Припадам срећној генерацији

- Кантауторска гитара и усна хармоника је оно по чему са постао познат у граду, а и шире. Имао сам своју публику, која је знала да певам и свирам из душе -

МИЛИЈА МИТРОВИЋ – МИЋО КАУБОЈ – УРБАНА ЛЕГЕНДА
Милија Митровић, познатији као Мићо Каубој, човек који је оставиo неизбрисив траг у граду и кога ће сви памтити по шеширу на глави, гитари и усној хармоници. Прозвали су га и урбана легенда. Када неког прозову тако, онда од њега можете да чујете целу историју једног времена и града. Али, да би чули све те приче и догађаје, за то су потребно дани, а не сати разговора, једна читава књига испише, а не само неколико страница новина. Свако поглавље Мићовог живота је скоро као једна серија.
Мићо Каубој живео је на Коштичкој кривини. Његов отац је био возач аутобуса у „Ракети“, а мајка домаћица. Оца памти као сјајног типа, за кога каже „прави златиборски тип човека, висок два метра, просед са плавим очима“. За мајку каже да је била сјајна жена, лепа и паметна.
– Имао сам лепо детињство. У Коштици је био Дом ученика и ту су долазила одабрана деца, сјајни спортисти и ђаци, а не као сада да долази ко хоће. Дружио сам се са њима, а и једини телевизор у том крају је био у дому. Сећам се светског првенства у фудбалу када је Бразил био првак света. Ми сви клинци из Коштице, са Теразија и Поре, дошли смо у дом да гледамо утакмицу, да гледамо Пелеа, Гаринчу и друге. Са мном је увек био и мој млађи брат Драган, који је недавно преминуо. Био је то један диван дебељуца, кога сам често морао да штитим. Једино је умео да никада не падне на главу. Ту је био и неки јабучњак где смо брали јабуке, купали смо се у Коштичком потоку, који је тада био чист, играли фудбала на ливади, на свака три сата пролазио је тек по неки фића… Уопште, то је било једно дивно детињство у Коштици – сећа се Мићо Каубој.

Као дете је спознао шта значи када се родитељи свађају, али на тај период живота не гледа као нешто трагично, већ на нешто што је оставило неког позитивног утицаја на њега.
– Отац је био онај сирови типични Златиборац, који је лепо изгледао. Када се домогао аутобуса и добио парно одело и кравату, миришљав и зачешљан, као клинац сам схватио да има швалерску страну. То је често доводило до свађе између њега и мајке, тако да га је мајка у једном моменту напустила. Мајка, мој брат Драган и ја смо се нашли у Крушевцу, јер је мајкина мајка живела у на 20 км од тог града, у Сталаћу. У Крушевцу смо ишли у школу, а отац се појављивао с времена на време. Понекад је био љубоморан, а волео је понекад и да попије. Мајка је заиста била једна сјајна жена, паметна и врло лепа. И у једном тренутку се ту нешто променило на боље. Отац је купио стан у Крчагову и прешли смо да заједно живимо. Али, чини ми се, да сам најлепше тренутке живота провео у Сталаћу. Ту је неки мој први сусрет са реком Моравом, риболовом. Када те то узме, онда те више не пушта. Тако сам дошао у тај неки стадијум љубави према реци да нисам хтео да идем кући. Деда ми је поред Мораве направио неку колибу од сламе, где сам спавао, проводио дане, јео. Доносили су ми клопу, јер нисам хтео да идем кући. Само сам хтео да пецам рибу. Понекад сам ипак ишао кући код бабе и деде. Обавезно сам тада носио штап са собом, јер нисам хтео да ми га неко украде. Обично сам га носио са глистом на удици и када дођем кући, оставим га у дворишту, док уђем у кућу да једем. И увек на ту глисту ухватим или певца или кокошку, патку или гуску. Онда деда и баба се љуте, псују ме да им побих сву живину. Тај Сталаћ је био сјајан – сећа се наш саговорник и додао је да је скоро ишао доле, али да га је душа заболела колико то више нема неког смисла, колико је то све пропало.


