početak GRADSKA Посао који се воли или не воли

Посао који се воли или не воли

od nedelja
2,3K pregleda

СПЕЦ. ДР СЛОБОДАН ЈОВИЋЕВИЋ– НАЧЕЛНИК УРГЕНТНЕ СЛУЖБЕ
Ургентна служба Опште болнице у Ужицу постала је део савременог концепта медицине од 1996. године, када су први специјалисти завршили специјализације. Ужичка болница данас има четири специјалисте ургентне медицине, један је на специјализацији, шест лекара опште праксе и око 40 сестара и два болничара. Начелник службе, специјалиста др Слободан Јовићевић, каже да се рад службе базира на збрињавању свих стања у медицини који захтевају неодложну медицинску помоћ. Покрива велику територију – цео Златиборски округ, најхитнија стања која стижу из Ивањице, пограничног дела Босне уз Дрину и северни део Црне Горе, То је територија до 700.000 становника.
– Дневно у просеку прегледамо од 80 до 100 пацијената. Ми збрињавамо сва хируршка хитна стања, сва ортопедска хитна стања, сва хитна стања у дечијој хирургији, мождане и срчане ударе и сва хитна стања у другим гранама медицине, односно све што захтева неодложну медицинску помоћ. Прошле године смо имали око 25.500 прегледа и од тога око 280 реанимација, а 32 су биле са позитивним исходом. То је око 11 посто што је и светски просек у оживљавању. Сви у свету радимо по истом систему тријаже. Тријажа је направљена тако да се збрину они којима је неодложна помоћ у том тренутку, а други морају сачекати. Тако се ради у целом свету. То је аустралијско-азијски систем тријаже, болесна стања су разврстана и тачно се зна колико шта може да чека. Ми се не разликујемо у том приступу од других делова света – рекао је др Јовићевић и додао да је поента овог посла да цела служба функционише као једно, да тим буде уигран.


Он каже да сестре из ургентне службе и техничари имају доста искуства и тачно предвиде и знају шта у ком тренутку треба да ураде када пацијент стигне, шта треба додати доктору, да се узме крв, не мора све да им се говори шта треба да ураде. Углавном знају шта код ког пацијента и за какво стање треба да се уради.
– Тешке случајеве нам најављују још док су у путу у санитету и ми се припремамо да сви будемо на једном месту. Сарадња са другим службама, са конуслтантима, односно са специјалистима других грана медицине је добра. Када су хитно потребни, одмах су ту – рекао је др Јовићевић.
Према речима др Јовићевића, у овом периоду најчешће су саобраћајне несреће, ортопедска траума и с обзром да нам је популација јако стара, постоји доста можданих и срчаних удара. Међутим, та старосна граница се спушта, па није ретко и мождани удар или инфаркт код особа и од 30 година.
– Не прође дан да немамо таквих пацијената и ретко да прође дан да немамо реанимацију. То је и највећи стрес који можемо да доживимо, поготову када се оживљава млађа особа, мада је можда још већи стрес када треба саопштити родитељима да им је дете преминуло. То је јако тешко. Професори су нам на студијама причали да ћемо се на смрт старих људи навићи, али на смрт младих никада. И то јесте тако. Ипак, живот иде даље и наредни пацијенти чекају, тако да морамо све брзо превазићи. Ово је посао који се воли или не воли – рекао је наш саговорник.


За ову службу важи једно неписано правило. Постоји сезонска дистрибуција болести, мада се у последње време све више губи и практично не постоји. Постоје дистрибуције и по данима, па рецимо, ако је први пацијент шлог, вероватно ће цео дан бити шлогова и биће их пет до десет или са инфарктима, или ломови, или, ако дан почне са саобраћајним несрећама, биће цео дан повређених у саобраћајним несрећама.
Понекад има и замерки пацијената на чекању, али они не знају шта се дешава иза затворених врата у собама за ургенцију. Реанимација је ствар процене. Утопљеници и удар струјом се оживљавају екстремно дуго и по неколико сати може трајати.
– Има нестрпљивих пацијената, али не знају шта се ради иза затворених врата. Понекад се раде реанимације по три до четири сата и мора да се чека, морају други пацијенти да буду стрпљиви, да буду свесни да се неко тамо спашава, а тај нестрпљиви пацијент искренуо ногу на фудбалу или на улици. Код нас постоје четири степена хитности и тачно је прописано колико пацијент може да чека. Пацијент који не дише и нема срчану радњу уводи се одмах, а пацијент нагњечење колена биће прегледан у року од 180 минута. Такође и код отварање историје болести, када не ради плави пулт, онда ми то радимо. Сестра на ургентном, која отвара историју болести, мора сачекати док се не уради оно што је приоритет – рекао је др Јовићевић.


