PIŠE ALEKSANDAR DIVOVIĆ
Padaju mi na pamet dva sjajna skeča kao uvod za komentar na tekst Tonija Stankovića „Ne zanima me politika“ (Užička nedelja 980, februar 2018.). Prvi je jedna epizoda iz prve sezone, sada već kultne humorističke serije „Državni posao“. U njoj beskrajno simpatični Dragan Torbica i Đorđe Čvarkov tvrde da se radna mesta u javnim preduzećima u Srbiji dobijaju „genetski“ – mlađi članovi u porodicama nasleđuju radna mesta svojih najbližih starijih srodnika i tako generacijama. „Mini monarhije po državnim firmama“, prolama kroz kancelariju Dragan Torbica. Ali ne samo to. I političari su svi isti, jer su se povezali „genetski“. Isto hodaju, isto pričaju, ovi iz Demokratske stranke isti glas imaju, „njima se mozak povezao genetski, jer su dugo zajedno“, poentiraju Čvarkov i Torbica.
Drugi skeč je stendap nastup pokojnog američkog komičara Džordža Karlina, koji na društvenim mrežama postane viralan pred svake izbore. U njemu Karlin razloge poražavajućeg političkog menadžmenta vidi u začaranom krugu između neodgovornih političkih izbora i lošeg političkog odlučivanja:
„Ako imaš sebične i neobrazovane građane, imaćeš i sebične i neobrazovane lidere. Kako bi stvar bila gora, oni će napraviti gomilu novih sebičnih i neobrazovanih građana. Zato možda, ali samo možda, nisu političari ti koji ne valjaju. Možda nešto drugo ovde smrdi, na primer, javnost. Da, javnost ne valja…
Jer, ako su samo političari krivi, gde su onda svi ti pametni i savesni ljudi? Gde su onda bistri, pošteni i pametni ljudi koji su spremni uskočiti i spasiti narod? Nemamo takve ljude u ovoj zemlji! Svi su u šoping centru, češkaju se po stražnjici i čačkaju nos, vadeći kartice iz pederuše, kako bi kupili patike s ugrađenim svetlima“.
Ova dva duhovita inserta suštinski dosta govore o prirodi i uzorcima političke apatije u Srbiji. Građani masovno političare percipiraju kao privilegovanu vladajuću klasu birokrata i funkcionera, koji, nezavisno od Mihelsovog „gvozdenog zakona oligarhije“, svoj politički élan vital svesno poistovećuju sa ličnim i privatnim interesima. Previše istih lica previše dugo traju u vremenu, koje uporno odbija da svoj napredak u kalendaru sinhronizuje sa napretkom u kvalitetu života ljudi, da bi se takvom doživljaju politike i političara na ovim prostorima moglo nešto ozbiljnije prigovoriti. Sistem je, poput neke superiorne veštačke inteligencije, ukorenjen i povezan tako da izgleda nedodirljiv i da može samo da menja on vas, nikako vi njega.
U takvim okolnostima bavljenje politikom izgleda kao izbor između „vršenja male nužde uz vetar“ ili priklanjanja pravilima igre koja, za veliki broj ljudi, podrazumevaju neprincipijelne lične kompromise. Prvi izbor je pristajanje na status autsajdera, drugi je oportunističko upodobljavanje ličnosti standardima koji idu ispod praga osnovnog ljudskog integriteta. U oba slučaja, bavljenje politikom je prilično neprijatna i neprivlačna aktivnost.
Opšte je mesto u diskusijama ovog tipa podsećanje na činjenicu da su stari Grci osobe zabavljene sobom i ličnim poslovima, nezainteresovane za zajednicu u kojoj žive, nazivali idiotima. Uprkos drugačijem značenju tog termin u savremenom govoru, on dobro dođe da se njime obeleže politički pasivni građani. Ipak, upotreba tog termina u današnjem vremenu pogrešna je u suštinskom smislu.