Из тог периода памти своје прве музичке тонове на гитари, прве свирке, а тада је добио и надимак, који ће га пратити целог живота – Каубој.
– Од мајке сам добио гитару. Почео сам да учим да свирам и та моја прва музика је имала призвук музике из вестерн и каубојских филмова. Моју прву фотографију сам направио са гитаром, јашући на кози. Нисам знао ни шта је акорд, али сам чачкао око гитаре. Међутим, када сам кренуо у основну школу у Крушевцу упознао сам Зорана Миловановића, који је мој побратим. То је један сјајан тип, који је израстао у сјајног бубњара. Он је у то време сјајно певао, имао је бубњеве и гитару. Дошао је на идеју да нас двојица направимо неки бенд, да свирамо неке школске игранке, највише због тога да би привукли пажњу девојчица. Певали смо Глорију, Морисона, Стонсе, Џенис… Били смо као рокери, али свако је имао свој стил који га је вукао. Мене је мој вукао ка блузу, ка кантри музици. Прозвали су ме „каубој“, али не знам ни ко, ни због чега. И онда већ када су ме тако звали, сматрао сам да треба да радим неке каубојске ствари. Мали сам био за пиштољ, нисам имао ни коња да јашем, али сам могао да певам Кристоферсона и тако неке песме. И мало, помало, направимо бенд. Нисмо имали појачало, него смо се укључивали у радио, певали у магнет од гитаре. То је било смешно, али смо врло брзо постали „Ролингстонси“ у школи. Сви су нас обожавали. Тако смо ми скретали пажњу девојчица. Имали смо неке игранке којих се и сада сећам, чак се сећам људи који су седели на клупи и слушали како то ми свирамо. У ствари, имам моћ да феноменално памтим места и ствари. И сада могу да се сетим сваког камена на Морави и Сталаћу, сваког ћошка у Крушевцу где смо се завлачили да пушимо, да се зезамо, али на пример не памтим рођендане и ликове. Ето, то је био неки мој први сусрет са музиком.

ПОВРАТАК У УЖИЦЕ И ГРУПА „ИСКАП“

Када се поново вратио у Ужице, у Крчагово, нашао је ново друштво.
– Ту сам почео да се дружим са људима са Доварја, Крчагова. Свирали смо гитаре на споменику, а било је и доста лепих девојчица, тако да је Крушевац врло брзо избледео, али Сталаћ није. Ту је била и екипа, која се вртела око мог кума Микице Ћубана. То је посебан човек у мом животу, он је чак и више од кума. Имали смо много несташлука у граду, јурњаве, туче, провода на скалинама уз гитаре и песме – тако Мићо описује првих неколико година након повратка у родни град.
Након повратка у свој родни град, добио је и бољу гитару.


