици, нити у амбулантама и одељењима ужичког Дома здравља и ужичке Опште болнице. Нисам чуо да је и било ко други у нашем крају имао сличних проблема, без обзира на близину босанског ратишта, бројне избеглице и сву другу несрећу и искушења, која са собом носе ратна страдања, санкције и драматичан пад животног стандарда. Вероватно не морам посебно истицати, колико ми је то било важно у првим годинама своје лекарске праксе. Био је то необориви доказ да сам одрастао у здравој средини, међу цивилизованим људима, који су то остали и у најтежим временима.
На питање због чега је отишао у Словенију, др Иљаж каже:
– Крајем 1992. године нисам још добио могућност за стажирање у Ужицу, инфлација у Србији је достигла катастрофалне размере и општој несрећи није се могао видети крај. Тада сам први пут уложио молбу за признање дипломе у Словенији, где је моја сестра већ студирала неколико година. Дипломци из моје генерације размишљали су о много удаљенијим крајевима. Најпопуларније дестинације су биле Канада, Аустралија и Нови Зеланд. Те државе су преко својих амбасада и конзулата врло систематично и организовано бирале најбоље и најпотребније кадрове из свих југословенских република већ од раних деведесетих година. Моја студентска љубав и будућа супруга била је рођена Бокељка, прилично везана на своју породицу и одлазак „преко баре” би скоро сигурно значио и распад те везе. Од страних језика сам добро говорио само енглески, а нострификација медицинске дипломе у англо-саксонским државама прилично је компликованија од поступка признања диплома техничких факултета. Уштеђевине нисам имао ни за визу, камоли за авионску карту и „прву силу”. У пролеће 1996. године морао сам се коначно одлучити између понуђене специјализације из ортопедије и одласка за „туђим сунцем“. Рођење сина и родитељство појачало је мој осећај одговорности и сталне несигурности (слично као осећај путовања по тунелу без наде по трачку светла на крају) и коначно превагнуло на страну тражења шансе изван Србије.
– Словенија је распад заједничке државе најуспешније преживела и сачувала је доста виши стандард живота него у другим новонасталим пост-југословенским државама. Тамо сам за неко време имао обезбеђен смештај и храну код моје словеначке баке и то је био некако најлогичнији и најмање ризичан избор.
Ипак, према др Иљажу, почетак живота и пословна каријера у Словенији нису били лаки.
– Из мени тада непознатих разлога, словеначка елита је подстицала непотребан страх од поплаве бивших сународника и поставила је врло високе и прилично некоректне услове за признавање диплома стручњака из бивших југословенских република. Морао сам поново полагати испите из шест најобимнијих предмета на Медицинском факултету пред комисијама, а затим поновити стручни испит и овога пута двогодишњи обавезни стаж, који сам закључио са успешно положеним испитом за лиценцу. Са 33 године, незапосленом женом, другим дететом на путу и без шансе за свој стан у ближој будућности, нисам се много двоумио око тадашње специјализације из опште медицине. Одлучио сам се за останак у крају за који су ме такође везивале лепе успомене из детињства и младости, месташце Брежице, угнеждено на ушћу Крке у Саву, и тик уз границу са Хрватском, неких 30 км од Загреба. Брежице имају око 15.000 становника, блажу климу и више сунчаних дана у поређењу са Ужицем. Болница, основна школа и гимназија су на пар минута од Дома здравља, станови су много јефтинији него у већим местима, нарочито у поређењу са Љубљаном.
– Специјализацију из опште медицине и специјалистички испит дао сам у рекордном року са оценом „истиче се“ и добио своју амбуланту. Прихватао сам понуђене стручне изазове и могућности напредовања и додатног образовања, па сам поред своје амбуланте водио и локалну службу хитне помоћи и амбуланту за превентиву и лечење зависника од забрањених дрога. Од 2003. године сам био асистент на Катедри за породичну медицину у Љубљани, а од 2005. до 2008. и директор Дома здравља у Брежицама. Уписао сам докторске студије, које сам, због бројних обавеза, закључио тек 2012. године на тему „Постизање сагласности око употребе информацијско-комуникацијске технологије у основном здравству у Словенији“. Објавио сам око 70 стручних радова и написао неколико поглавља за словеначке, хрватске и пољске уџбенике породичне медицине. Преко љубљанске Катедре за породичну медицину од 2007. до 2011. године у Црној Гори сарађивао сам као експерт на пројекту модернизације породичне медицине, финансираном од Светске банке. Сарађивао сам са словеначким Министарством за здравље као експерт за подручје употребе информацијске технологије и као вођа надзорних комисија за центре хитне помоћи. При Лекарској комори сам водио надзоре амбуланти породичне медицине и од 2016. године сам члан Одбора за основно здравство и члан скупштине Лекарске коморе Словеније
На питање да направи паралелу између рада државних установа у Словенији и у Србији што се тиче опремљености, плата, стручности и слично, др Иљаж каже да не познаје најбоље тренутну ситуацију у државним установама у Србији. Једине информације које има потичу из ретких разговора са колегама у Србији.
– Савремена медицина захтева прилична улагања и логична последица ниских плата су мали доприноси за здравство и хронични недостатак квалитетне медицинске опреме и савремених материјала. На жалост, у свим бившим југо републикама пребрзо су се заборавиле и неке мудре социјалистичке пароле, као што је нпр. „људи су наше највеће богаство“. Јужни Словени су заиста квалитетан људски потенцијал за различита занимања и мислим да то посебно важи за здравство и тзв. техничке професије. Многи здравствени радници (не само доктори, већ и сестре, фармацеути, техничари) сигурно би остали у Србији, да су имали могућност брзог стажа и запошљавања, као и специјализације и напредовања према својим амбицијама и способностима. Бројни млади доктори из Србије и Македоније нарочито су се у последњих 10 година успешно усавршавали и запошљавали у Словенији. Врло брзо су научили словеначки језик и прилагодили се локалним обичајима и законима, основали породице и сада представљају приличан људски и кадровски потенцијал за „дежелу“. На жалост, и Словенија је пропустила бројне прилике за унапређивање свог здравства и уопште бољег рада свих државних установа. Спутавање амбициозних људи са бројним непотребним бирократским прописима и болесна потреба политике да управља струком тешко је заједничко социјалистичко наслеђе и озбиљна препрека за бржи развој свих бивших југо-република. Изгледа да савремени јужнословенски политичари свих оријентација и националности врло слабо разумеју важност уређености здравства за целокупан развој модерне људске заједнице.
Др Раде Иљаж у Словенији већ годинама има своју приватну праксу. Замолили смо га да нам пренесе искуства из рада приватне праксе и зашто се определио за приватну праксу, када је већ имао државни посао?
– О одласку у приватну праксу, односно концесионарство, озбиљно сам почео да размишљам као директор Дома здравља, са око 100 запослених, од тога 20 доктора медицине и стоматологије. Поред своје амбуланте и дежурстава, морао сам да се прилагођавам компликованим законским прописима, захтевима локалне политике и свакојаким очекивањима запослених. Свој мандат сам успешно завршио и иза себе оставио доста обновљених амбуланти и опреме, ново паркиралиште и неколико нових- дозиданих простора. Истовремено сам схватио, да у таквом темпу не бих издржао још коју годину и одлучио сам да се борим за своју концесију. То је врста приватне праксе, где су прегледи и друге здравствене услуге плаћени амбуланти директно из Фонда здравственог осигурања, а не преко Дома здравља. Пацијент не плаћа ни цента, ако има уређено обавезно и додатно здравствено осигурање (ово друго је уместо партиципације) што је случај са више од 90 посто словеначке популације. Висина прихода амбуланте је највећим делом везана за број опредељених осигураника (пацијената са здравственим осигурањем), а мањим делом за број и врсту услуга. Таквих амбуланти је у словеначком основном здравству око 25 посто и нешто мање на секундарном нивоу. Око 10 посто свих операција се плаћа на тај начин. Потпуно приватних амбуланти, у којима пацијенти плаћају све директно из свог џепа у Словенији је између 5 и 10 посто и то су све тзв. специјалистичке услуге. На жалост, политика се у последњих шест година одлучила да задржи доминантан утицај на здравство у општинама преко управљања домовима здравља и број концесионарских амбуланти се зато у основном здравству постепено смањује. Мени лично концесија значи стручну слободу, могућност избора квалитетних материјала и опреме, праведне стимулације доброга рада свих запослених итд. То подразумева и нешто мање слободног времена, као и преузимање личне одговорности за успешно и стручно пословање амбуланте.
– Колико сам упућен, концесионарске амбуланте у Србији још увек не постоје, што сматрам за велику штету и неискоришћен потенцијал за квалитетније здравство у Србији, нарочито изван великих урбаних средина и сеоским подручјима, где су квалитетни здравствени радници често кључни за опстанак људи. Лекари су прилично амбициозан свет и могућност нашега непосредног утицања на квалитет стручног рада много нам значи. По правилу се квалитетан стручњак у најбољим годинама, када бира између улагања у своју амбуланту и личнога луксуза, одлучује за развој амбуланте. У амбуланту улаже свој стручни и материјални капитал. Словеначко здравство има сваке године по 5 посто више новца у Здравственом фонду, али најбољи стручњаци често напуштају јавно здравство и ако не добију концесију, одлазе у друге државе Европске уније. С друге стране, здравствени административни апарат се упорно и непотребно повећава на свим нивоима. Словеначки политичари се понашају као нојеви и често пристрасно величају улогу јавних здравствених завода у медијима, јер у томе виде могуће користи за своје пријатеље и партијске послушнике – рекао је др Иљаж.
И Раде, као и многи други, када оду из земље осећају носталгију. Нашем саговорнику из родног краја највише недостају његов ујак, добри стари пријатељи, предивна природа, врева ужичких улица, ужичка кухиња…
– У Ужице долазим два пута годишње на четири до пет дана. Једном обавезно за првомајски уранак са старим друштвом и породицама, по обронцима Златибора и над кањоном Увца. Можда сам испустио три уранка за 20 година, а најтежи ми је био изостанак 1. маја 1999. године, знате већ из ког разлога. То су заиста изузетна дружења и успомене које ми стално утврђују осећај припадности ужичком крају и људима. По лепом времену Саша Аћимовић организује бициклистичке излете по околним брдима, а ако је среће придружи нам се и кум Владе Давидовић из Лондона. Пешачим најрадије кроз кањон Ђетиње, али уживам и по свим обронцима око Ужица. Лагана шетња стазом мога детињства – између Плаже и Великога парка, ипак заузима посебно место у мојим малим ужичким ритуалима. Радо помогнем и родитељима око викендице на Белој земљи, а ујак Бобан, као сваки прави страсни риболовац, без грешке изабере тренутно најбољу локацију за традиционални фамилијарни ручак. Имам осећај да ниједан минут проведен у Ужицу никад није изгубљен или протраћен, и да заправо никад нисам напустио свој родни крај – рекао је на крају др Иљаж.
Звездана Глигоријевић