Francuski pisac Benžamen Konstan je još početkom 19. veka povukao oštru antitezu antičke slobode prema slobodi u modernom (liberalnom) smislu reči. Konstan smatra da je antička sloboda bila učešće u državnoj vlasti, a moderna sloboda je oslobođenost od državne vlasti.
„Mi više ne možemo da uživamo slobodu starih naroda“, primećuje Konstan, „koja se sastojala od aktivnog i neprekidnog učestvovanja u zajedničkoj vlasti. Naša sloboda treba da se sastoji od spokojnog uživanja lične nezavisnosti. Udeo koji je u antičko doba svako imao u vrhovnoj vlasti nije bio, kao u naše vreme, samo jedna zamišljena mogućnost. Volja svakog vršila je stvaran uticaj; primenjivanje te volje bio je izvor jakog i stalno ponavljanog zadovoljstva. Sledstveno tome, ljudi su bili spremni da podnesu mnoge žrtve radi očuvanja svojih političkih prava i svog udela u upravljanju državom. Osećajući s ponosom koliko vredi njegov glas, svaki građanin je u toj svesti o svojoj ličnoj važnosti nalazio jedno široko obeštećenje.
Danas ovog obeštećenja više nema. Izgubljen u mnoštvu, pojedinac gotovo da nikad ne opaža uticaj koji vrši. Njegova volja nikad se ne odražava na celinu; ništa mu ne potvrđuje pred očima njihovu saradnju.“
Bavljenje politikom danas je potpuno suprotno od bavljenja politikom u grčkim polisima, kada vas je neučestvovanje u političkim aktivnostima kvalifikovalo kao idiota. Uz fundamentalno smanjen stvarni uticaj pojedinca u savremenoj politici, kada gubitak poverenja i neispunjena očekivanja građana od političkih stranaka postanu pravilo u dužem vremenskom periodu, onda je distanciranje običnog čoveka od takvih pojava prirodna reakcija. Samo deo rešenja u takvoj situaciji je savet građanima da uzmu stvari u svoje ruke i učine nešto za sebe, kad već od onih kojima su poklanjali poverenje nema koristi. Sve i da usvoji taj predlog i reši da ga aktivno sprovodi, najveći broj ljudi neće imati pojma šta da radi i odakle da počne, a još manje kako da do kraja izgura neki svoj cilj. Iz tog razloga i naslov ovog teksta kao inverzija čuvenog Bizmarkovog citata.
I tu se vraćamo na ciničnog Karlina i dolazimo do verovatno ključnog uzroka političke apatije među građanima Srbije. Poražavajući nedostatak društveno-humanističkog i političkog obrazovanja, naročito među mlađim ljudima, sa jedne, i povećanje složenosti donošenja političkih odluka i inflacija različitih pravnih propisa sa druge strane, doprinose sve većem nedostatku interesa za politiku. Najbriljijantniji konzervativni um postrevolucionarne Francuske Žozef de Mestr činjenicu da su zakonodavna tela Francuske za pet godina revolucije donela ukupno 15479 zakona komentariše rečima: „Kakav ogroman aparat … kakva zbrka poluga i točkova!”
De Mestrova užasnutost birokratijom i kompleksnošću moderne države, čiji je rodonačelnik Francuska revolucija, posle skoro dva i po veka, za svakog ispod proseka obrazovanog građanina, mora delovati još više obeshrabrujuće. On se pred njom povlači, jer ne da ne zna kako da stvari menja nabolje, čak i instrumente koji su mu na raspolaganju za zaštitu nekih svojih prava ne zna kako da koristi.
Prosečan nivo obrazovanja među ljudima u Srbiji daleko zaostaje za potrebama uređenog građanskog društva i zato je osnovni zadatak države u celini da podstiče političko obrazovanje, a time i više ljudi uključi u političko sudelovanje. Empirijski je dokazana činjenica da se s povećanjem nivoa obrazovanja pojedinca povećava predanost društvenim pitanjima. Ipak, nisam siguran da bi se s takvom strategijom intimno složili svi delovi političke elite u Srbiji.