– Тада су се појавиле неке групе као што су „Кило и по“ и „Феникси“. Почео сам да им помажем. Знао сам да имам тај дар за писање песама, али нисам нешто то много радио, јер нисам знао о чему да пишем. Али, почео сам да пишем, па сам тако писао неке песме за „Кило и по“ и за неке друге групе. Исто тако свирао сам са многима. Онда сам направио групу „Искап“. Вежбали смо у позоришту, где је грејање. То је већ постала озбиљнија прича. У групи су били Мендо, који је сада у Аустралији, био је Пежон који је свирао у „Мећави“, покојни бубњар Зец и соло гитара Ристо Грлица, који је пре месец дана преминуо. Мене је „Искап“ асоцирао на испијање нечега, а ми смо заиста много пили, али некако у том алкохолу смо били баш креативни. Али није то било оно бесомучно падање и опијање. Вежбали смо поприлично, а онда смо свирали у диску. Тада је Гаго Ковач одржавао вечери рока. На том првом „Рок излогу“, који је био такмичарског карактера, добио сам награду за најбољи текст. Помислио сам да једног дана можда то моје писање песама могу да уновчим. Остало слободно време сам проводио на свиркама на плажи, пијењу, држању девојчица за руку, ноћним купањима у Ђетињи у фебруару, пијење на Старом граду и друге лудости, све зарад неке популарности. И тако једном „Кило и по“ је имао концерт у хали и ми смо позвани да будемо пред група. Тада нисам знао, али сам врло брзо сазнао да је озвучење било „Ју групе“, тако да су ту били Драги Јелић, Жика Јелић, Ђeлмаш бубњар. Ми смо изашли први да свирамо и певали смо моју песму „Волим те, кеве ми“. То је песма коју сам написао некој девојци из града, која је морала да иде на море да би зарадила неку кинту. Текст и није нешто леп, али је песма имала убитачан рефрен. Сјајно смо прошли. После свирке сишли смо у бифе да нешто попијемо. Пришао ми је Жика Јелић и питао ме да ли бих снимио ту песму. Рекао сам му да бих је радо снимио, само не знам ни са чим, ни како, ни где. Тражио ми је број телефона и рекао је да ће уговорити снимање код Енца Лесића у студију, да дођем са групом и да снимимо две песме, а после ћемо видети шта даље. Прошло је месец дана, а Жика се не јавља. Прошло је неко још време када је зазвонио телефон. Жена ми каже да ме зове неки Жика Јелић, јер она тада није имала појма ко је то. Рекао ми је да ме за два дана чека да дођем у Београд на одређеном месту и да будемо спремни. Енцов студио је био поред „Српске кафане“. А претходно сам био са Бором Ђорђевићем на Кокином броду, пецали смо рибу и договорили се да му се јавим када некад дођем у Београд, да га потражим у неком бифеу, близу „Српске кафане“. Ја до тада нисам био у Београду. Цела група је пошла у престоницу, а мени је кроз главу пролазило како ће Мићо Каубој да постане познат. Пошли смо сви, Мендо, Зеко, Риста, Мишо Шошон, а Љупче клавијатуриста је требао да дође из Ниша (свирао је у Галији). Отишли смо у „Српску кафану“, а тамо седе Драган Николић, Горица Поповић и други глумци. Ми се гледамо и мислимо да смо се нашли у неком филму, у некој зајебанцији, да се негде крију неке камере. Попили смо по који вињак и ја сам пошао да потражим Бору на место где ми је рекао. Питао сам многе где је тај бифе, али нико није знао да ми каже. И на крају ми је неки рекао да уђем у неки сокак и кроз нека врата, па ћу чути музику. Послушао сам га, ушао у сокак и наишао на нека врата. Ту сам се први пут срео са интерфоном. Звонио сам, а врата ми отворио неки напудерисани тип са пискавим