DR JOVO BAKIĆ, DOCENT FILOZOFSKOG FAKULTETA
foto: Milovan Milenković, Vreme,
Gospodine Bakiću, može li ova opozicija (Savez za Srbiju i slični) ikada pobediti naprednjačku koaliciju na izborima?
– U životu, a naročito u politici, važi pravilo „nikada ne reci nikad“, ali je vrlo malo verovatno da će pomenuta opozicija moći da dobije više od 20 odsto glasova izašlih na izbore. To nije malo, iako je verovatno preterano optimistično, ali je nedovoljno za pobedu. Štaviše, ne verujem da će ova koalicija u punom sastavu još dugo potrajati. Oni ne mogu privući neopredeljene, a bez njih nema pobede nad autoritarno-mafijaškim režimom Aleksandra Vučića. Takođe, ova koalicija je preterano ideološki raznovrsna, pa će deo desničara biti odbijen prisustvom socijalnih liberala odnosno Demokratske stranke, a deo socijalnih liberala odvratiće od glasanja za SzS radikalni desničari iz Dveri. Osim toga, postoji jedan broj razočaranih građana, koji nekima od sadašnjih opozicionara nikada neće oprostiti što, dok su bili na vlasti (2000-12), nisu izgradili pravednije društvo, efikasniju državu i jače institucije, već su učinili sve da oni koji su prvi milion zaradili tokom 1990-ih, ovaj novac okrenu nekoliko puta, dok su o većini zaposlenih i nezaposlenima govorili kao o „gubitnicima tranzicije“, kao da se radi o kockarima koji su sami krivi za svoju tužnu sudbinu, a ne o strukturnom položaju u svetskom kapitalističkom sistemu i o političkoj odluci koji ih u takav položaj stavljaju uprkos njihovim naporima da nađu ili zadrže pristojan posao. Zar je, primerice, 12 godina bilo premalo za utemeljenje istinski nezavisnog pravosuđa?
Kako pobediti Vučića? Još žešćom demagogijom od njegove ili potpuno drugačijim pristupom?
– Građani žele sebi slične, koji će im pristupiti sasvim iskreno, bez foliranja. Političari moraju živeti životom koji nije znatno različit od života većine, ali moraju biti znatno bolje obavešteni od većine i biti dovoljno ubedljivi, kako sopstvenim primerom tako argumentima, kako bi im građani, bar oni koji ne „padaju“ na demagošku frazu, poverovali.
Očigledno da je sve više običnih građana pokušava da se organizuje i pobedi partijsku državu. Da li je moguće da se pobedi partijska država, jer vlast i opozicija drže sve moguće poluge u društvu, medije i novac, naravno? Imaju li ikakve šanse normalni i pristojni ljudi?
– Šansa uvek postoji, makar bila sasvim mala, kao što je sada u Srbiji. Ako je čovek dovoljno uporan, nikada se ne predaje i veruje da može pronaći put, onda će naposletku uspeti. Nemamo novac i sredstva masovnog opštenja, ali ako imamo jedni druge i nepokolebljivu volju da od Srbije napravimo društvo solidarnih i ravnopravnih građana, u kojem neće biti važno ko kojoj stranci pripada i ko je čiji sin, kum ili brat, tj. društvo u kojem će jedino merilo uspeha biti nečiji rad, pamet i čestitost, bez obzira na poreklo, klasnu, etničku, rodnu i stranačku pripadnost, onda ćemo takvo društvo i stvoriti.
Da li je moguće udruživanje svih tih građanskih inicijativa, s obzirom da su ideološki potpuno heterogeni?
– Nisu toliko raznovrsni kao što se na prvi pogled čini. Videćete, u nepravdu i kriminal ogrezao, režim će nas sve više ujedinjavati, društvene nepravde će nas sve više peći, razlike među nama će se postepeno ublažavati i nestajati, i nastaće jedna ozbiljna politička snaga. Svi će uvideti da su njihovi lokalni problemi u stvari opšti, jer postoje u svakoj opštini. Nestaće parohijalnosti, a zahtev za jednakošću i solidarnošću građana sve će nas pretvoriti u jaku levicu, pa makar nekima to još teško bilo u ovom trenutku da shvate i prihvate.
Zašto građane Srbije ne zanimaju programi i ideje, već isključivo stranke doživljavaju kao brzi biro za zapošljavanje?
– Takav politički sistem u kojem su stranke pretrpane lovcima na plen stvorili su neki od ovih koji se sada nalaze u opoziciji, a današnja vlast ga je zacementirala. Moramo postaviti dinamit ispod temelja ovako odvratnog sistema, razoriti njihovu bednu građevinu i izgraditi sasvim novi sistem.
Kako zaustaviti partijsko zapošljavanje, kada je to omiljena disciplina svih vlasti do sada, ali i većine ovdašnjeg življa?
