PATRIOTSKO IZGLADNJIVANJE
Sećam se kao da je bilo danas. Kiša je padala kao nikada do tada u novijoj srpskoj istoriji. Kao nigde na kugli zemaljskoj. Stariji će se možda prisetiti da su i pre 2012-e povremeno vršljali pljuskovi i grad, a da nekadašnje vlasti nisu za to krivile građane i seljake. Ono čega se neće setiti, jer toga ni bilo nije, su donacije i pomoć Evropske unije u troznamenkastim milionskim iznosima, kako bi se preventivno delovalo na kritične tačke i tako sprečile žrtve i velika materijalna šteta. Šta je sa tim parama, ne zna se.
Predsednik kaže da ni Bog lično ne zna gde idu pare iz budžeta za zdravstvo, pa je daleko mnogo nepristojno da ga pitaju o tim sporednim stvarima. Je li tako, Zlatibore, pitaj Vanju? Sve ste u pravu druže predsedniče. Stravične poplave su stanovnicima Lučana donele i neizmernu radost, jer se baš on lično posle par dana pojavio na licu mesta, gde su ozareni meštani iskazali svoju neizmernu zahvalnost njemu, jer nisu dovoljno poplavljeni, a on im uzvratio da neće biti ni ubuduće, posebno ako prestanu da marljivo bacaju smeće u odvode i životinjske mešine u kanale.
U Borči je pak naišao na malo zategnutiju atmosferu, jer je naleteo na zapanjene polupismene članove svoje stranke, koji prosto nisu mogli da poveruju da ih članska karta nije mogla zaštititi od božje volje i da se vremenska nepogoda ne briše dnevnicom, paketom ili fotkanjem glasačkog listića.
Šteta je procenjena na nekih 25 miliona eura, što je genijalac opšte prakse prokomentarisao u poznatom stilu da nije neka propas’ ako padne kiša i nekome pokisne odelo, dok dežurni krivci sa penom od piva i kapućina seire o tome iz rashlađenih salona. Sa svih strana se ubiše da dokažu kako je sasvim normalno da auto-put može da primi i plovila i da ulicama glavnog grada teče reka, koja će sigurno ostati u sećanju savremenicima ovog tužnog perioda srpske istorije na Vračar Historical.
Kažu tako je bilo i u Engleskoj, pa šta? U Americi ima i mrtvih, mada, da je prestonicu napala količina vode Misisipija, danas bi se iz Panonskog mora nazirao samo Avalski toranj okićen novogodišnjom rasvetom. Kao da ne znaju da je sedma godina apsolutne vladavine i zauzeća kompletnih institucija najteža za svaku mladu vlast. Posebno za onu koja nikada ne pominje bivše, nego odgovorno stoji iza svojih dela.