гласом. Ту је била нека кожна гарнитура, а доле су водиле неке степенице и чула се музика. Пре поласка у Београд продао сам разглас, музички стуб, купио фармерке и каубојске чизме за овај сусрет, да се не брукам када уђем у студио. И тако налицкан сам седео на двоседу, када је одоздо изашло неко мало ружно куче. Трчало је мојих око мојих фармерки, хватало ме за њих зубима. Покушавао сам да га се отресем, али оно неће да одустане. Гризе оно, хоће да ме поцепа. Шутнуо сам га тако да је заскичало и откотрљало се низ степенице. Одоздо одједном је изашла гомила људи и хоће да ме убије, а на челу гомиле нека роспија. Тако нешто нисам видео у животу. Почели су да ме псују и вређају, хоће да ме линчују. Мислио сам да нећу извући живу главу. И одједном сам иза леђа чуо неки познати глас како каже:“Господо, можда је вама у животу највећи пријатељ тамо неки пас. Господо драга, мени је то одувек био човек, јер замислите да је песник у Мостару уместо Светлане, волео тамо неку џукелу. Нашта би личиле Мостарске кише?“ Погледао сам ко је то, кад оно Раде Шербеџија. Загрлио ме и каже ми „оди брате“, а онда ми шапнуо да бежим. Кроз она врата отишао сам што сам брже могао, а они су остали да псују за мном. Наравно, од снимања није било ништа. Прошле су три године и поново сам отишао у „Српску кафану“. Чуо сам познати глас да рецитује „Инес“. Седео је Раде, испред њега је био литар вискија, на њему је била жута пелерина и беле старке патике, мокре од кише, а коса сва улепљена, али ипак сав маркантан. Сео сам близу њега, наручио сам кафу и вињак, и сачекао да он изрецитује. Када је завршио питао сам га да ли ме се сећа, а он ми одговори да нема појма. Покушао сам да га подсетим, али он нема појма, али ми каже да ако је било тако, мора да је било тако. Казао сам му да ми је тада спасао живот. Рекао ми је да ако некада дођем у Загреб да га нађем. Прошло је од тада неколико година и ја ти се нађем у Загребу. Ишао сам са оцем, јер је он возио неку групу негде даље, па када се буде враћао да ме покупи. Некако сам нашао Рада и већ ме се сећао. Повео ме на једно место. У главној загребачкој улици била је кафана која се звала „Седло“. Унутра је био округли шанк, а барске столице права седла са узенгијама. Пио се само виски. Конобари су били у траперицима, на главама каубојски шешири, носили су кариране кошуље, преко њих прслуке, а на ту су и каубојски каишеви, а и конобарице су носиле каубојске чизме. Све је било у стилу каубоја. Ту је била и нека бина и навучена завеса, а поред бине неки раштимовани клавир за којим је свирао и певао неки пијанац и то:“Јој, Сузана…“ Сви су му се смејали. Поред је био и електрични коњ, кога сви јахали и падали са њега, а крај коња неко блато где су се рвале девојке. Сели смо на те барске столице. Ја не могу ни данас да опишем како сам се осећао. Стизао је виски за вискијем и одједном се склони завеса и онај пијанац виче „Плава трава заборава!“. А у „Забораву“ три члана Дадове групе „Тајм“. Мени је почело све да се окреће, хоћу да паднем са оне столице. Све ме је опило, а понајвише та атмосфера. То је догађај који памтим цео свој живот – казао је Мићо.
„Искап“ се у међуврмену распао, јер су, каже Мићо, долазили неки нови људи којима су прече биле тезге.
– Нисмо ишли на свирке, јер су они имали свадбе и тако узимали лову. И тако се „Искап“ распао. Мене је Жика Јелић звао да дођем у Београд као текстописац, али ја нисам хтео без мојих – додао је Мићо.