– To će biti težak posao. Socijalizam u Jugoslaviji je s pravom kritikovan zbog toga što su „partijci“ imali prednost u odnosu na „nepartijce“, ali višestranački sistem je doveo do još jače perverzije, jer sada sve stranke učestvuju u lovu na plen, a plena je sve manje. Samo kada pogledate koaliciju oko SNS-a; tu su i monarhistički i NATO-u sklon SPO i Vulinov evroazijski Pokret socijalista, kao i radikalno-desničarska evroazijska i islamofobična Srpska narodna partija bogataša Popovića i evrooduševljena Socijaldemokratska partija Rasima Ljajića. Sve njih nikako ne spaja ideologija, već samo lov na plen i želja jednog autoritarnog vođe da uništi opoziciju tako što će sve moguće struje uključiti u vlast. Otuda Zukorlićeve i pristalice Čedomira Jovanovića, kao i one Nenada Čanka, čekaju kao zapete puške, ne bi li se i oni pridružili Ivici Dačiću i SPS-u, koji ovu našu republiku najduže čerupaju. Da li građanke i građani Srbije misle da je to zaista „pristojna i normalna Srbija“ o kojoj Vučić voli da govori na karakterističan licemerni način? Da li oni zaista žele u tome da učestvuju? Ne verujem u to! Mislim, radije, da oni dosad nisu mogli da vide da je drugačiji, tj. pravedniji, sistem moguć.
Zašto narod u Srbiji toliko strasno i toliko uporno voli nacionalističke partije?
– Na žalost, na Balkanu je nacionalno pitanje hronično otvoreno, pošto se mnogo malih nacija bori oko nevelike teritorije, dok istovremeno traje takmičenje velikih sila oko vladanja ovim prostorom. Čak ni Jugoslavija, pokušaj rešavanja dela nacionalnih pitanja i pacifikacije ovog prostora, nije uspela u ovoj plemenitoj nameri. Male nacije sanjaju svoju u prošlosti izgubljenu veličinu koje uglavnom nikada nije ni bilo. Što je nacija manja, to su megalomanski snovi izraženiji. Srbi tu nisu izuzetak. Potrebno je da shvatimo da nas različite imperijalističke sile upotrebljavaju u svojim planovima kao topovsko meso. Svojim nacionalizmom ulazimo u njihove varijante, dok privrednom bedom, kulturnim provincijalizmom i zapuštenošću, političkom neprosvećenošću, te posledičnim demografskim opadanjem idemo ka potpunoj istorijskoj nebitnosti, ako ne i biološkom izumiranju. Ako hoćemo da ojačamo kao nacija, moramo prvo da ozdravimo kao društvo, a u tome nam nacionalizam ne može pomoći. Naime, nacionalizam je, kako je to odavno precizno rečeno, „poslednje utočište hulja“, a hulje ne mogu graditi „normalno i pristojno društvo“.
Često se izjašnjavate kao levičar. Da li je moguće afirmisati levu ideju u državi u kojoj skoro svi žele da primaju platu iz budžeta, a radnike u fabrikama upravo državnici službenici smatraju nesposobnima i građanima drugog reda?
– Ne verujem da je većina, barem ne među sposobnim državnim činovnicima, tako kratkovida. Svi smo ovde na istom zadatku. Svako mora najbolje što može da radi svoj posao. Potrebna je temeljna reforma državnih službi i javnih preduzeća, jer upravo tu najviše škripi. Tu su stranke, sve koje su se nalazile na vlasti od 1990, bez ijednoga izuzetka, naročito štetočinski radile. Bez sposobnog činovništva, nijedna država u istoriji nije mogla da napreduje. Radnici trenutno jesu građani drugog reda, a tako ne sme da bude. Radnik mora da bude poštovan pripadnik društva. Naročito je režim Aleksandra Vučića degradirao položaj radništva. Ono je bačeno u pelene i metaforično i stvarno. To je jedan od bitnih razloga zbog kojega će vođi ovog odnarođenog režima jednom morati da odgovaraju.
Koliko su za medijski mrak krivi sami novinari?
– Novinari su odgovorni, ali nikako nisu odgovorniji od političara i krupnih kapitalista. Njihova je odgovornost u nedovoljnoj obrazovanosti, manjku profesionalnosti, nedostatku osnovne građanske, pa onda i profesionalne hrabrosti i solidarnosti i višku sluganske odanosti bilo kojoj vlasti odnosno vlasniku.
Koliko su medijskog mraka napravili upravo političari koji su sada najglasniji da vlast kontroliše sve medije?
– Odgovornost nekih od njih, na prvom mestu Dragana Đilasa, nije moguće preceniti. Pa ipak, ovako visok stepen kontrole sredstava masovnog opštenja i potpuni sunovrat novinarske profesije u poslednjih šest godina, ranije ni izbliza nisu bili dostignuti. Smatram da naše duboko obolelo društvo ne može ozdraviti ne samo bez ukidanja nekih televizija s nacionalnom pokrivenošću, kao što su Pink i Hepi, već se njihovi vlasnici i urednici moraju naći pred sudom zbog masovnog duhovnog trovanja naroda. Razume se, članovi REM-a, osim što moraju da vrate sav novac koji su u vidu plata dobili, pošto nisu radili svoj posao, takođe bi trebalo da se sretnu s pravdom na sudu.
