Политика као уметност немогућег

- Где су онда бистри, поштени и паметни људи који су спремни ускочити и спасити народ? Немамо такве људе у овој земљи! -

ПИШЕ АЛЕКСАНДАР ДИВОВИЋ
Падају ми на памет два сјајна скеча као увод за коментар на текст Тонија Станковића „Не занима ме политика“ (Ужичка недеља 980, фебруар 2018.). Први је једна епизода из прве сезоне, сада већ култне хумористичке серије „Државни посао“. У њој бескрајно симпатични Драган Торбица и Ђорђе Чварков тврде да се радна места у јавним предузећима у Србији добијају „генетски“ – млађи чланови у породицама наслеђују радна места својих најближих старијих сродника и тако генерацијама. „Мини монархије по државним фирмама“, пролама кроз канцеларију Драган Торбица. Али не само то. И политичари су сви исти, јер су се повезали „генетски“. Исто ходају, исто причају, ови из Демократске странке исти глас имају, „њима се мозак повезао генетски, јер су дуго заједно“, поентирају Чварков и Торбица.
Други скеч је стендап наступ покојног америчког комичара Џорџа Карлина, који на друштвеним мрежама постане виралан пред сваке изборе. У њему Карлин разлоге поражавајућег политичког менаџмента види у зачараном кругу између неодговорних политичких избора и лошег политичког одлучивања:
„Ако имаш себичне и необразоване грађане, имаћеш и себичне и необразоване лидере. Како би ствар била гора, они ће направити гомилу нових себичних и необразованих грађана. Зато можда, али само можда, нису политичари ти који не ваљају. Можда нешто друго овде смрди, на пример, јавност. Да, јавност не ваља…
Јер, ако су само политичари криви, где су онда сви ти паметни и савесни људи? Где су онда бистри, поштени и паметни људи који су спремни ускочити и спасити народ? Немамо такве људе у овој земљи! Сви су у шопинг центру, чешкају се по стражњици и чачкају нос, вадећи картице из педеруше, како би купили патике с уграђеним светлима“.
Ова два духовита инсерта суштински доста говоре о природи и узорцима политичке апатије у Србији. Грађани масовно политичаре перципирају као привилеговану владајућу класу бирократа и функционера, који, независно од Михелсовог „гвозденог закона олигархије“, свој политички élan vital свесно поистовећују са личним и приватним интересима. Превише истих лица превише дуго трају у времену, које упорно одбија да свој напредак у календару синхронизује са напретком у квалитету живота људи, да би се таквом доживљају политике и политичара на овим просторима могло нешто озбиљније приговорити. Систем је, попут неке супериорне вештачке интелигенције, укорењен и повезан тако да изгледа недодирљив и да може само да мења он вас, никако ви њега.


У таквим околностима бављење политиком изгледа као избор између „вршења мале нужде уз ветар“ или приклањања правилима игре која, за велики број људи, подразумевају непринципијелне личне компромисе. Први избор је пристајање на статус аутсајдера, други је опортунистичко уподобљавање личности стандардима који иду испод прага основног људског интегритета. У оба случаја, бављење политиком је прилично непријатна и непривлачна активност.
Опште је место у дискусијама овог типа подсећање на чињеницу да су стари Грци особе забављене собом и личним пословима, незаинтересоване за заједницу у којој живе, називали идиотима. Упркос другачијем значењу тог термин у савременом говору, он добро дође да се њиме обележе политички пасивни грађани. Ипак, употреба тог термина у данашњем времену погрешна је у суштинском смислу.
Француски писац Бенжамен Констан је још почетком 19. века повукао оштру антитезу античке слободе према слободи у модерном (либералном) смислу речи. Констан сматра да је античка слобода била учешће у државној власти, а модерна слобода је ослобођеност од државне власти.
„Ми више не можемо да уживамо слободу старих народа“, примећује Констан, „која се састојала од активног и непрекидног учествовања у заједничкој власти. Наша слобода треба да се састоји од спокојног уживања личне независности. Удео који је у античко доба свако имао у врховној власти није био, као у наше време, само једна замишљена могућност. Воља сваког вршила је стваран утицај; примењивање те воље био je извор јаког и стално понављаног задовољства. Следствено томе, људи су били спремни да поднесу многе жртве ради очувања својих политичких права и свог удела у управљању државом. Осећајући с поносом колико вреди његов глас, сваки грађанин је у тој свести о својој личној важности налазио једно широко обештећење.
Данас овог обештећења више нема. Изгубљен у мноштву, појединац готово да никад не опажа утицај који врши. Његова воља никад се не одражава на целину; ништа му не потврђује пред очима њихову сарадњу.“
Бављење политиком данас је потпуно супротно од бављења политиком у грчким полисима, када вас је неучествовање у политичким активностима квалификовало као идиота. Уз фундаментално смањен стварни утицај појединца у савременој политици, када губитак поверења и неиспуњена очекивања грађана од политичких странака постану правило у дужем временском периоду, онда је дистанцирање обичног човека од таквих појава природна реакција. Само део решења у таквој ситуацији је савет грађанима да узму ствари у своје руке и учине нешто за себе, кад већ од оних којима су поклањали поверење нема користи. Све и да усвоји тај предлог и реши да га активно спроводи, највећи број људи неће имати појма шта да ради и одакле да почне, а још мање како да до краја изгура неки свој циљ. Из тог разлога и наслов овог текста као инверзија чувеног Бизмарковог цитата.
И ту се враћамо на циничног Карлина и долазимо до вероватно кључног узрока политичке апатије међу грађанима Србије. Поражавајући недостатак друштвено-хуманистичког и политичког образовања, нарочито међу млађим људима, сa једне, и повећање сложености доношења политичких одлука и инфлација различитих правних прописа сa друге стране, доприносе све већем недостатку интереса за политику. Најбриљијантнији конзервативни ум постреволуционарне Француске Жозеф де Местр чињеницу да су законодавна тела Француске за пет година револуције донела укупно 15479 закона коментарише речима: „Какав огроман апарат … каква збрка полуга и точкова!”
Де Местрова ужаснутост бирократијом и комплексношћу модерне државе, чији је родоначелник Француска револуција, после скоро два и по века, за сваког испод просека образованог грађанина, мора деловати још више обесхрабрујуће. Он се пред њом повлачи, јер не да не зна како да ствари мења набоље, чак и инструменте који су му на располагању за заштиту неких својих права не зна како да користи.
Просечан ниво образовања међу људима у Србији далеко заостаје за потребама уређеног грађанског друштва и зато је основни задатак државе у целини да подстиче политичко образовање, а тиме и више људи укључи у политичко суделовање. Емпиријски је доказана чињеница да се с повећањем нивоа образовања појединца повећава преданост друштвеним питањима. Ипак, нисам сигуран да би се с таквом стратегијом интимно сложили сви делови политичке елите у Србији.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.