– Колико год људи мислили да су хитни случајеви, постоји нешто што је хитније. Ако је неко избоден ножем, ако му је отворен стомак или глава или ако неко не дише, не постоји ништа од тога хитније Ако их има више у исто време, збрињаваће се сви истовремено. И опет кажем, не може доктор да остави реанимацију, да би ушивао неку рану од два центиметра. Зато је потребно стрпљење пацијената. Пре три године имали смо ситуацију да је била саобраћајна несрећа у којој је отац погинуо, а код нас стигла мајка, дечак и девојчица. Мајка је одмах упућена у хируршку салу, дечак са преломом бутне кости на дечију хирургију, а ми смо морали да оживљавамо девојчицу. Почели смо око пола 5 поподне и трајало је до пола 9 увече, те хоће, те неће, те прихвати, те не прихвати. Негде око пола 8 улази старији човек и каже:“Хоћете ли коначно завршити, моју бабу боли стомак?“. Наравно, у тим тренуцима тај неко треба да се истера напоље, јер нема осећаја да дете може да умре. То опет зависи од карактера човека и има таквих ситуација. Исто тако, радимо некога ко је избоден ножем или неког из тешке саобраћајне несреће, а овамо цупка неко и има примедби што се опекао на џезву или слично. Има тога, али не често – казао је начелник ужичке Ургентне службе.


Један од веома тешких тренутака памти када је преминула беба на реанимацији.
– Дошао нам је старији брачни пар, потпуно боси, са бебом у рукама. Они су више од 10 година чекали бебу. Када су је донели код нас, имала је тек три месеца. Донели су је без знакова живота. То је онај синдром смрт у колевци. Дете смо оживљавали, али није могло ништа да се уради. Тада су у служби плакали сат времена сви, и консултанти и педијатри, сви који су се ту затекли. То је био тренутак који се не заборавља. Хвала богу да тих случајева скоро да нема. Има деце са фрасом, али то није страшно, само делује драматично родитељима, али не треба много да брину – испричао је др Јовићевић.
Пацијенти којима је неопходна помоћ, која превазилази могућности ужичке болнице упућују се на Ургентни центар у Београд, ВМА или на клиничке центре у Крагујевцу и Београду. Пацијент се упућује у те установе уз медицинску помоћ санитетом или, ако је пацијент довежен из Прибоја, њихов ауто наставља.
– Ми их усмеравамо у коју установу да иду, уз консултацију лекара друге специјалности – објаснио је начелник.
На питање да л стварно постоји клиничка смрт и да ли су имали искуства. др Јовићевић каже да клиничка смрт постоји, али да он лично није имао искуство са тим.
– Професор Дуњић са судске медицине причао нам је да једна млада девојка џогирала на Земунском кеју, пала је и лекар хитне помоћи констатовао смрт, Превежена је у капелу и требало је да буде обдукована. Лежала је у хладњачи 24 сата и он је требало да је обдукује. Рекао нам је да не зна шта га је натерало да јој погледа у главу. Када је то урадио видео је сузу која иде из ока, и онда је позвао екипу за реанимацију. Пребачена је у Ургентни центар и та девојка је данас жива. Он је то навео и у својој књизи – испричао је др Јовићевић.


