PROSLAVA 100 GODINA POBEDE U VELIKOM RATU
Na stogodišnjicu oslobođenja Užica i Srbije u Prvom svetskom ratu, 31. oktobra, na samom ulazu u grad Užice, na kružnom toku, generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković, gradonačelnik Užica Tihomir Petković i general u penziji Ljubiša Diković otkrili su spomenik Velika pobeda. Inače, Nikola Selaković je inicijator ideje da se postavi ovaj spomenik. Autor originalnog spomenika „Velika Srbija“ je Đorđe Jovanović, a u visini od 5,8 metara, po uzoru na taj spomenik izvajao je Svetomir Sveta Radović.
Gradonačelnik Tihomir Petković rekao je da je Užice kroz celu svoju istoriju delilo sudbinu Srbije.
– Nakon Velikog rata na ruševinama velikih imperija uspravile su se male nacije, koje su do tada smatrane predmetima i žrtvama volje velikih sila. Užice je kroz celu svoju istoriju delilo sudbinu Srbije, koja je u prethodnom veku, u više navrata, bila izložena velikim ratnim razaranjima i gubicima ljudskih života. Razmere stradanja možda najbolje ilustruje podatak da je Užice prema popisu iz 1890. godine imalo više od 6.000 stanovnika, a nakon svih ratova i nedaća, 1921. godine 4.894 stanovnika. Užičani su u Velikom ratu pokazali veliki patriotizam i u velikom broju se priključili u borbi za oslobođenje. Karađorđevom zvezdom odlikovano je 328 boraca iz užičkog kraja. Pored Karađorđeve zvezde, većina je imala Medalju za hrabrost, Medalju za revnosnu službu i Medalju za vojničke vrline, a dobijali su i strana odlikovanja – rekao je Petković i podsetio na slavne generale Živojina Mišića, Stepu Stefanovića, Radomira Putnika, Petra Bojovića, kao i komandante užičke vojske generale Miloša Božanovića, Vukomana Aračića, Iliju Gojkovića, kao i na generala Krstu Smiljanića.
On je rekao da je ova skulptura posvećena pobednici Srbiji.
– Jedna od zanimljivosti Jovanovićevog stvaralaštva jeste predstavljanje Srbije u liku žene. On je 1900. i 1901. godine po narudžbini Udruženja počasnih konzula Kraljevine Srbije, izvajao ovu skulpturu, koja prikazuje mladu ženu u stojećem stavu, svečano odevenu sa lovorovim vencem na glavi, kako u levoj ruci drži zastavu Srbije, a u desnoj visoko podignutoj ruci krunu, dok uz skute leve noge stoji dvoglavi orao. Neznanje može pogrešno da predstavi simboliku ove skulpture. Kruna je u heraldici simbol državne nezavisnosti i zbog toga se kruna nalazi na grbu Srbije, iako je Srbija republika, a ne kraljevina. Grad je ovim dobio jedinstveni spomenik koji obeležava stogodišnjicu pobede u Velikom ratu i jednu vrstu novog simbola, koji će podsećati na veličinu podviga naših predaka – rekao je gradonačelnik.
Generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković prvo je podsetio da su pre tačno 100 godina iz Užica proterani poslednji pripadnici okupacionih snaga, koji su s jeseni 1915. godine nezvani došli u tadašnju Kraljevinu Srbiju.
– U naš grad je, svega tri godine nakon okupacije, svečano umarširala 1375. oficirska patrola konjičkog eskadrona timočke divizije. Tim činom označen je kraj tragične, drakonske, represivne okupacije u kojoj je Srbima bilo oduzeto pravo na jezik, pismo, indentitet i postojanje – rekao je Selaković i dodao da je „Srbija tada mobilisala preko 700.000 vojnika i ostvarila gotovo neverovatnu pobedu“.
– Platila je strašnu cenu za to i izgubila 1,3 miliona stanovnika, 28 posto svoje ukupne populacije i 62 posto muškaraca između 18 i 55 godina. Pretrpela je ratnu štetu od 7 do 10 milijardi franaka u zlatu. Tim je plaćena sloboda. Mi danas slavimo pobedu i slobodu. Današnjim činom ne slavimo kraj Velikog rata, već pobedu u tom Velikom ratu. Ovim spomenikom čuvamo sećanja na one čiji smo potomci – rekao je Selaković.
