SUGRAĐANI: BOŽIDAR BOŽO RMANDIĆ
Čuveni američki stručnjak za tržišnu utakmicu profesor Hantigton, na pitanje novinara šta je najvažnije za uspeh neke firme, odgovorio je: „Mudro poslovno rukovodstvo i stimulacija zaposlenih“. Valjaonica bakra je nekoliko decenija bila jedna od najuspešnijih jugoslovenskih firmi. Da li zbog poštovanja te devize?
Diplomirani ekonomista Božidar Božo Rmandić bio je finansijski direktor Valjaonice bakra i aluminijuma u vreme njene najveće proizvodno-finansijske moći. Valjaonica je bila simbol napretka i usvajanja najboljih međunarodnih poslovnih praksi i standarda. Bila je poznata i po tome što je uvek održavala korektne odnose, zasnovane na uzajamnom poverenju, sa poslovnim partnerima, bez izuzetka, širom Jugoslavije. Uz to i primer bezbednosti na radu i pošptovanja ljudskih prava.
Ona je znatan deo svoga dohotka ulagala i u nekomercijalne projekte kojima se unapređivao žvot šire zajednice, ne samo kraja u kome je poslovala. Pritom je neprekidno ulagala u razvoj zaposlenih, od školovanja, izgradnje stanova, odmarališta, zdravstvene zaštite, do razvoja sporta i svih vidova rekreacije.
Pred njenom kapijom je neprekidno vrvelo, ne samo od poseta poslovnih partnera, nego i studentskih i školskih ekskurzija, iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije koje su uvek primane za razgledanje pogona i upoznavanja sa procesom proizvodnje. U hodnicima uprave bilo je uvek živo, ne samo od službenih lica, nego i predstavnika raznih organizacija, klubova, udruženja pa i privatnih, koji su lično dolazili da navedu razloge traženja pomoći. Česti posetioci su bila i sveštena lica, dolazili su čak i fratri sa ostrva Hvara za pomoć u prekrivci bakrom manastirskog krova.
I po tome je Valjaonica bila prava jugoslovenska firma i time simbolizovala nekadašnje zajedništvo u jedinstvenoj državi. Za sve to izdvojene su iz dohotka velike pare. Po funkciji u ovoj fabrici, najodgovorniji za to bio je upravo naš sugrađanin Božidar, popularno Božo, kod koga su, takoreći, bili ključeva od kase iz koje se sve to finansiralo.
– Raspoređivanje a ne otuđivanje –
Ranije smo ga mogli videti kako sa suprugom izlazi u šetnju iz stana u bloku „Ce“, a sada češće samog, sa štapom, kako se vraća sa pijace ili dok prolazi Trgom u Gradsku biblioteku, čiji je davnašnji član.
Lako ga je bilo razlikovati od drugih prolaznika. Ako bi se tražila sličnost sa nekim likom iz literature, reklo bi se da liči na Vuka Mandušića – samo kad bi mu se dodalo dvadesetak santimetara po visini i produžili brci; ali sličniji je bio Mehmed-paši iz Andrićeve Travničke hronike, po tome što prihramljuje, po crnim i sjajnim očima i izgledom kao da se uvek osmehuje. U penziji je od 1974. No i pored velikih godina, i dalje svojim držanjem ostavlja utisak svežine i mladosti.
U sobi u njegovom stanu bilo je prohladno. Nudi domaće žestoko piće da se iznutra zagrejemo. Nameštaj skroman, jednostavan, bez ikakvog luksuza. Običan sto, tepih, regal sa knjigama. A nekad je raspolagao finansijama jedne od najmoćnijih firmi u Jugoslaviji.
Kao da mi mi čita misli, kaže da su nekad polagali zakletvu da će finansijama raspolagati pošteno i odgovorno. Sredstvima su tako raspolagali. I pomagali gotovo sve koji su se za pomoć obraćali, nisu škrtarili. Pozajmljivali za plate Zlatiboru, Raketi, Budimki i drugima.
– Ponašali smo se solidarno, ali ne zbog milostinje, već uzajamnih poslovnih veza, međusobne zavisnosti. Najviše drešili kesu za lokalne potrebe. Vlajko je, dodaje, uvek bio preokupiran razvojem Užica i Sevojna.