УСНА ХАРМОНИКА, „АМАДЕУС“, ШАРИЋИ И ОСТАЛЕ СВИРКЕ

После тога јунак наше приче ишао је ван граница земље, највише у Италију – Рим, Напуљ, Венецију… Упоредо је свирао гитару, али искрено каже да је никада није научо добро да свира, јер га је мрзело да вежба.
– На Тргу светог Марка у Венецији седела је девојка на неком јастучету, у рукама јој је била гитара, друга поред ње, око врата јој је било „нешто“ што први пут видим, а на томе „нешто“ друго „нешто“ у шта свира. Испред ње је био неки стари кофер од гитаре и разне минђуше од бакра и месинга. Упоредо је свирала и певала од Нил Јанга „Срце од злата“. Феноменално је звучало. Некако сам много тога научио у школи, али енглески нисам могао никако, а италијански нисам имао појма. Рачунам ја да нисмо иста географија, али да нас музика веже. Узео сам гитару, која је била поред ње, сео и засвирао. После се испоставило да је то била гитара њеног момка. Засвирао сам ствар од Дилана. После ми је некако објаснила да је то гитара њеног момка са којим се посвађала, да се он наљутио и отишао. Оставио је гитару да би после могао да се врати, јер да се стварно наљутио и да није у плану имао да се не враћа, не би оставио гитару. Она је свирала усну хармонику, а ја гитару. Та њена свирка је за мене била фасцинантна, јер сам први пут видео и чуо усну хармонику уживо, а оно „нешто“ око врата је био сталак за тај инструмент. Некако сам јој објаснио да сам фасциниран усном хармоником и данима смо свирали. После је дошао тај тип, па је био љубоморан на мене, нешто смо се свађали, псовали једног другог и када сам требао да кренем, од ње сам добио сталак и усну хармонику на поклон. Знао сам акорде на гитари и онда је само требало да нађем неке тонове који су адекватни на усној хармоници. И мало, помало мени пође за руком да научим да свирам и усну хармонику. Од тада је усна хармоника постала мој заштитни знак, по чему су ме људи посебно препознавали. И тако почнем још више да свирам блуз – рекао је наш саговорник.
После „Искапа“ кренуо је да ради сам.
– Кантауторска гитара и усна хармоника је оно по чему са постао познат у граду, а и шире. Имао сам своју публику, која је знала да певам и свирам из душе. Кренуо сам и да мало тезгарим. Прву тезгу сам имао за Нову годину на Златибору. Звао ме је човек да одрадим ту тезгу за 300 евра, а ја сам кући донео 1.300 евра. Од тога сам 200 евра задржао за себе, а остало сам дао жени. За тих 200 евра купио сам прибор за риболов. После сам се удружио са Борисом Свицем, који је свирао соло гитару. Свирали смо кратко време, јер је он имао здравствених проблема, па смо стали. Било је неко мало затишје, па сам кренуо да радим са Селом. Годинама смо радили на сплавовима у Међувршју и Овчар бањи. То ми је био добар финансијски опоравак. И једном ме позове Шеки и пита ме да ли уместо њега могу да идем у Београд на неку тезгу за Нову годину, а да је њему искрсла нека друга свирка. Рекао ми је да ћу добити 300 евра, плаћен пут, дао ми је и своју опрему, јер он има неку другу опрему. Објаснио ми је да је то негде на Падинском путу, дао ми је адресу. Када сам дошао у то насеље, сваки број је био 36, то оно са абецедом. Нисам могао да нађем адресу, а нема никог да питам. Срео сам неког Кинеза који пева неку Бајину песму, питао сам га за адресу, а он мени показа оно. Нађох неку продавницу и питам радника за те људе код којих сам требао да идем да свирам. А тај продавац ме пита да ли знам уопште код кога идем. Одговорио сам му да немам појма. Рекао ми је да су то Шарићи. Није ми било битно, само да одем тамо и зарадим те паре. Нашао сам тог момка који ме је ангажовао. У дворишту је било десет џипова, типови обучени сјајно, камера је било на све стране. Пролазило је време, а ја нисам свирао. Питао сам тог типа када ћу да свирам и кажем му да сам дошао да одрадим тај посао, да узмем паре и да идем кући. Одговорио ми је да ћу свирати, да једем, пијем и уживам, и када буде требало да свирам, свираћу. Они су се зезали, некој девојчици рођендан, она је отварала поклоне. У 15 до 12 каже ми онај тип да могу сада нешто да одсвирам. Размишљам да имам 15 минута до Нове године, после следе честитке, да ли ћу после наставити, јер дошао сам да свирам за паре, а требају ми паре, како да се оправдам кући где сам био, шта сам радио. Ипак сам свирао после поноћи још сат времена. Они су мало плесали и тако то прође. Тај тип ми је помогао да спакујем инструмента, одвезао ме до станице и каже да је дошло време да се исплатимо. Вади он из џепа штос евра. Броји он до 500 и ја таман да му кажем да смо рекли 300, а он ми даје 600 евра. Рекао сам му да ми је овај рекао 300, а тај тип ми је одговорио да су они презадовољни са мном и да им је било лепо. После је испала она гужва са Шарићем – сећа се Мићо још једне авантуре у свом животе.


