Ovo je borba dveju Putinovih pešadija

INTERVJU: ČEDOMIR JOVANOVIĆ
UN: Šta za stranke na vlasti i za opozicione stranke u Savezu za Srbiju znači bojkot izbora?
– Mislim da je važnije pitanje, šta taj najavljeni bojkot manjeg dela opozicije znači građanima Srbije i koliko vremena imamo za gubljenje posle tri decenije ovakvog političkog života? Kada pričam o bojkotu izbora, kada razmišljam o tome, na prvom mestu me zanima koju korist imaju ljudi od svega toga. Koliko vidim, u tom bojkotu se traži prilika da neke partije nestanu, neke koje se muče da zažive, da im se da nekakva snaga, a verovatno treba da se i naprave neke nove. Prebrojte samo koliko je partija nastalo od 2012. godine raspadom Demokratske stranke i uđite u motive tih ljudi koji su to uradili, i onda ćemo imati odgovor šta stvarno znači za njih bojkot. Meni ne treba da objašnjavaju, znam da se i ovog puta iza toga kriju njihovi sebični interesi, od kojih ni društvo, ni država, neće imati nikakve koristi. A što se tiče vlasti, ona mora da shvati jednom da je odgovorna za ovo političko ludilo i da ne može da se pretvara da pravi problemi ne postoje. Ti problemi za mene nisu njihovi lični i unutrašnji obračuni, već nedostatak vizije i želje da promene atmosferu koja nas razara.

UN: Kakve posledice mogu imati i jedni i drugi?
– Posledice možemo imati samo mi. Kad kažem mi, mislim na sve normalne ljude u ovoj zemlji, koji opet prolaze kroz političko ludilo, zato što ne mogu da sednu za isti sto oni koji su za tim istim stolom sedeli milion puta, samo im se sada ne sviđa raspored sedenja. Dok su osnivali jedni drugima partije i gurali bezuspešno Srbiju u dvopartijski sistem, nisu razmišljali ni sekunda o ovoj zemlji. Pošto su im se planovi izjalovili, a politička scena eksplodirala, sada su ušli u rovove, iz kojih ne nameravaju da izađu i guraju ovo društvo u provaliju, jer tako jedino mogu da nađu neko mesto za sebe. To je ta šizofrenija koja je već jednom jela naše živote, samo ne znam kako će sve ovo danas da se završi, a da posle toga neko ostane uopšte ovde.

UN: Imali smo bojkot izbora 1997. godine, pa posle 23 godine novi bojkot. Napravite neku paralelu, da li ima neke sličnosti ili koliko se razlikuju ti bojkoti.
– Razlikuje se sve. Uzmite bilo koju stvar, čoveka, situaciju i dajte joj 23 godine razlike, pa uporedite rezultat. Ti koji u 2020. godini traže 97. godinu pokazuju samo da ne razumeju ništa. Niti je Vučić Milošević, a još manje je Đilas Zoran Đinđić. Ovo nije više na taj način zatvoreno društvo, kao što je to bilo devedesetih godina, i za mene je bezobrazluk porediti ove i tadašnje prilike. Sa druge strane, mi imamo svoje, savremene probleme. Imamo otrovano društvo, mutant trodecenijskog pakla, iz kojeg je moglo samo i da izađe ovo što danas gledamo. Na to treba da damo odgovor, ali ne tako što se pozivamo na 97. godinu, a, usput rečeno, vidim da se na to pozivaju oni kojima je očito bilo malo devedesetih. Meni ih je i previše.

UN: Evo, 23 godine su prošle. Da li to znači da se u ovoj zemlji ništa suštinski nije promenilo?
– Sve se promenilo. Svi mi smo se promenili. Za početak. Samo se izgleda nije promenila potreba da se zbog gubitka ili opstanka na vlasti radi apsolutno sve. Nikada nisam imao razumevanje za takvo ponašanje, pa sam često ostajao usamljen u svemu tome. Usamljen sam i sada, zato što ja ne mogu da se ponašam kao da je sve u redu, a apsolutno ništa nije u redu. I opet se vraćam na to, nije ovo u društvo u nekoj vrsti vanrednog stanja zato što su Vučić i Đilas u nekoj svađi, kao što su juče bili u ljubavi, i biće verovatno opet sutra. Naši su problemi mnogo veći od toga, a oni koji su ih sveli na lični nivo osudili su nas na život u državi koja jedina u Evropi ne zna gde ide i ko su joj saveznici, i koja nije spremna da prizna da je poražena u svim svojim velikim katastrofalnim idejama, zbog kojih plaćamo visoku cenu.