Pored ostalog, kada je rađen blok „Lipa“, dali su pare za uklanjanje kocke i kaldrme i polaganje asfalta od Muzeja do Aleksića Mosta. Učestovali su u opremanju Muzičke škole. Da naš inženjer ili radnik, kaže, ima gde muzički da obrazuje dete. Izdvajali za zgradu učiteljskog fakulteta i tehničke škole. Za put prema Sevojnu. Zgrada gimnazije još ima boju iz ondašnjeg vremena…
– Dođe gost iz Engleske, nemaš gde da ga smestiš. Morali smo da da dajemo pare za proširenje hotela na Zlatiboru. Sve je bilo svrsishodno, gde god smo trošili fabričke pare. Pa kako ne dati za Radio klub, Streljačku družinu…
Imao je određenu samostalnost u raspolaganju finansijama, jer je posedovao stručnost i Vlajkovo uverenje u njegovo lično popštenje. Retko se mešao u finansijsko poslovanje.
Kao čelna ličnost za finasije, bio je svakodenvno upućen u bilanse preduzeća, najviše znao. Njegovo je, kaže, bilo da pare raspoređuje, a ne otuđuje. Jer to nisu, dodaje, bile njegove pare, nije njegova imovina. To je rekao i generalu Ješi Popoviću, narodnom heroju, kad je dolazio da traži pare za boračku proslavu. Otišao je ljut.
Naveo je i ovaj primer. Kad je trebalo da se gradi odmaralište, Vlajko šalje njega i Vlada Jovanovića, iz građevinskog odeljenja, da krenu niz obalu i odaberu lokaciju. Odlučili se za Budvu. A onda im predsednik budvljanske opštine nudio besplatno po plac.
– Ali ne zato što želi da nas podmiti, nego da podstakne individualnu izgradnju vila i vikendica. Bile su samo dve, od drveta, Miloša Minića i slikara Milunovića. Nasmejali su se i nisu prihvatili. Crnogorska izreka kaže: „Čapru dajem (hvata se za kožu obraza), ali čast ne dajem“.
Slični izazovi su bili česti. Nije lako ni biti glavni za pare. Ode sa poslovnim partnerima na ručak u „Palas“, a kelner donosi račun i gleda da li će potpisati ili će izvaditi iz džepa da plati.
– Mene sram od gostiju, šta će pomisliti. Takva su vremena bila. Pijem kafu sa direktorom „Palasa“, a on vadi pare da plati ili da ide na njihov račun. Kako da se ponašam u takvim situacijama, a uvek hoću da budem čestit i pošten čovek!
– Vreme studija ekonomije –
Okrugličastog je i, kao, preplanulog lica, rođenog gorštaka. Osmehnut. Oči neodređene boje, nekad velike obrve, sada pepeljaste, nekad crna kosa, sada skroz seda, ali još gusta, sa jednim pramenom iznad čela koji mu daje izgled nekadašnjeg vrpoljivog, nestašnog dečaka, željnog igre i šale.
Gde su brci, Božo?! pitam čudeći se. Nema nekadašnje sličnosti, ni sa Vukom, a ni travničkim pašom, kojem se i brk smejao iznad blistavih zuba.
– Dosadili mi, nije lako brinuti stalno i o brkovima. Kad se malo navlaže zimi, hoće da se zalede, a prave i druge smetnje. Ima ona crnogrska izreka, navodi je, smejući se: “Teško zvonu na mršavom jarcu i brcima na slinavom starcu“.
Fali mu još jedna, pa da započne desetu deceniju života. Rođen je u selu Poljima kod Kolašina. Porodica siromašna, kakve su bile u većini u njegovom kraju. Dva-tri rala njive, dve kose livade, desetak ovčica, vo i krava. A njih sa roditeljima šestoro. Zbog toga i ne nosi neke lepe uspomene iz detinjstva. Jedino mu se u sećanjima češće javlja živopisni kanjon reke Tare. Ali sada, možda zbog nedostatka lepih uspomena, često ga peče žal za rodnim krajem.
Otac Rade bio je učesnik tri rata, na Bregalnici ranjavan. U ratu se dobro opismenio i družio sa intelektualcima, pa je bio delovođa u svom mestu, pomagao ljudima pisanjem molbi, žalbi, prigovora, da sroče pismo rodbini ili sinu u vojsci. Zahvaljujući njegovoj pismenosti, sva tri sina je dao na studije i sva tri završili fakultete.
Božo je gimnaziju učio u Bjelom Polju i Beranama. Bio je đak generacije, oslobođen polaganja velike mature. Za srednjoškolsko obrazovanje vežu ga najlepše uspomene. Kad bi birao godine koje bi želeo da mu se vrate, bile bi to one za vreme gimnazijskog školovanja.
Kao srednjoškolac bio je na izgradnji pruge Brčko-Banovići. Bila je to, po njemu, najpreča invesiticija u posleratnoj Jugoslaviji, čime su povezani bosanski rudni baseni i crnogorske šume, što je bilo polazna osnova za privredni razvoj Jugoslavije.