Мићо Каубој је схватио да свој репертоар мора да прошири.
– Певао сам и свирао хитове екс Југославије, али, тезгарећи, схватио сам да немам довољно оне музике, која се тражи после поноћи. Брзо сам научио Хариса Џиновића, Тому Здравковића, Халида Бешлића и неке староградске песме типа „Мој дилбере“ и слично. Са тим комлетирао сам целу моју музичку свирку. Почео сам да узимам више пара. Свирао сам од 9 увече, а прва пауза ми је била тек у један после поноћи. И што сам поштенији према гостима, газда је поштенији према мени. Свирао сам две године на оном округлом шанку пред хотелом. Хотел скоро никада није имао гостију док нисам почео да свирам. А када сам почео биле су заузете све терасе, а и клупе около на којима су седели људи и јели сендвиче. Изгледали су као да су пошли да кампују. Ту сам свирао још старији евергрин, типа Драгана Стојнића, Бобе Стефановића и слично. После тога сам свирао цело лето на Перућцу. Имао сам 50 евра по вечери, храну, неограничено пиће и стан. Свако вече се свирало. Када сам се вратио са Перућца, звао ме је Бобан да свирам у „Ади“. Њему сам свирао неке Нове године и славе.
– Претпрошле године Риста је дошао у додир са шефом „Амадеус“ групе. Тај шеф му је рекао да је групи понестало идеја за текстове. Риста им је рекао да има песму једног пријатеља, коју је требала да сними „Ју група“. Овај је чуо ту песму и допадне му се. Песма је вукла на „Рибљу чорбу“ и ангажују Бору, који је додао нешто мало свог текста, отпевао је и они му плате. И „Амадеус“ снимио моју песму, чујем је, врти се по радио станицама. Риста и ја смо за њу узели 1.500 евра. Сада сам решио да поново свирам и певам, али ћу да више пажње посветим писању песама али за друге, јер то добро радим и сматрам да бих требало да то уновчим – казао је Мићо.
Међутим, у животу увек има трзавица, успона, падова, па поново успона. То није заобишло ни Мића Каубоја.
– Све је било лепо док нису почели неки моји животни ломови. Развод од жене, коју сам много волео, баш сам тешко поднео. Није ми било ни до музике, ни до чега. Њој сам и посветио једну песму, одмах после развода. До тада нисам научио како да преболим ствари. Ја сам тип који је јако емотиван. После тога умрла ми је и мајка, па брат… То су ти неки ломови, који су утицали на мене, али, ево, опет сам ту, настављам са свирком и то 26. маја у „Стакленцу“. Сада бих волео да деца и ја будемо бар једном годишње скупа негде на реци, али свако има своје путеве.
– У принципу, када те своје личне проблеме ставим по страни, могу да кажем, да припадам врло срећној генерацији. Схватио сам да је на мене највише утицаја имао хипи покрет и сматрам да је тада настала најкреативнија музика. Покушавао сам тако нешто слично да радим и схватио сам да то не може да успе на овом подневљу. Можеш ти да будеш „дете цвећа“, али како? Да легнеш међу цвеће?! Није то то, то је била једна велика ствар која је продрмала читав свет.

РЕКА ЈЕ НАЈВЕЋА ЉУБАВ

Ипак река је била, а и сада је, његова највећа љубав. Наравно, каже Мићо, то је потпуна другачија љубав од оне која се осећа према деци.
– Имам неки дил са реком, волимо се, разумемо се и могу да будем 24 сата на води. То су тренуци када се искључим из свега, гледам пловак, ухватим рибу и вратим рибу. Немам разлога да је носим кући. Некада сам знао да сиђем на Ариљској рампи и одем једном страном обале до Јелен дола, а вратим се другом. Сада често идем на Ђетињу. Постоје нека места на реци, која су нечија места. Сада, када један не бих дошао на оно моје место, људи би се питали, шта је са мном. Моја највећа љубав је била и остала река. Реку мораш да научиш да читаш, као што Арсена Дедића прво мораш да научиш да слушаш, па да га слушаш. Из прве ти није јасан, али када га одслушаш више пута, онда знаш шта је хтео да каже. Тако и реку. Мораш да спознаш, мораш да знаш и рибу у душу. Човек мора да то читање реке почне доласцима на њу у јутарњим сатима, када испарава, када се понека риба избаци, када птице певају. Написао сам и две песме о Ђетињи, а написаћу и трећу. Река спашава. Мило ми је да видим колико се клинаца вратило на реку, мушичари. Све је то захваљујући људима који су их научили да пецају. Ево, сада има група тих клинаца „Аласи са Ђетиње“, који желе да заштите Ђетињу. То ме радује – каже овај велики љубитељ природе и додаје да му је целог живота била жеља да набави неку камп приколицу, да је стави негде поред воде, да ту спава и борави, да се буди над водом.


– Жеља ми је да седим испред кућице, пијуцкам виски и да пишем песме. Зато ми је приоритет да набавим неку камп кућицу – рекао је Мићо.
Још једна епизода у његовом животу је био рад на некадашњем радио „Талија“.
– Један мој део живота сам провео водећи пет ауторских емисија на радио „Талији“. Доводио сам разне госте. Једна емисија је била посвећена риболову. То је емисија била где сам говорио где ради која риба. А онда су људи почели да ми говоре да обично оду на супротну страну од оне о којој причам. Гости су ми били сви познати ужички риболовци. У друге емисије су долазили песници, ужички музичари, боеми. