početak DRUŠTVOSUGRAĐANI Овде је радни дан дугачак

Овде је радни дан дугачак

od Užička Nedelja
349 pregleda

SLAĐANA FIZIČARKA 1

Успешни Ужичани

Слађана Стојковић, доктор теоријске физике

За Ужичанку, др Слађану Стојковић, кажу да лепо­том и понашањем свуда привлачи пажњу, а врло је успешна научница у области молекуларне електронике. Сту­дирала је и докторирала физи­ку у Новом Саду, затим отишла у Немачку, добила Хумболтову стипендију и провела 2 године на Маx-Планковом Институту у Берлину. На скупу „Хумболтова­ца” у Бону у 2002. имала је преда­вање „Моделовање кинетичких процеса током раста индијум-ар­сен квантних тачака”. Са породи­цом живи и ради у Француској, у Тулузу, о чему каже:
– По завршетку последоктор­ских студија у Берлину имала сам прилику да идем на Флориду, али сам у последњем тренутку одлу­чила да проведем најпре једну го­дину у Тулузу у Националном цен­тру за истраживање (ЦНРС), где сам стигла у мају 2003. Пројекат на коме сам радила је био из нано­технологије – област молекуларна електроника. Рад на институту ми је био право уживање, али изван Института свакодневни живот је био врло компликован, јер нисам говорила француски, а Французи са друге стране нису говорили ен­глески, којим се изузетно добро служим. Администрација је врло компликована, а за нас странце, још сложенија, тако да сам мис­лила да нећу издржати ни ту годи­ну на коју сам потписала уговор. Морам рећи да су ми колеге са Института помагале кад је треба­ло да тражим стан или регистру­јем кола и слично. Захваљујући мом узичком веселом духу брзо сам стекла пријатеље и прилаго­дила се новој средини. Пар месе­ци после мог доласка упознала сам и Камала и то познанство је прерасло убрзо у озбиљну везу, тако да сам одлучила да проду­жим мој уговор на још 2 године. Камал и ја смо се венчали у ма­ју 2005, а наша ћерка Нина се ро­дила у марту 2006. Он је у то вре­ме радио као инжењер на месту шефа пројекта у Thales компани­ји, али је пројекат био за финал­ног клијента – Аирбус. За то време већ сам била научила француски, и сасвим се навикла на њихов на­чин живота да више нисам уопште имала жељу да отпутујем на Фло­риду и уопште у Америку. Крајем 2006. радила сам на једном прој­екту на ком је било више партне­ра из индустрије, тако да сам од јануара 2007. потписала уговор на 18 месеци са јапанском фирмом Фујитсу, али сам наставила да ра­дим на истом пројекту. Рад у ин­дустрији ми је био привлачнији и динамичнији од оног на Институ­ту. Имала сам више одговорности и поред истраживања сам имала улогу координатора на пројекту, водила рачуна о буџету пројек­та. По завршетку тог пројекта кра­јем 2008. мој бивши шеф из ЦНРС ми је понудио да се вратим у ње­гову екипу са намером да ће да се распише конкурс за једно ме­сто. Међутим, нисам била сигур­на да желим да наставим моју ка­ријеру као истраживач. Иако сам иза себе имала више од 10 годи­на успешног научног рада и ре­зултата (у Француској имала сам више радова у водећим светским часописима као Nature Nanotech­nology, Nature Materials и слично) желела сам промену и неку дина­мичнију средину, која више одго­вара мојој природи. Нажалост, фирми из области нанотехноло­гије у Француској има јако мало, а у Тулузу их скоро и нема. Ми смо у међувремену купили кућу у Тулу­зу (у марту 2007) па нисам ни по­мишљала да тражим посао у не­ком другом граду. Пошто је Тулуз престоница европске аеронау­тике (седиште Аирбус компаније) било је логично да тражим посао у аеронутици али са докторатом из Теоријске физике и истражи­вачким искуством из Нанотехно­логије није баш било лако. Одлу­чила сам да упишем један Мастер у престижној инжењерској шко­ли (ISAE – Institut Supérieure de l’Aéronautique et de l’Espace) и би­ла сам примљена. Студије су биле организоване на енглеском јези­ку. Школарину од 12.500 еура ми је платила француска држава (иа­ко у то време нисам имала чак ни држављанство), а сво време док је трајао мастер (годину дана) до­бијала сам плату. Морам да поме­нем овде, да у Француској радно место, па чак и плата зависи од то­га у којој школи сте добили дипло­му. Универзитети су много мање цењени од Политехничких школа, а и школе саме по себи су ранги­ране. Школа у којој сам била на мастеру (ISAE – Institut Supérieure de l’Aéronautique et de l’Espace) је рангирана у првих пет водећ­их школа.