– Studije ekonomije –
Po prosleratnoj kvoti, imao je obavezu da studira ekonomiju u Zagrebu, jer je u Beogradu još bila viša ekonomska. Tu je završio jednu godinu, a onda prešao u Beograd.
U vezi sa studijama u Zagrebu seća se, kad je počela izgradnja valjaonice aluminijuma, da je stiglo protestno pismo sa potpisom Savke Dabčević, zbog paralelnih kapaciteta. Na sednici kolegijuma Valjaonice, Vlajko je pročitao pismo, onda ga zgužvao i bacio u korpu za otpatke. Božo mu kaže „ne budi, Vlajko, lud“, A on mu odgovara:“ ti si, Božo, lud“. Posle sednice Božo vadi pismo i predaje ga sekretarici direktora Bobi, da ga ispegla i odloži u domumentaciju. Savka mu bila koleginica sa studija i bio na sastanku kad je primljena u Partiju.
Kako se izdržavao na studijama? Smeje se i kaže:
– A znaš li ko je morao da istovara ugalj! Za izvođenje koleginica u bioskop morao sam prodavati bon i ostati bez večere.
Studije je završio na vreme, u junu, bez dana apsolventskog staža. Da ostane u Beogradu, nije bilo poslovnih banaka. A nije mogao zaraditi ni za novo odelo, stan i druge potrebe. Da se vrati u Crnu Goru – u njoj nije bilo velikih preduzeća. „Ma daj hleba, nisam u situaciji da biram!“ pomislio je. Po preporuci profesora, odlazi u Svetozarevo za šefa plana i analize. Tu se dokazao predlozima za smanjenje troškova i vremena za pojedine operacije. Podnosio je saopštenja o svojim nalazima na važnim sastancima, savetovanjima, konferencijama.
– Zaposlenje u Sevojnu –
Ekonomista je, ističe, isto što i internista u bolnici, treba da daje dijagnoze, prateći bilanse preduzeća, sa predlozima za unapređenje poslovanja. Na pomenutim skupovima bio je zapažen od mnogih, pa ga je Vlajko Brković, direktor Sevojna, po objavljivanju konkursa za finansijskog direktora, pozvao da konkuriše i obave razgovor. Sreli su se u Beogradu, jer je put Čačak – Užice bio u rekonstrukciji.
„Kakvi su ti uslovi?“, pitao je Vlajko, a Božo odgovorio: „Kakve uslove da postavljam kad sam u dilemi da li sam dorastao da budem finansijski direktor preduzeća od saveznog značaja. Nisam ja neka marka“. „Biće sve u redu“, bez dileme. Božo se, prihvativši, uverio da su mu saradnici u Sevojnu bili vrsni stručnjaci, profesionalci.
U Sevojno je došao 1961. i ostao 13 godina. Tada je Sevojno proizvodilo godišnje 4.000 tona poluproizvoda od bakra i njegovih legura i zapošljavalo 2000 radnika. A kad je otišao sa mesta finansijskog direktora 1974. godine, proizvodilo je 40.000 tona, izvozili na svih pet kontinenata i zapošljavalo 4.000 radnika u Bakru, bez Valjaonice aluminijuma. Primali su pozive „sa Grenlanda do Nju Zelanda“.
Vlajko u kadrovskoj politici nije bio lokalista, nego kosmopolita: najbliži saradnici bili su mu Slovenac, Crnogorac i Makedonac. Nije uopšte gledao na to da li si član Paritje ili nisi, niti se takav uslov stavljao u konkursima za prijem. Navodi Božo.
– Pošto je oko 80 posto ugrađene opreme bilo iz reparecije i tehnologija zastarela, odmah smo krenuli sa rekostrukcijom i proširenjem, da se fabrika modornizuje i bude konkurentna. Nabavljali smo novu opremu. Vučne klupe za vučenje žice bile su jednožilne, i za cevi isto. A ugradili smo klupe za petožilne i uređaj za proizvodnju cevi u koturu. Modrnizovali livnicu sa dve livne mašine i uređajem za kontinuirano livenje. U pogonu valjaonice uređaj za prozvodnju folija.
Prvi segment bilo je, dakle, rekonstrukcija, drugi izgradnja valjaonice aluminijuma, treći početak finalizacije. U Sevojnu je podignuta žičara i fabrika sita u Arilju, pripojena Metaloplastika, Metaloprerada i Elkok, kao pogoni za finalizaciju. Četvrti segment bila je stambena izgradnja.
