ЂАВО ЈЕ И ОВДЕ ОДНЕО ШАЛУ
Карикатуристи у Америци ових дана имају заиста много посла, али и ту се ствари деле на леве и на десне, црно-бело, без икаквог сивог простора. Или су за, или против председника Трампа, већином заправо против, јер мало је оних који би се дрзнули да помену прогресивну левичарку Ненсу Палоси, њено затезање лица и искривљене гримасе, које потврђују само једну ствар – и Америка је у сталном грчу, по принципу сеци уши, крпи дупе, док се две стране некако не договоре. Тако и на овој, на којој је председник Трамп у Кини, одушевљен кинеским зидом и њиховим решењем проблема са Мексиканцима! Шала, комика!
Али, ако ствари сагледамо са озбиљније стране, видећемо да лудило које тренутно влада Америком (по систему отворених граница) озбиљно уздрмава стабилност система на неколико нивоа – безбедносном, економском и наравно политичком, јер и овде је све политика. Захтев америчког председника да се обезбеде средства за изградњу граничног зида (или преграде) на граници са Мексиком, и отпор владајуће левице у Конгресу да председниковом захтеву изађе у сусрет изазвала је националну кризу широких размера, а колатерална штета су “недужни државни службеници”, због суспензије рада савезне администрације (заправо неких њених служби), најдуже у америчкој историји. Но, не смемо заборавити да је скоро сваки амерички председник прибегавао овом потезу узбуњивања и застрашивања – Картер 1978, Реган у скоро свакој години своје владавине, Клинтон 1995, Обама 2013… Трампов shot down је најдужи, ево прођоше и три недеље!
Само би наивни посматрач могао помислити да се овде стварно ради о сукобу око изградње граничног зида или отварања служби савезне администрације. Ради се о чистој политичкој превласти, јефтином, прљавом политичком марифетлуку, јер сви ми који немамо кратко памћење, сетићемо се да су о неопходности озбиљне имигрантске реформе, укључујући и издградњу граничног зида, не тако давно говорили и Клинтон, и Обама, и Ненси Пелоси, садашња спикерка у Конгресу и Чак Шумер, вођа демократске мањине у Сенату, а неки су на тој платформи добијали и изборе. Чак су небројено пута наглашавали да Америка не може служити као истурено одељење социјалне службе за Мексико и њихове емигранте. Џаба подсећање, када и амерички грађани имају памћење златне рибице, па су узалудни покушаји ретких овдашњих конзервативних медија да их понављањем видео снимака и аудио изјава, да не говорим о цитатима у штампи и анкетама међу студентима, подсете о томе ко је шта и када рекао! Нико се више ни чега не сећа, а све што се о зиду, имигрантској реформи или илегалним емигрантима говори, испитаници приписују садашњем председнику, не кријући колико га из дна душе мрзе.
После неуспешног састанка са лидерима Демократске странке, прошлог уторка, председник се у кратком и озбиљном говору обратио нацији, објашњавајући намере да остане при својој одлуци и не дозволи рад савезним службама (многобројни службеници већ трећу недељу су без чека), упорно се залажући за изградњу зида, са Демократама или без њих. Занимљиво је, међутим, да није прогласио националну опасност (што би као председник по законима могао да уради), очекујући да преговори или нека друга решења још могу уродити плодом.
У недељу је сенатор Линдси Грам, републиканац, позвао председника да привремено отвори савезне агенције и службеницима исплати плате, а ако од Демократа не добије подршку за имигрантску реформу у року од три недеље да свакако прогласи националну безбедносну кризу, употребљавајући своју извршну власт.
Извесно је да председник Трамп неће одустати од захтева за финансирање зида, у износу од 5 милијарди долара. Имигрантска криза је уздрмала скоро целу земљу, а решење се не назире. Расте број убистава, криминал је у свим облицима у порасту, а проблем са диловањем и употребом дрога које стижу са те стране прети да озбиљно угрози и здравство ове земље. Својеврсна наркоманска епидемија према најновијим статистикама, свакодневно повећава број умрлих од овердозирања, нарочито међу популацијом белих жена у средњим годинама. Од 1999. број жена старијих од 30 година умрлих од дрога повећао се више од два и по пута.
Ни овде није ништа ни бело ни црно (нити црвено ни плаво), јер негде између тих крајности смо и ми, имигранти и држављани, који поштујемо институцију председника, иако се са многим његовим одлукама, ставовима, принципима и делима не слажемо. Ипак, чињеница је да тамо где нема обезбеђених граница – нема ни суверенитета једне земље. Не знам на каквим су дрогама Ненси Пелоси, Чак Шумер и њихове присталице, када то већ једном не могу да схвате. Мада, што рече Ненси – “Имигрантска деца нису криза, него могућност!” Вероватно ће их ангажовати да јој косе траву у добро ограђеном дворишту своје велике куће у Калифорнији.
Мила Филиповић, Чикаго (Ужичка недеља 1003)
