ПРОСЛАВА 100 ГОДИНА ПОБЕДЕ У ВЕЛИКОМ РАТУ
На стогодишњицу ослобођења Ужица и Србије у Првом светском рату, 31. октобра, на самом улазу у град Ужице, на кружном току, генерални секретар председника Србије Никола Селаковић, градоначелник Ужица Тихомир Петковић и генерал у пензији Љубиша Диковић открили су споменик Велика победа. Иначе, Никола Селаковић је иницијатор идеје да се постави овај споменик. Аутор оригиналног споменика „Велика Србија“ је Ђорђе Јовановић, а у висини од 5,8 метара, по узору на тај споменик извајао је Светомир Света Радовић.
Градоначелник Тихомир Петковић рекао је да је Ужице кроз целу своју историју делило судбину Србије.
– Након Великог рата на рушевинама великих империја усправиле су се мале нације, које су до тада сматране предметима и жртвама воље великих сила. Ужице је кроз целу своју историју делило судбину Србије, која је у претходном веку, у више наврата, била изложена великим ратним разарањима и губицима људских живота. Размере страдања можда најбоље илуструје податак да је Ужице према попису из 1890. године имало више од 6.000 становника, а након свих ратова и недаћа, 1921. године 4.894 становника. Ужичани су у Великом рату показали велики патриотизам и у великом броју се прикључили у борби за ослобођење. Карађорђевом звездом одликовано је 328 бораца из ужичког краја. Поред Карађорђеве звезде, већина је имала Медаљу за храброст, Медаљу за ревносну службу и Медаљу за војничке врлине, а добијали су и страна одликовања – рекао је Петковић и подсетио на славне генерале Живојина Мишића, Степу Стефановића, Радомира Путника, Петра Бојовића, као и команданте ужичке војске генерале Милоша Божановића, Вукомана Арачића, Илију Гојковића, као и на генерала Крсту Смиљанића.
Он је рекао да је ова скулптура посвећена победници Србији.
– Једна од занимљивости Јовановићевог стваралаштва јесте представљање Србије у лику жене. Он је 1900. и 1901. године по наруџбини Удружења почасних конзула Краљевине Србије, извајао ову скулптуру, која приказује младу жену у стојећем ставу, свечано одевену са ловоровим венцем на глави, како у левој руци држи заставу Србије, а у десној високо подигнутој руци круну, док уз скуте леве ноге стоји двоглави орао. Незнање може погрешно да представи симболику ове скулптуре. Круна је у хералдици симбол државне независности и због тога се круна налази на грбу Србије, иако је Србија република, а не краљевина. Град је овим добио јединствени споменик који обележава стогодишњицу победе у Великом рату и једну врсту новог симбола, који ће подсећати на величину подвига наших предака – рекао је градоначелник.
Генерални секретар председника Србије Никола Селаковић прво је подсетио да су пре тачно 100 година из Ужица протерани последњи припадници окупационих снага, који су с јесени 1915. године незвани дошли у тадашњу Краљевину Србију.
– У наш град је, свега три године након окупације, свечано умарширала 1375. официрска патрола коњичког ескадрона тимочке дивизије. Тим чином означен је крај трагичне, драконске, репресивне окупације у којој је Србима било одузето право на језик, писмо, индентитет и постојање – рекао је Селаковић и додао да је „Србија тада мобилисала преко 700.000 војника и остварила готово невероватну победу“.
– Платила је страшну цену за то и изгубила 1,3 милиона становника, 28 посто своје укупне популације и 62 посто мушкараца између 18 и 55 година. Претрпела је ратну штету од 7 до 10 милијарди франака у злату. Тим је плаћена слобода. Ми данас славимо победу и слободу. Данашњим чином не славимо крај Великог рата, већ победу у том Великом рату. Овим спомеником чувамо сећања на оне чији смо потомци – рекао је Селаковић.
Он је још казао да је у Великом рату за четири године животе изгубило 16.000 људи из ужичког и златиборског краја.
Према његовим речима у Ужицу има још доста места за споменике, а на питање о споменицима из Другог светског рата, он је рекао:
– Имали смо споменик Краљу Александру у Соколском дому. Некоме је сметао тај дом, који чак није сметао ни изградњи пруге, па је срушен и дом и споменик. Шта ми мислимо о споменицима из Другог светског рата, можете да видите сваки пут када уђете у музеј и посетите изложбу Ужичка република, а Титов споменик је сачуван. У Ужицу је пре место једном Слободану Пенезићу Крцуну, него Јосипу Брозу, јер оно што се за Брозово време везује као напредак Ужица јесте дело Слободана Пенезића Крцуна. Али, временска дистанца још није довољно велика. Место споменику је и Андрији Мирковићу, председнику општине, који је страдао у току Другог светског рата. Зато овај споменик није посвећен једној конкректној личности, он је посвећен свим женама, нашој Србији, јер је Србија женског рода.
– Ако изузмемо спомен плочу на ужичкој цркви Светог Ђорђа са именима изгинулих Ужичана у Великом рату, Ужице је, ако не једини, а оно један од ретких градова, који до данас није подигао споменик борби, страдању и победи Србије у Првом светском рату. Ово је уједно и споменик Српкињи, мајци, жени и сестри, оној која је родила хероје и оној која је после рата обновила нашу нацију – рекао је Селаковић.
Споменик Великој победи, како га је назвао генерални секретар, јер се до самог отварања калкулисало са именом споменика, са партерским уређењем коштао је 30 милиона динара.
Аутор споменика Света Радовић каже да је одабрано право место за његово дело и да је веза између архитектуре и скулптуре дивна.
– Знам да сам имао једну књигу из 1902. године, на којој је била насликана скулптура „Велика Србија“ од аутора Ђорђа Јовановића. Све сам претражио, али нисам нашао и кажем ћерки, која је такође академски вајар, да тражи ту књигу. И успела је да је пронађе. Онда су ме упутили у Војни завод у Крагујевцу, где је постојала оргинална скулптура. Све су претражили и дошли су до информације да је та скулптура претопљена у време Другог светског рата. О скулптури Велике Србије немамо никакве податке сем те фотографије са предње стране, анфас, а све остало, бочни и задњи изглед, нема. Постоји само једна мала скулптурица код Николе Селаковића, коју су радили некад студенти, после Другог светског рата, али сва форма леђа се не везује са предњом формом. И онда сам кренуо, с обзиром да сам у овом послу 65 година, да сам проналазим оно што одговара предњој форми, ова драперија, да није позади сагнута, да не делује као нека баба. Ово је у ствари Српкиња, односно окосница Србије, окосница српског народа. Увек кажем да је жена стуб породице као институције, и тако би требало да буде и жена, мајка и окосница целе Србије. Моје мишљење је тако, а то сам наследио и од оца, да нема жена, ни нас било не би. И то је права истина – рекао је аутор споменика и додао да му је веома драго што је баш он имао част да направи споменик Велика победа, и сматра да је успео.
– Тамо где нема културе, нема и економског напретка – поручио је Радовић на крају.
Звездана Глигоријевић
