NEKADAŠNJI PIVOT – DRAGAN BABIĆ MAŠO
Dragan Babić Mašo, sedamdesetih godina bio je pivot u rukometnom klubu „Sevojno“. Ljubav prema sportu, a naročito prema rukometu usadio mu je nastavnik fiskulture Aco Jovanović.
– On je 1970. godine došao u osnovnu školu „Nada Matić“. Po dolasku u školu aktivirao je sve školske sportske sekcije, rukomet, košarku, odbojku i fudbal, a zatim organizovao svakodnevna takmičenja u svim sportovima između razreda. Mi smo po ceo dan bili na sportskom terenu „Nade Matić“, koji je tek bio napravljen. Imala je i tabela takmičenja, sve se vodilo, sudili su učenici, nastavnici. Iz tih sekcija nastavnik je vršio selekciju, tako da smo u sva četiri ova sporta 1972. godine bili regionali prvaci i išli na republička takmičenja. I tu smo imali solidne rezultate – seća se Dragan prvih dana rukometa.
U rukometnom klubu „Sevojno“ počeo je da trenira 1972. godine, čim se upisao u srednju školu.
– Tada je bilo oko deset nas koji smo trenirali i činilo mi se da je klub bio u rasulu. Tadašnji možda i najbolji pivot u istoriji kluba, sada pokojni Zoran Ninčić, bio je u vojsci. U vojsci je bio i Mladen Terzić. Ja sam došao baš mlad i pred početak prvenstva nisam imao pravo da igram, ali su me povremeno ubacivali na tuđe ime – kaže Dragan.
Za njega važi da je i on bio jedan od najboljih pivota u klubu, jer je bio čvrst i stamen, dok je Zoran Ninčić bio sitnije građe, ali kako kažu, žilav, okretan i veoma srčan.
– Ninčić nije imao izgubljene lopte, ali je vrlo rano napustio rukomet, mislim zbog posla – rekao je naš sagovornik i dodao da je u kluba je Raco Jolović, vedrio i oblačio. Sve je bilo tipa: „ajde da se dogovorimo, ali biće kako ja kažem“.
Uslova za treniranje nije bilo. U svlačionici su bili klupa i čiviluk, a ponekad je bilo tople vode. Niko nikad nije znao da li ćemo imati opremu ili patike do početka prvenstva ili MOSI igara. Obično su im pred sam početak u kartonskoj kutiji donosili patike i trenerke, a trenirali su u svojoj opremi ili nađu negde neku opremu, kako kaže Mašo, u nekom ćošku.
– Nije bilo i nekog intezivnog rada. Treniralo se dva do tri puta sedmično, došao ili ne došao, i zato i nije bilo nekih rezultata. Trenirali smo u Sokolani, gde teren nije odgovarao rukometnim propozicijama ili u tadašnjoj Četvrtoj osnovnoj školi, današnjoj „Stari grad“. Moj prvi trener je bio Žiko Ristićević, Žiko Zub, koji se vratio iz Beograda, a pre toga je igrao za „Partizan“ i „Vardar“ iz Skoplja – kazao je Dragan.
Iako su bili takvi uslovi tadašnji rukometaši su bili puni entuzijazma. Naš sagovornik pamti putovanja, sa kojih ima dosta anegdota.
– Ta liga u kojoj smo igrali, tadašnja Druga srpska liga, obuhvatala je i istočnu, i zapadnu i južnu Srbiju bez Kosova. Često su se menjala imena. Kada smo išli u Novi Pazar često su bile tuče, bile su to, kako danas kažu, visoko rizične utakmice. Valjda navijači ponesu igrače, pa oni prvi počnu tuču, a mi, naravno, ne ostajemo dužni. Zanimljivo je da su oni uvek pobeđivali na svom terenu, a mi u Užicu. Na putovanje se kretalo ispred „Palasa“ i uglavnom se putovalo 4 do 6 sati, a vozio nas je Ramo Nuhanović. To je bio autobus, kao onaj iz filma „Ko to tamo peva?“. Do Sjenice se putovalo do 6 sati, jer nije bio puta preko Nove Varoši. Išlo se na Rašku, Kraljevo, Ušće, Novi Pazar i na kraju Sjenica. Jednom putovali smo u oktobru. Izmolili smo da krenemo dan ranije zbog utakmice. Spavali smo na Vapi, u hotelu „Borići“. Bilo je lepo vreme i mi smo uglavnom krenuli u džemperima, uveče večerali, sedeli u sobama i igrali karte, a ujutru kada smo se probudili sneg napadao 40 cm. Na nekom brdu je bio teren i onda hajde peške tako lagano obučeni. Očistili su teren od snega i tu smo odigrali utakmicu. A jednom prilikom u Raškoj, došli smo do Doma JNA, jer smo znali da je tu teren. Gledamo mi, samo vidimo fudbalsko igralište, koje tu još ranije bilo, a pored pijaca. Ljudi su nas lepo ugostili, popili smo čaj i kafu, i oko 40 minuta ranije, kažu nam da počnemo da se spremamo i zagrevamo na fudbalskom igralištu. Na oko 15 minuta pred utakmicu izlaze sudije i dođe jedan čovek, koji dunu u pištaljku i naredi onima sa pijace da pokupe robu, da se igra utakmica. Skloniše i tezge i ispod se ukaza rukometni teren. Doterali su golove, stavili stubiće, zakačili su neke kanape i mi smo odigrali utakmicu. Tako je to bilo početkom sedamdesetih godina.
Mašove prve MOSI igre su bile 1973. godine i to one jubilarne na Tjentištu.
– Iz Užica su bili zastupeljni svi sportovi i sve nas je vodio Kilika. Svi smo spavali pod vojničkim šatorima. Bilo je mnogo takmičara, lepo vreme. Kada smo bili na terenima oglasio se na razglasu spiker i kaže da se mole sve ekipe i treneri da se vrate u logor zbog kiše. Svi se pitamo kakve kiše kada je 35 stepeni napolju i sunce greje. Čim smo stigli u logor, odmah je počelo da grmi, seva i pljušti kiša. Prošlo je za 15 minuta i onda se vratimo na takmičenje. Za tih pet do šest dana, koliko smo proveli na MOSI igrama, takvo vreme se menjalo tri puta. Posle Tjentišta, bio sam po dva puta u Bijelom Polju i Prijepolju i jednom u Bajinoj Bašti. Nismo imali nekog značajnog uspeha, uvek smo bili od 6. do 8. mesta. Na tim MOSI igrama bilo je igrača i klubova, koji su igrali u prvoj saveznoj ligi i u klubovima u inostranstvu. Ali, Užice je skoro uvek pobeđivalo u ukupnom plasmanu, jer su dosta medalja donosili pojedinačni sportovi, poput atletike i plivači – podsetio je Dragan.
Nakon toga rukomet je počeo da se igra između srednjih škola, prvo između Pedagoške i Tehničke škole „Radoje Marić“, a onda se uključile i Ekonomska i Gimnazija. Igralo se svake subote. Iz tih susreta pokupili smo nekoliko mladića, koji su hteli da igraju rukomet i doveli ih u klub „Sevojno“. Malo smo ojačali podmladak, a neki su ušli u prvu ekipu. Tada su došli golman Koštana, malo je igrao Tihomir Petković, Dragoslav Petronijević Pero, i drugi. I u klubu je postala konkurencija. Počeli smo da treniramo na Vlajkovim terenima, a u međuvremenu je došla Kornelija iz Beograda i napravila žensku ekipu „Tekstilac“. Imale su mnogo uspeha, a tu su igrale Ruža Vićević, Mira Božić, Nada Đorđević, Rada Karaičić, Dušanka Zlatić, Milomirka Ćitić, Mira Tucović. Ušle su u drugu saveznu ligu i ušle u prvu, i tada je krenula euforija prema rukometu, prvo prema ženskom, a onda se euforija prenela i na mušku ekipu. Trenirali smo na istom terenu i bilo je interesovanja. I uslovi su se poboljšali, imale su dve svlačionice sa dve klupe, ali nije bilo struje, ni vode da se umiješ. Išli smo u neko dvorište na česmu da se umivamo, a neka nas je baba stalno terala. Onda su uveli jednu cev i pružili kroz neko korito. Tako su se umivali i gosti. Krenulo se ozbiljnije u rad, imali smo masovnost, a trener je bio Slobodan Gavović. Svakog petka se imao sastanak i dogovarali se ko će da ide na utakmice, ko ima dovoljno treninga i ko je imao kvaliteta. Mogli su da se biraju igrači, pa tako petak smo dočekivali sa neizvesnošću ko će da igra. Ako se propusti jedan trening, velike su šanse da taj ne igra. Klub je poboljšao Dragiša Ristović iz „Sloge“ iz Požege, kao bek krilo. On je bio vrlo brz, eksplozivan i skočan igrač. Došao je i Takić iz Priboja, koji je nekada igrao u prvoj saveznoj ligi, tu je bio naš Ljubiša, i bili smo baš jaka ekipa. Međutim, trener se valjda nije dogovorio sa upravom kluba, jer je tražio da mu grad obezbedi posao, pa pošto nije dobio posao, otišao je iz kluba. Ipak, dosta smo naučili od njega. Pokazivao nam blokade, a ujedno je i Kornelija radila sa nama. Ona je igrala prvoj ligi i dosta toga je znala i primenjivala. Toliko smo postali zanimljivi užičkoj publici, da kada se uporedo igrale utakmice fudbalske i naše utakmice na Vlajkovim terenima, publika koja je gledala fudbal okrene se i gleda naše. U tom periodu predsednik kluba je bio Živorad Žiža Veselinović. On je dosta