UN: Ko je sve to vreme i ko sada najviše kočio i koči te suštinske promene?
– U Srbiji od 2003. godine nema nikakvih suštinskih reformi. Sve posle toga je bilo jurenje sopstvenog repa, bežanje od odgovornosti i beskrajna želja za vlašću. To je radio i Koštunica, a posle njega i Tadić, kao i Nikolić i Vučić. I sva ta četvorica su toliko slična u svom naporu da se ova država iznutra ne promeni, da je jasno zašto su u ključnim situacijama oni bili na istoj strani. Zato sam ja i bio uvek njihov protivnik, sa najmanjim mogućim ličnim porivima, i pored toga što su me uvek targetirali kao svog neprijatelja, jer jednostavno nisam nikada bio deo njihovog razmišljanja. Tako je i danas. Mnogi u tome vide moj nekakav tajni dogovor sa Vučićem, zbog čega me i optužuju da se ne borim protiv njega na način na koji su to oni zamislili. Ali to nije zbog toga što ja ne želim da vidim Vučića van vlasti. To je pre svega što neću da saplićem ovu koaliciju na nekim temama za koje znam da su od presudne važnosti za našu budućnost. Kada kažem Vučiću da mora da reši problem Kosova i da od mene ima podršku za tako nešto, sigurno to ne znači da smo mi istomišljenici ili saradnici. Ali kako vi to da objasnite onima koji su žrtve svog neuspelog dogovora sa tim istim Vučićem, pa im onda ja dođem kao pogodan za njihove frustracije. Nemam ništa protiv, samo greše ako misle da će u tome naći sopstvenu sreću ili uspeh.

UN: U javnosti se nekoliko puta pomenuli povezanost Rusije i opozicije koja pripada Savezu za Srbiju, ponajviše o povezanosti Dragana Đilasa sa Rusima. Da li možete za naš list da objasnite konkretno o čemu se tu radi?
– Ne mislim da sam rekao nešto epohalno time što sam logički povezao i sabrao dva i dva. Pre je pitanje zašto oni koji isto to znaju prećutkuju činjenicu da je prvi saradnik Dragana Đilasa više u Moskvi nego u Beogradu, i da tamo ide u nadi da će izlobirati promenu vlasti u Srbiji, naravno pod uslovom da su oni ti sledeći. I kada ja to kažem, onda svi skoče na mene, valjda misleći da će tako sakriti ono što manje-više na kraju svi shvate. Isto vam je i sa protestima, kada u emisiji objasnim Vuku Jeremiću da je meni jasno da su za njega i Đilasa ti protesti samo finansijski aranžmani, onda završim po milioniti put kao izdajnik, ovog puta opozicije. Međutim, kada na kraju to shvati i poslednji šetač u Beogradu, onda niko ne dođe i kaže, ok, pogrešili smo, šta dalje? Umesto toga, ide se u još veću bezidejnost, u nadi da će se ova vlast srušiti sama od sebe, a oni da vrebaju pozicije iza ugla. U tome naravno da Rusija ima svoje interese, i nisam tu nikakvu novost rekao. Njihov rukopis prepoznajem u programu Saveza za Srbiju, gde se Evropa ne spominje, ljudska prava ne postoje, ali ono što je očito najvažnije, to je nekakva pravoverna kosovska politika. I onda su oni takvi alternativa Vučiću, a ja sam izdajnik jer sve to javno govorim i njima u lice, a ne kukavički kako oni to rade između sebe, dok se i dan danas iza zavese sapliću i podmeću jedni drugima.

UN: Iz dana u dan se pojavljuju nove afere, vlast optužuje članove SZS, SZS otkiva nove afere za pripadnike vlasti, a ništa se ne rešava. Čemu nas to vodi?
– Ne vodi nas nikuda, naravno. U navodnom ratu dojučerašnjih poslovnih i političkih partnera, jedinu štetu mogu imati građani Srbije. Neće sigurno imati štetu Vučić, Đilas, Jeremić.. Čitav njihov politički život je jedna velika afera. A naš problem je što smo dopustili da na kraju 2019. godine gledamo njihov međusobni rat u koje je prvo stradala politika, pošto je pre toga stradala ova država. Ni ne čitam te gluposti, bacim oko jedino na te naslovne strane kojima čašćavaju jedni druge. Do juče su meni pravili zajedno te iste naslovne strane, a pošto im je tesno, sada u tom ludilu u kojem su zajedno, sada su se kao podelili. Gledam to i pitam se dokle su spremni da idu. Poznajući ih dobro, njihov politički karakter i političko odrastanje, to se dobro neće završiti sigurno.

UN: Jedna od tih afera i jedna od najtragičnijih je slučaj uzbunjivača Obradovića u vezi afere Krušik i oca ministra policije. Stiče se utisak da vlast ne želi da taj slučaj reši, da se kaže da li su tačne te optužbe ili ne. Od toga imamo da je Obradović u kućnom pritvoru, a vlast optužuje njegovu majku za povezanost sa nekom firmom. Jednostavno, na taj način se skreće pažnja od suštine onoga što je Obradović izneo kao dokaze. Da li slažete sa tim i šta znači biti uzbunjivač u našoj državi?
– Čini mi se da niko ne zna šta znači biti uzbunjivač, pa je onda to postala najpopularnija reč u Srbiji, kao ono pre neku godinu kada smo čuli šta znači reč dron posle utakmice Srbija- Albanija. To je sve slučaj za tužilaštvo i policiju. To je kada pričamo o potencijalnoj šteti koje je preduzeće pretrpelo. Ali ja uporno govorim o nečemu drugom. Nije taj Krušuk došao sam od sebe, niti je dobro da se bilo šta skriva u tom slučaju. A posebno ono najvažnije, da je ta afera odlična prilika za Rusiju da pokaže sav svoj potencijal u destabilizaciji ovog prostora. To je ono što ja ne mogu da prihvatim. Rusi možda jesu izgubili u Crnoj Gori i delom u Makedoniji, ali Srbiji gledaju i dalje kao poligon sa kojeg treba da nastave sa rušenjem zapadne politike i ovo im je bila idealna šansa da nam pošalju svima poruku da mi možemo da vodimo samostalnu spoljnu politiku, ali samo do momenta do kog oni ne vide da su oni time ugroženi. Njihov interes je njihova stvar, ali ne želim zemlju u kojem caruje ruski GRU, jer gde njihovi obaveštajci postave svoje zamke, tu se bez krvi ne završava. A mene zanima samo mir, zato i smetam nekima previše.

UN: Da li je ovim aferama već počela predizborna kampanja? I kakvu Vi kampanju očekujete?
– Nema ovde kampanje. Društvo koje je prestalo da razgovara između sebe, koje je do te mere podeljeno, ono nije sposobno da iznese bilo kakvu kampanju. Vi u svojim pitanjima tražite da odgovaram na ovu ili onu aferu? Da li zanima to ljude, gde su oni u svemu tome, da li ima sreće u naslovnim stranama gde više ne znaš da li je naslovnu stranu napravio Vučićević ili neka njegova građanska verzija, pa sad mi treba da se određujemo da li sam za ovu ili onu vrstu dijagnoze. Ne mogu, bolest je bolest. U takvoj atmosferi treba da sačekamo proleće, sa tenzijama koje će rasti kako se april bude približavao i da se pravimo da se ništa ne dešava. Sve to znači da smo opet osuđeni da biramo između ideja u kojima nema politike, i između partija koje to odavno nisu, samo se mi kao svi dobro foliramo da one mogu nešto promeniti. Takav uvod u kampanju može samo da bude uvertira za izborno ludilu u kojem će nestati pravila. A gde su nestala pravila, nestaje i zemlja. I onda, na kraju tog procesa i puta, koga će uopšte interesovati rezultati izbora? Nikoga, pa ni onoga ko pobedi u takvom razvaljenom društvu.

UN: Koliko su značajni sastanci političkih partija u Srbiji (i opozicionih i na vlasti) sa predstavnicima OEBS-a? Da li uopšte može doći do nekog dogovora i dijaloga?
– Uvek sam za razgovore. Nije mi važno ko je prekoputa mene, ako postoji bar promil šansi da se oko nečega dogovorimo. Od leta je nama najveći utisak da uopšte neko sa nekim razgovara. Iz takog stanja stvari, verovatno bi dogovor predstavljao neku vrstu čuda. Do tog stadijuma smo mi danas stigli. Uporno ponavljam da je razgovor daleko bolji izbor nego ulica, pa mi onda spočitavaju da ja koji sam bio učesnik većine protesta u poslednjih 25 godina, danas njih ne razumem. Ali, ja ih razumem odlično, bolje nego što to mogu da zamisle. I zato što znam gde sve to može da odvede, uporno insistiram da razgovaramo. Alternativa tome je ulica, a kada ulica nešto ponese bez utemeljenja u ideji i politici, vrtlog je veoma opasan.

UN: Da li je vladajuća koalicija stabilna?
– Zašto bih ja razmišljao da li je ta koalicija stabilna ili ne? Onaj ko je pravio tu koaliciju, neka o tome misli. Činjenica je sa druge strane, da ta vladajuća većina ne zna šta da uradi da bi izvukla zemlju pre svega iz duboke političke krize, koja može vremenom prerasti u društvenu krizu. Preveliki rovovi koji su iskopani počinju da gutaju sve, teško je iz njih izaći. Za takvo stanje u zemlji vidim pre svega odgovornost u onima koji čine vlast, jer svaki njihov manevar se završava bezuspešno a i ono što urade dobro nestaje pod teretom te atmosfere koja je kreirana toliko snažno, da ne znam kako se iz toga bezazleno izlazi, i da li je uopšte to moguće posle ovoliko optužbi, ostrašćenosti, gluposti i ludosti.

UN: Koliko nevladin sektor, odnosno nevladajuće organizacije i građanske organizacije mogu da utiču na promenu predizbornih uslova?
– Nemamo mi problem sa izbornim uslovima. Naš problem je gubitak poverenja u izborni proces i u politički život uopšte. U takvom stanju vi pričate o prehladi, a vas izjeda rak. Ne možete negirati činjenicu da nama izborni dan izgleda kao da umesto glasačkog listića treba da ponesemo šlem. A kada se odgovori na pitanje zašto je to sve tako, onda možemo da krećemo u ispravljanje tih stvari? Jedna procedura koja će biti promenjena, ili povećanje kazni za određena ponašanja u kampanji neće baš ništa rešiti u suštinskim problemima. A taj suštinski problem je partijska država koja je pojela svakog ko je nešto pokušao da promeni, a na kraju jede sama sebe. To vam je isto kao sa ovim što se danas naziva funkcionerska kampanja. Ne znam kako se to rešava nekim uredbama i propisima u zemlji u kojoj je partija važnija od života, posebno u mestima u kojima je politika toliko uzela danas da je to stvarno nekima postalo pitanje života i smrti. I sada ljudi koji su ogrezli do te mere u to, treba da klimnu glavom i slože se sa nekim predlozima koji njih u nečemu onemogućavaju. To možda postoji u projektima nekih političkih teoretičara, ali život je nešto drugo.

UN: Da li se naziru bilo kakve mogućnosti oko promene izbornih uslova?
– Opet vam ponavljam, mi smo svoju državu okrenuli naglavačke, pa sada razgovaramo o izbornim uslovima. Hajde prvo da raščistimo elementarne stvari između nas, pa da onda pričamo o izbornim uslovima.

UN: LDP -u takođe ne odgovaraju ovi uslovi, ali će ipak izaći na izbore. Zbog čega?
– Ne znam odakle ta sigurnost da ćemo sigurno izaći na izbore? Ali mi o izborima ne razmišljamo kao o prilici da nešto bojkotujemo, u nadi da ćemo tako o nekom šizofrenom raspletu situacije doći na vlast. Niti nas zanima priča o izlasku ili bojkotu, dok se ovde bore dve Putinove pešadije koja bi bolje služila posle izbora Moskvi. To nas ne zanima. Nas zanima da vidimo postoji li bilo koja šansa da poštedimo sve nas zajedno još jednog mrcvarenja bez ikakvog smisla. Ako prilike ostanu ovakve, onda je to da li ćemo mi ili bilo ko učestvovati na izborima, potpuno nebitno.

UN: Da li ste zadovoljnu radom gradskih odbora po Srbiji? Da li će možda doći do nekih promena negde?
– Davno sam prestao da kritikujem rad opštinskih i gradskih izbora. Dobro znam sa čime su ljudi suočeni u svojim sredinama, i samo im ja falim iz Beograda da im delim lekcije i tražim od njih ili zahtevam nešto. Svakome ko je posle svih ovih godina ostao u LDP, dugujem svaku vrstu zahvalnosti koju nažalost ne pokazujem tako često.

UN: Kada ćete doći u Užice?
– Često dolazim u Užice, ali uglavnom privatnim povodima, kao što sam i pre neku nedelju bio. Tu su moji prijatelji, saradnici, oni koji su prošli sa mnom sve ove decenije pakla.

Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1026)

Comments

comments