Druga velika biblijska pošast koja se nadvila nad nezaštićenu nejač pravoslavne veroispovesti je hronična nestašica jogurta i brašna na severu Kosova. Dok ovo čukam dogovoren je generalni štrajk, u kome moraju učestvovati baš svi, i frizer i kafedžija, i obućar i moler, jer samo ujedinjeni mogu naterati kosovske vlasti da povuku anticivilizacijske i ničim izazvane zločinačke takse na srpsku robu. To se, naravno, neće desiti, ali za svaki slučaj, svako ko prekrši 11-u zapovest Srpske biti na dobitku, dobiće po labrnji, dobiti otkaz ili će dobiti spontano zapaljen automobil u izdajničkom dvorištu. I polupismenom je jasno da je nestašica određenih artikala veštački izazvana, kako bi ovdašnja vlast i njeni tamošnji sateliti preko leđa običnog preplašenog naroda opravdala svoju višegodišnju promašenu politiku. Na par stotina metara u južnom delu Mitrovice prodavnice su pune, ali na mostu stoje nabildovani ćelavci koji majkama brane da deci donesu mleko. Nije mali broj ljudi, pa čak i privatnika sa severa Kosova, koji javno po društvenim mrežama govore o strahu koji tamo vlada pa i o ovoj raširenoj pojavi patriotskog izgladnjivanja, ali naše pravo da znamo sve ne podrazumeva slične informacije. Činjenica je da velika većina preduzetnika radi na crno i snadbeva se isključivo putem šverca, koji je drastično smanjen hapšenjem korumpiranih policajaca, čime su kanali snadbevanja crnog tržišta skoro uništeni. Domaći državotvorni mediji preko realitija „24 sata Vučić“ prave novi front, ne hajući za žrtve. Od predsednika još nismo čuli plan za Kosovo koji niko nije prihvatio, a on već ima novi, u kome će naći način da Srbima dostavi neophodne artikle. Bojim se da ćemo svi mi mrzitelji morati da povučemo svoje reči o vizionaru i vizionarstvu, jer je sasvim moguće da će kineski leteći automobili dobijeni u razmeni za svinjske papke, konačno naći svoju primenu. U tome nas može sprečiti samo dopremanje jogurta iz jednog u drugi kraj iste države, jer Kosovo nije nezavisno, iako ga je Borko onomad predao, a Dačić potpisao, a vođa kaže da je Dačić naknadno potpisao, pa nije kriv kao ni za kofer pun banana.
Zvanična Srbija naglašava da državni budžet trpi ogromnu štetu od kosovskih taksi. U isto vreme, godišnje šaljemo oko 539 miliona eura Srbima na Kosovu, kojih je oko 95.000, što znači da bi svaki od njih mesečno imao oko 465 eura. Naravno da nema, i naravno da niko ne zna gde su pare i naravno da niko ne sme ni da pita. Kao kad bi pitali gde je razlika od 60.000 $ koju UN plaća državi Srbiji po vojniku koji je angažovan u mirovnim operacijama širom sveta, a vojnik dobije 12 tisuća hiljada?
Koga to zanima dok traje turneja ’’Budućnost Srbije’’, u kojoj prvorođeni ponovo otvara već otvoren vrtić i aerodrum, koga svečano otvara pred svake izbore, a sa koga čelične ptice još nisu poletele? Kraljevački aerodrum neće primiti prve vazduplohove dok ne dobije licencu, no primio je pedesetak partijski pročišćenih nameštenika, koji ne mogu da se javljaju na telefone, jer telefoni još nisu uvedeni, ali je otvoren free-shop. Rezervacije karata se vrše pismenim putem, preko pošte. Imamo digitalizaciju, ali ne i kanalizaciju. Sve u stilu napredne Srbije, koja živi svoje Zlatno doba i autobusima se po užarenim drumovima premešta iz grada u grad. U Somboru je samo 400 autobusa koji opravdavaju vođinu konstataciju da on nikoga ne primorava ni na šta, kao ni gorepomenuti ćelavci sa mosta. Svesrdno mu pomažu Srbi iz Bosne, koji rado sednu u bus i dohvate se prvog slobodnog transparenta, kao i predstavnici Srba iz regiona, koji su prisutni na svakom svečanom otvaranju diljem Srbadije. Jedan od njih je osuđen za državni udar i terorizam u svojoj državi. Izbeglice iz svih delova bivše Jugoslavije su i dalje glavna glasačka baza novoradikala, koji su ih svojim huškanjem na ratove ovde i doveli. Ispravno motivisani i mobilisani rado se spontano odazivaju na svaki poziv da iz svojih toplih ognjišta naoružani vilama krenu na obračun sa elitom koju im vođa prezire. Ona ’’neprava’’ elita se ubi čudeći se zašto narod rado pristaje da jede fekalije sa kojima ih mažu sa malih ekrana. Narod na to viče – daj još gospodaru, neka crknu profesori Univerziteta.
Premijer će se učlaniti u stranku u koju veruje i koja ju je prihvatila kao svoju, a posebno jer je prihvatila i njenog brata, predsednika upravnog odbora kompanije koja osvetljava srpsku provinciju, zajedno sa firmama bliskim mađorskoj i srpskoj vlosti.
Najveća pošast nam se svakodnevno prikazuje u vidu bujajućeg nasilja, koje preti da provali nasipe sazdane od licimerja i svima nam se saspe u lice. Nekome više, zaštićenim nasilnicima manje. Oni koji su zaduženi da je seku u korenu, prave se mrtvi. Tako su mladonacisti prvo izboli nožem momka koji je nosio majicu sa antifašističkom porukom ispisanom na španskom, a potom nacističkim pozdravima i prepoznatljivim zlokobnim klicanjem ’’pozdravili’’ i protestnu povorku organizovanu zbog tog divljaštva. Uporno se formiraju, protežiraju i finansiraju ultradesničarske organizacije, čije filijale niču po celoj Srbiji i čija je svrha veličanje kulta vođe, udaranje u grudi pravoslavne, zaklinjanje u večnu ljubav majčici Rusiji te zastrašivanje, pretnje i fizički napadi na preostalu minornu građanski opredeljenu populaciju, koja i tako mala i beznačajna jako bode oči. Smeta. Krajnji cilj je da nestanu ili ako baš mora, da se obeleže nekim trakama. Najbolje žutim. To je ionako boja koja već duži niz godina izuzetno ometa srpske vlasti zaklete pod crnim gusarskim barjakom sa ćirilićnom porukom ’’Sloboda ili smrt’’ i sitnim slovima izvezenom porukom da su svpske zemlje baš tamo gde su i svpski vadikavi. Prevazišli su i KP Kine, zemlje sa preko 1,5 milijarde stanovnika, na čijem je kongresu okupljeno 2280 delegata. Najveća srpska partija ikad na svoj dovela 3852, a GO im se širi na 500 ljudi, dok Kinezi imaju samo 207. U međuvremenu, većina građana kuka, ali pljuje jedino po opoziciji, jer vlast, koja ih maltretira i ponižava, ne smeju da pomenu. Na nekoga se moraju istresti. Ovako jeftinije i bezbolnije. Pomenuti se sa vlašću nadgornjavaju jedino u količini salonskog patriotizma, otklonu prema Evropi i ljubavlju prema istoku, a radikale u toj disciplini ne možeš pobediti sve i da hoćeš.
Tri decenije unazad zaratili smo sa svim komšijama, izazvali na megdan 19 najjačih zemalja sveta i neočekivano izgubili. Sada je na delu otrovna propaganda, koja treba da propere biografije poraženih generala i opravda rusko nečinjenje i njihovu tadašnju prećutnu podršku bombardovanju, da bi se utro put ka Aziji i zaustavile evropske integracije. Već sad dobar deo naroda misli da smo tada pobedili NATO, i da su nam u tome nesebično pomogli bratja Rusi sa dva miliona padobranaca. Istine radi, formiranje vazdušnog mosta ka Slatini sprečila je vojna sila Bugarska.
Ekonomija je dovedena na nivo osrednje porodične manufakture iz Teksasa. Nezadovoljni kakvi smo, za to smo kaznili Tadića i posle još tri puta ubedljivo izglasali preobučene radikale, koji i danas imaju većinsku podršku. Svi nas mrze, jer nam predobro ide. Gde su bili kad smo bili niko? Vole nas Rusi i Kinezi, ali ne šalju ni cent kao pomoć za štetu nastalu poplavama. I da imaju, odakle im? Što Rusija više ide ka siromaštvu, mi je sve više volimo, a tamošnji vladar, kao i ovaj ovde, sve kritičare vlasti naziva nepismenim budalama. I svima može da dovede još 50 pametnijih. Ne dopada mu se ni najgledanija tv serija ikada, jer govori i o zataškavanju najveće svetske nuklearne katastrofe, pa pravi svoju verziju. Ali to je naš djeduška kotorog mi ljublju i koji će nam dati S-300, jer je već počela proizvodnja S-500. Isto tako smo i prvi put masovno došli u posed Golfa ’’dvojke’’, kad je Nemac počeo da pravi ’’peticu’’.
Živimo laži i obmane o izabranom nebeskom božjem narodu, čuvaru pravoslavne Zvezdane kapije, koji je spreman da nestane u odlučnoj borbi protiv zapadnih sila mraka i bezumlja. Prema podacima OEBS-a, u poslednjih šest godina Srbiju je napustilo blizu 600.000 ljudi, uglavnom mladih. Svi na taj isti Zapad, niko na Istok, kod prijatelja. Srpska nadrasa je uvedena kao obavezan pojam patriotizma protkanog mržnjom i neprihvatanjem stanja na terenu. Sve svetske tajne službe prisluškuju naše tabloide i odatle crpu informacije. Sa istoka tokom nedelje dobijamo na poklon najsavremenije oružje, vikendom nas plaše krvavim napadima mudžahedina. Razvijen svet živi, Srbi ne znaju gde udaraju. Zavadili bi dva oka u glavi. Šešeljland ne želi da čuje kako je Hrvatska šefica diplomatije izabrana za generalnu sekretarku Saveta Evrope. Svi penzioneri se žrtvuju za preporod Srbije i svi su dobri i krasni, osim onog jednog, koji je svojevremeno bio po hijerarhiji drugi najvažniji u policiji, pa ispričao hrpu neprijatnih činjenica o režimlijama, njihovim jatacima i povezanošću svih sa organizovanim kriminalom. Promptno proglašen ludim, neprijateljem i izdajnikom.
Sa školskih zidova su skinuti Dositej i Vuk. Menja ih obavezan portret vođe, uz slike Gavrila Principa, sa citatima o senkama kojih bi neko trebalo da se plaši. Najveća sreća srpskog naroda je što nema nuklearnu bombu, jer bi u skladu sa zvaničnom politikom danas na teritoriji od Horgoša do Dragaša bio stacioniran najveći parking na svetu. Ne bi bilo ni one jedne Tarabićeve šljive da se za nju priveže kljuse ožednelo od tabanja po tom silnom betonu.
Ekonomski napredujemo taman toliko da beneficije prepoznaju jedino istaknuti članovi vladajuće stranke koji žive kao u bajci. Čemu neprepoznatljivi rast BDP-a, kad niko osim njih nema nikakve koristi?
Svaku kritiku iz sveta tretiramo kao napad na srpstvo, rustvo i pravoslavlje. Nazovi živimo u najsiromašnijoj i najneuređenijoj zemlji Evrope, bez ikakve realne šanse da se to stanje popravi. Nadu nam je zamenila sumnja. Sada nam je već skoro svejedno. Čak i najveći optimisti svesni su da je civilizovani svet za nama povukao vodu i pustio da sami plivamo, pa ko se spasi – spasi. Neki će i preživeti i jednom pričati o ovome. Neće im verovati.
Reditelj Dejan Mijač kaže da ovo što nam se dešava za njega nema imena. ’’To je jednostavno zlo i ništa više. Pećina od države u kojoj tajna služba čuva dečije testove’’
I ne može da ih sačuva.
Zato ćemo sačuvati Kosovo i izvoziti veštačku inteligenciju i čipove umesto maline sve metroom i žičarom sa tri sajle do Evroazijske unije u Oktobru. Nikada nećemo dozvoliti da Crnogorci bacaju srpsku đecu lavovima u Podgoričkom ZOO vrtu i da Ostrog postane lansirna rampa za NATO rakete, odakle bi gađali ćirilicu. Sve to za dve, najviše tri godine. U inat svima. I pripremite ozbiljan popust. Kupićemo mnogo.
Milan Todorović Čarli (Užička nedelja 1015)