On je još kazao da je u Velikom ratu za četiri godine živote izgubilo 16.000 ljudi iz užičkog i zlatiborskog kraja.
Prema njegovim rečima u Užicu ima još dosta mesta za spomenike, a na pitanje o spomenicima iz Drugog svetskog rata, on je rekao:
– Imali smo spomenik Kralju Aleksandru u Sokolskom domu. Nekome je smetao taj dom, koji čak nije smetao ni izgradnji pruge, pa je srušen i dom i spomenik. Šta mi mislimo o spomenicima iz Drugog svetskog rata, možete da vidite svaki put kada uđete u muzej i posetite izložbu Užička republika, a Titov spomenik je sačuvan. U Užicu je pre mesto jednom Slobodanu Peneziću Krcunu, nego Josipu Brozu, jer ono što se za Brozovo vreme vezuje kao napredak Užica jeste delo Slobodana Penezića Krcuna. Ali, vremenska distanca još nije dovoljno velika. Mesto spomeniku je i Andriji Mirkoviću, predsedniku opštine, koji je stradao u toku Drugog svetskog rata. Zato ovaj spomenik nije posvećen jednoj konkrektnoj ličnosti, on je posvećen svim ženama, našoj Srbiji, jer je Srbija ženskog roda.
– Ako izuzmemo spomen ploču na užičkoj crkvi Svetog Đorđa sa imenima izginulih Užičana u Velikom ratu, Užice je, ako ne jedini, a ono jedan od retkih gradova, koji do danas nije podigao spomenik borbi, stradanju i pobedi Srbije u Prvom svetskom ratu. Ovo je ujedno i spomenik Srpkinji, majci, ženi i sestri, onoj koja je rodila heroje i onoj koja je posle rata obnovila našu naciju – rekao je Selaković.
Spomenik Velikoj pobedi, kako ga je nazvao generalni sekretar, jer se do samog otvaranja kalkulisalo sa imenom spomenika, sa parterskim uređenjem koštao je 30 miliona dinara.
Autor spomenika Sveta Radović kaže da je odabrano pravo mesto za njegovo delo i da je veza između arhitekture i skulpture divna.
– Znam da sam imao jednu knjigu iz 1902. godine, na kojoj je bila naslikana skulptura „Velika Srbija“ od autora Đorđa Jovanovića. Sve sam pretražio, ali nisam našao i kažem ćerki, koja je takođe akademski vajar, da traži tu knjigu. I uspela je da je pronađe. Onda su me uputili u Vojni zavod u Kragujevcu, gde je postojala orginalna skulptura. Sve su pretražili i došli su do informacije da je ta skulptura pretopljena u vreme Drugog svetskog rata. O skulpturi Velike Srbije nemamo nikakve podatke sem te fotografije sa prednje strane, anfas, a sve ostalo, bočni i zadnji izgled, nema. Postoji samo jedna mala skulpturica kod Nikole Selakovića, koju su radili nekad studenti, posle Drugog svetskog rata, ali sva forma leđa se ne vezuje sa prednjom formom. I onda sam krenuo, s obzirom da sam u ovom poslu 65 godina, da sam pronalazim ono što odgovara prednjoj formi, ova draperija, da nije pozadi sagnuta, da ne deluje kao neka baba. Ovo je u stvari Srpkinja, odnosno okosnica Srbije, okosnica srpskog naroda. Uvek kažem da je žena stub porodice kao institucije, i tako bi trebalo da bude i žena, majka i okosnica cele Srbije. Moje mišljenje je tako, a to sam nasledio i od oca, da nema žena, ni nas bilo ne bi. I to je prava istina – rekao je autor spomenika i dodao da mu je veoma drago što je baš on imao čast da napravi spomenik Velika pobeda, i smatra da je uspeo.
– Tamo gde nema kulture, nema i ekonomskog napretka – poručio je Radović na kraju.
Zvezdana Gligorijević