Ипак, има лепих страна овог посла.
– Има један деда на почетку Ромаинјске улице, који зна када се враћам са посла и стално ме чека да ми се јави и поздрави. Ја сам тог деду оживео реанимацијом. Само ми махне и каже добар дан. Срећем људе које сам оживео. То је веома леп осећај и лепша страна посла, тиме се тај стрес често потре и елиминише.
На питање када обавештавају полицију, начелник је рекао:
– То је обавезни део нашег посла. Обавештава се полиција код било каквих повреда. Обично је то код туча, саобраћајне несреће, алкохола и психоактивнх супстанци, насиља у породици, повреде на раду се обавезно пријављују, у ствари, свака повреда се пријави, па они процене да ли треба да узимају изјаве.
Ургентна служба пружа помоћ и особама које су оболеле од рака у терминалној фази. Ту могу да добију аналгетску терапију и другу терапију, и да се усмере или на онкологију или на палијативно збрињавање у Пожеги.
Све ургентне службе у Србији очекују и промене. Др Јовићевић каже да је др Марко Ерцеговац, директор Ургентног центра у Београду, недавно изјавио да ће ускоро у ургентним службама радити само специјалисти ургентне медицине и консултанти, који ће бити позивани по потреби. Пацијенти више неће моћи преко ове службе олако да дођу до резултата или неких снимања, а које треба да се раде амбулантно, који једноставно преко ургентне службе заобиђу заказивања и чекања.
Др Слободан Јовићевић је начелник ове службе од 2012. године. Пореклом је из Ивањице. У Косјерићу је радио после војске као лекар опште праксе, а након тога у ужичкој болници.
– Када ми је бивши директор нудио специјализације била је то неонатологија, кожа и нешто слично, али то није долазило у обзир. Нисам хтео ништа друго осим ургентну медицину. Можда ме је искушавао да ли ћу се заиста бавити овим послом, али ја сам ово хтео. Ургентном медицином се бавим већ 11 година – рекао је наш саговорник и додао да су специјалисти ургентне медицине, који са њим раде др Томић, др Шибинац и др Јово Николић, који је пре неколико дана завршио и положио специјализацију, док је др Митровић на специјализацији.


За ово време док је начелник, служба је поприлично обновљена.
– У адаптацији и у апаратима доста су нам помогли спонзори и министарство, који су уложили доста средстава. Зановили смо већи део опреме, која нам је потребна у раду – рекао је др Јовићевић и као посебне донаторе истакао је фондацију Јевтовић из Косјерића, дефилбратор су добили од Дејана Петровића, „Ирком“ је даровао фарбе, столарска радња „Лукић и син“ су радили намештај, судски извршитељ Ђорђе Доганџић је такође спонзорисао намештај, фирма „Кепо“ из Косјерића је спонзорисала два инхалатора и столице у чекаонице, а има ту још донатора са мањим донацијама, али веома значајним, и што је најважније дате су од срца.
– Спољашњи оцењивачи, када је била акредитација, сваки пут су били задовољни како служба изгледа и функционише. Ипак, увек може боље. Оно што би у наредном периоду требало набавити су монитори за праћење пацијената. Имамо један и још би требало набавити два. У плану је набавка кревета са даљинским позивањем за пацијенте са опсервације. То је у соби за праћење, где имамо шест лежајева и ту би требало да буду кревети са позивањем медицинских сестара. Треба да набавимо и нова лежећа носила. У плану је и број повећања специјалиста и биће расписане још две специјализације. Када је у питању средњи кадар, у плану је подмлађивање, а и број запослених треба да се повећава, с обзиром да се повећава обим посла, али све радимо по инструкцијама надлежног министарства – рекао је др Јовићевић о плановима. На крају је рекао да је ургентна медицина била његов избор, јер је, још док је био лекар опште праксе, један случај пресудно утицао да се определи за њу.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 978)

Comments

comments

Povezani tekstovi

2 više komentara

Miodrag 27. март 2018. - 00:15

Dok,budi ti nama zdrav i nasmejan.. Pozdrav iz Toronta, druze…

ponovi
Jakovljevic 7. април 2020. - 21:11

Svaka cast doktore.

ponovi

Оставите одговор на Jakovljevic Otkaži odgovor

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.