– Šta bi bilo da je bilo –
Vratimo se, Božo, u budućnost: šta bi bilo da nije bilo sudbonosnih promena u kontinuitetu planiranog razvoja Valjance bakra i aliminijuma?
– Vlajko je imao ideju da otkupimo zemljište u sevojničkom polju, levo od magistralnog puta i tu razvijamo finalizaciju bakra i aluminijuma i da osnujemo preduzeće, možda sa „Jedinstvom“, za podizanje kompletnih objekata od čvrstih metala i finalnih elemenata od bakra i aliminijuma. Da se zatvori kompletan krug ponude na ovoj bazi.
Kad mu je Božo, tim povodom, rekao da su finansije na ledu i da samo čeka kad će se provaliti, on je odgovorio: „ Sevojno nema gde da se razvija, samo u ovom pravcu“. Takva mu je bila vizija. S njim je Božo bio na odstojanju, ali ga je kaže uvek i u svemu uvažavao i poštovao.
A da li je mkoguće „vaskrsnuti“ nekadašnje preduzeće, kakva je bila složena organizacija Valjaonica bakra i aluminijuma?
– Ni teoretski, u nekadašnjem smislu. Tradiciju treba poštovati i koristi je, kad treba. Morale bi da se vrate i nekadašnje robne kuće, koje su prodavale naše proizvode. Šta je mala privreda? Velika preduzeća su skup malih, udruženih. Nema više rakovičkog, sevojničkog, borskog kompleksa i drugih. Nema ni Sevojna bez Bora, ni Bora bez Sevojna, Svetozareva… Sve je to bilo povezano i međusobno zavisno. Sevojno je izgubilo tržište, izgubili smo bakar, izgubili Bor…
Zbog budućnosti smatra da treba usvajati nove i savremene standarde. Razvijati inovativne tehnologije, što će znatno doprineti rastu akcija preduzeća. Velike kompanije treba da budu nosioci razvoja. A što se tiče imidža, ističe da su u nekadašnjoj sevojničkoj firmi u najvećem stepenu poštovana radnička i ljudska prava zaposlenih. Na tom iskustvu su se mnogi učili i u praksi određena iskustva primenjivali i postizali bolje radne rezultate.
-Preporuka za budućnost-
Šta misli o promenama dvehiljadite?
– Zbog sankcija izgubili smo tržište, pa je sav obrtni kapital otišao na plate radnika. Ko je uspeo da sačuva tržište, taj je s privatizacijom bolje prošao. Silom prilika, fabrike su prodate budzašto ili otišle u stečaj.
Poslednje dve godine Božo je bio referent za prodaju aluminijumskih proizvoda, a onda se setio da je imao dve i po godine boračkog staža iz Drugog svetskog rata i podneo zahtev za odlazak u penziju.
Kako provodi penzionerske dane?
– Zimi u bloku „Ce“ u Užicu, leti u vikendici na Zlatiboru. Imam suprugu, gledamo se i pazimo, u skladnom smo dugogodišnjem braku, imamo dve kćeri, unuke i dvoje praunučadi. Iz bibiloteke pozajmljujem po pet knjiga, pa odaberem one koje volim: eseji, rasprave, dnevnike sećanja.
Kao penzioner imao je više ponuda za stečajnog upravnika. Započeo je pa odustao.
– Pomislim, zar da ja budem taj koji otpušta radnike u firmama koje sam osnivao i zapošljavao ih. Ni govora! Da ja jedem beli hleb, a oni koji ostaju bez posla nemaju deci ni za običnu žvaku, e nećeš ga, Božo, velim u sebi. Nisam se za to u životu borio, niti ekonomiju studirao. (Govori otvoreno i oštro, gotovo unoseći mi se u lice, a iz očiju kao da mu sevaju mladalačke zlatne iskre.) Nije to ni moralno, ni etički!
Pri kraju, pitanje šta danas fali Srbiji? Fali, kaže, mudro rukovodstvo, meritorno, pravično, odgovorno, plemenito, a ne ono koje vuče za rukave svuda po svetu koga god sretne…
U Užicu živi blizu šezdeset godina. Ako ga pitaju da li je pravi Užičanin, kaže da bi odgovorio da je iz Užica i da je poreklom Crnogorac.
Poruka za kraj razgovora:
– Neka ovi danas rade kao što smo mi nekad radili: stručno, odgovorno, pošteno, iskreno odano i uz najveće požrtvovanje. Poslovanje u sladu sa održivim razvojem sigurno je jedno od najboljih strateških ulaganja za bolji i dostojanstveniji život u budućnosti.
Milutin Jovičić Lujo