Upadljivo je da većina intelektualaca u Srbiji ćute kao zaliveni, pretpostavljam, zbog egoističnih razloga, jer su skoro svi na budžetu. Ako oni ćute, kako očekivati od običnih ljudi da pokrenu promene u društvu?
– Ne treba čekati intelektualce. Oni su deo naroda. Naravno, njihova je odgovornost veća, ako ih vlast kupuje kao na stočnoj pijaci. Njihova etika bi trebalo da bude izgrađenija, ali to nije slučaj, već smo svedoci masovne izdaje intelektualaca. Svejedno, ima i onih, primerice profesor Jovanović iz Niša ili vaš Požežanin profesor Pavićević, da navedem samo dva imena (a ima ih znatno više), koji su spremni da se odupru i rđavome režimu i naopakom duhu vremena. Oni će solidarno s drugim građanima menjati ovo društvo. Ako ne uspeju, bar će znati da nisu izdali poziv, ali moramo uspeti, inače ćemo ostati zapamćeni kao generacija koja je sasvim upropastila nasleđe predaka.
Da li je aktuelna vlast poslednja koja može da priča jedno, misli drugo, a radi potpuno treće? Da li se, uprkos svemu, polako stvaraju uslovi da političari polažu račune onima koji ih plaćaju ili ćemo trajno ostati evropska zabit?
– To zavisi samo od nas. Ako pristajemo na pravila igre koja su nam oni propisali, onda nam nema spasa. Mi moramo korenito promeniti pravila igre, za šta je uslov potpuno razaranje jezivog političkog sistema, jer to niko neće uraditi umesto nas.
Otud, postoji li šansa da u Srbiji zaživi demokratija i šta je sve potrebno da do toga dođemo?
– Demokratije nigde nema. Svuda je na delu oligarhija, u kojoj bogata manjina vlada u svom sopstvenom interesu, dok su joj usta puna demokratije, jer kapitalizam zakonito stvara oligarhiju, nikako demokratiju. No, mi imamo autoritarnu oligarhiju i državu koju je zarobila mafija. Prvo je potrebno da pobedimo autoritarnu oligarhiju na izborima, a onda najverovatnije da oružanim putem oslobađamo državu od mafije, jer potonja ne ide dobrovoljno s vlasti kada izgubi na izborima, budući da su njeni pripadnici svesni da moraju pred sud. Ako oslobodimo državu iz mafijaškog zagrljaja, ostaje da korenito promenimo pravila igre. Mora se menjati vrednosni sistem, politički sistem, a dobro bi bilo kada bismo mogli da promenimo i društveno-ekonomski sistem, ali potonje ne zavisi samo od nas…
Da li je Evropa Zapad jedini realan izbor za Srbiju?
– Srbija je u Evropi, nije u Aziji niti u Africi. Evropska unija, ovakva kakva je, ne valja, ali nadajmo se da će se i ona menjati, jer oligarhija i tamo steže društvo i stvara nezadovoljstvo. Građanima je dosta sprege krupnog kapitala i političkih stranaka i prazne ideološke priče o demokratiji. Uslov dubljih društvenih promena u Srbiji jesu slične promene i u Evropskoj uniji, jer trenutno centru kapitalističkog sistema, SAD-u i EU, odgovara periferijski položaj Srbije i celog Balkana. Vidljivo je to bilo i tokom grčke krize, kada su Evropska unija, predvođena Nemačkom, i krupni kapital, gde su prednjačile nemačke banke, Sirizi polomili kičmu, a Grčku ponizili, u cilju slanja jasne poruke svima nama koji sanjamo pravedniji svet.
Umesto pitanja: Užička nedelja je najstariji privatni list u Srbiji, izrazito opoziciono pozicioniran, uvek na ratnoj nozi sa lokalnim vlastima. Nikada za 24 godine nismo bili na budžetu, niti smo dobijali pomoć od domaćeg i stranog nevladinog sektora. Zato jedva preživljavamo, ali ne dugujemo nikom ništa. Kako nismo članovi nijedne novinarske “ekipe”, naš hiljaditi broj apsolutno niko nije u Srbiji ni pomenuo, za razliku od drugih provincijskih medija, koje su prilično pompezno reklamirali u Beogradu. Toliko o “kolegama” novinarima i borbi za slobodno informisanje….
– Utoliko ste prirodan saveznik svih građanskih pokreta i inicijativa koje ovih dana pokušavaju da se udruže u solidarnu građansku pesnicu koja će smrviti pokvareni politički sistem i udariti temelje novom sistemu u kojem ćete moći nesmetano da kontrolišete one koji budu vladali.
Toni Stanković