SLADJANA FIZIKA 3

После успешно положених ис­пита требало је наћи једну фирму да радим завршни рад и стаж од 6 месеци. Примили су ме у Аирбус на стаж и радила сам моделирање система за симулаторе летова. По завршетку стажа запослила сам се у фирми Согети, која припада гру­пи Capgemini. Радила сам на про­јекту за Аирбус као инжењер на симулатору летова за моделе ави­она СА (А320) и ЛР (А330 и А340). Мој посао је био да правим апли­кације, које омогућавају интегра­цију свих модела неопходних за симулатор летова и онда да тести­рам ту апликацију на симулатору. Тест је најзанимљивији, јер симу­латор је репродукција правог ави­онског кокпита. Да би симулацила лета била што приближнија реал­ности, кокпит је повезан на реа­лан хидраулички и електрични систем. Испред кокпита ставља се визуелни систем – екран ко­ји омогућава да се репродукују визуелни ефекти околине (аеро­дром, писта, временски услови). Свакодневни рад на симулатору ми је омогућио да научим основ­не функције пилотирања авиона. Најтежи део ми је увек био слета­ње авиона и кад авион крене да се “руши”, јер нисам правилно поде­сила команде, увек ме хвата пани­ка, јер осећај је као да смо у пра­вом авиону.
После пар месеци добила сам унапређење да будем шеф једне екипе од 5 особа, које су биле у на­шој филијали у Багалору (Индији). Они су програмирали апликације, а ја сам тестирала у Тулузу. А по­сле непуне године дана сам доби­ла место менаџџџера једног тима од 15 особа у Индији (Бангалор). Тако сам свакодневно сарађива­ла са њима и боравила три неде­ље у Индији, чија култура ми се пуно свиђа.
Бити одговоран за рад једне екипе је врло изазован посао и место менаџера захтева јако пу­но рада, али и хуманости. С дру­ге стране сасвим је другачије од инжењерског посла. Од 2012. го­дине сам потпуно прешла на ме­наџерско место: мој посао је био да водим мој тим и да проверим да је посао добро урађен и водим буџет пројекта. Радила сам на уво­ђењу Lean менаџмента. Полови­ном 2013. моја фирма је изгубила неке уговоре, јер је Аирбус смањ­ио драстично буџете по завршет­ку програма А350. Требало је наћи нове клијенте са којим ће фирма да сарађује. Још увек смо ради­ли за Аирбус, али са много мање пројеката. Једно место за послов­ног манаџера је било отворено у фирми и ја сам конкурисала. По­сле неколико интервјуа са разним шефовима и генералном директо­рицом наше француске филијале, добила сам радно место. Посао је више био оријентисан на склапању нових послова и уговора и развој нове пословне стратегије. Углавном већину дана сам проводила на пословним састанцима и склапању послова са другим фирмама. Уживам у овом послу и мислим да се одлично сналазим у релацијама са другим особама. Оно што сам научила у дугогодишњем научном раду је да добро анализирам и проучим сваку ситуацију и то ми помаже у послу који сада радим. И моје техничко образовање је неопходно у послу у коме радим, јер не може да се води посао ако не знамо суштину тог посла.
Своје слободно време Слађана користи да буде у контакту са својом фамилијом у Ужицу и Камаловом фамилијом у Мароку. Она каже да бар једном годишње посећује Ужице, и додаје:
„Мада су се Камалови родитељи недавно преселили у Француску да би били ближе нама, у Мароку имамо стан на обали Атлантског океана за одмор, као и кућу у Казабланци. Моја мама из Ужица долази често у Тулуз, а и тата ме је посећивао са супругом и опет планирају да дођу у септембру 2015. Моја мајка се пре неколико година преселила на Забучје, где ужива у одмору, и ретко проводи време у Ужицу.
Слађанине активности у 2014 и 2015:
Од октобра 2014. прешла сам да радим за једну мању фирму која прави уређаје за земљане станице, које омогућавају комуникацију са сателитима. Ја сам задужена за развој и стратегију фирме као и за маркетинг. Упоредо посећујем вечерње курсеве у једној пословној школи, да бих стекла знање и применила разне маркетиншке теорије у мом послу. Ти курсеви су организовани за људе који раде, тако да су часови од 6 до 9 увече после посла (једном или два пута недељно) или суботом. Тренутно радим један рад на истраживању тржишта сателита и да одредим како се моја фирма пласира на том тржишту. Циљ је да предложим план акције који ће омогућити фирми да побољша њену стратегију и самим тим њен приход. Поред тога много сам научила ствари о телекомуникацијама, сателитима. Пуно пратим сва дешавања и актуелности које се тичу свемира, сателита и сателитских комуникација. То ми је неопходно за посао јер сарађујемо са француским и европским свемирским агенцијама и чак имамо два научна пројекта у тој области. Мој муж је од 2011. године добио место директно у Аирбус-у и води један важан стратешки пројекат. Нина има 9 година и иде у трећи разред и одличан је ђак. Такође Нина има пуно активности: уметност, клавир и солфеђо, гимнастику и плес.
И на крају Слађана скромно завршава:
“Овде је радни дан дугачак. Одлазимо око 8 или 9 на посао, а враћамо се око 19 сати, и мало касније. Нисам никаква супер жена, која стигне да ради и да све у кући буде спремно увече. Зато веч четири године једна девојка нам чува Нину после школе и помаже нам у кућним пословима, како би након повратка са посла могла да проведем лепе тренутке са својом породицом.”

Срећко Стопић,
доктор металургије

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.