uradio za klub i najviše uspeha smo imali 1975. godine. Tada smo i prvi put išli na pripreme na Jelovu goru u zimskom periodu, ali se baš u to vreme razboleo i preminuo. Njega je u stopu pratio Milija Đurović, koji je bio stalno u upravi kluba. On je bio direktor Šumske uprave i imali smo stalno obezbeđen autobus sa 18 mesta, što je bilo dovoljno, a pristojno je izgledao. Te godine kada je Žiža umro, upali smo prvu srpsku ligu, gde su bili jako klubovi. Tada se u Užicu igrao najlepši rukomet. Ulazak u prvu ligu proslavili smo u novoj dvorani Velikog parka. I kada je trebalo da pređemo u viši rang, mi smo se opustili, mislili smo da ćemo pobediti, a izgubili smo. Tada se trener naljutio na nas i napustio nas. Posle toga usledili su pehovi, neki ekcesi, pa kazne, imali smo malo pobeda, a došle su i nove generacije, a neki igrači su napustili rukomet. Došlo je do smene generacije. Kada su oni stasali, a to su bili Milovan Ilić, Zoran Malešević, Miroslav Milutinović, Vladan Babić, Čoke i još njih desetak, ekipa se malo održavala u toj ligi i imala nekog uspeha. Posle sam i ja otišao u vojsku 1979. godine. Ekipu je preuzeo da vodi Vilma, a kada sam se vratio iz vojske tu ekipu sam vodio ja i kvalifikovali se za juniorsko prvenstvo Srbije. Igrali su sa Partizanom i Zvezdom, ali nismo imali pravo na plasman, jer je Milija Đurović zaboravio izvode iz matične knjige rođenih. Igrali smo lepo, ostavili smo utisak, bez obzira što su momci bili demoralisani. Dok je Vilma vodio ekipu, na jednom juniorskom prvenstvu, iako nisu bili prvi, Milovan Ilić je proglašen za njboljeg golmana. Njega, Zorana Maleševića i još jednog iz tadašnje Jagodine, tadašnji selektor je izabrao za reprezentaciju. Međutim, kada su oni slavili uveče uz vino i pesme, selektor ih je video i odmah prekiržio – ispričao je Dragan i nije izostavio priliku da pomene golmane Slavoljuba Prljevića (golman parader), Zorana Rusovića, Šestovića iz Krvavaca, Poznanovića…
Dragan nije mogao u isto vreme da obavlja tri funkcije u ekipi i to kapitena, i igrača i trenera, dok je imao porodicu i posao. Počele su česte promene trenera, ali se ozbiljnije treniralo. Međutim, ekipa je „pala“. Babić je napustio užički rukomet 1988. godine, ali su njega, Maleševića i Pjevića zvali da dođe u požeški klub, koji se borio u drugoj saveznoj ligi.
– Svaki dan smo trenirali. Imali smo po jedan slobodan dan i to posle utakmice, a ja sam još radio po terenu, održavao liftove, tako da sam kući dolazio samo da prespavam. Kao požeški klub zadržali smo drugo mesto i sledeće godine se borili za prvu ligu. Ali, nisam mogao više da izdržim, pa sam napustio. Do 1993. godine sa Kornelijom sam trenirao rukometašice, ali nismo imali uspeha, jer je u zemlji tada bio haos. Posle toga sam napustio skroz rukomet, osim što sam igrao po neku revijalnu utakmicu sa veteranima. Išao sam da gledam utakmice, ali kada na jednoj utakmici klub nije mogao da sastavi sedam igrača, pa onda dovedu neke igrače sa strane i plaćaju im po 300 evra, a dvojici, trojici iz Užica, skoro ništa, potpuno sam se razočarao i potpuno sam digao ruke od rukometa. Govorio sam da bolje da daju nastavniku 50 evra da trenira decu i možda napravi neku ekipu, ali niko neće da sluša. Mi smo nekada igrali potpuno amaterski, jedino dok sam igrao u Požegi, imao sam neku nadoknadu – rekao je Dragan i dodao:
– Sada prođem sa unucima kroz Veliki park, a sportska dvorana mi deluje nekako hladna, nema više te topline.
Zvezdana Gligorijević
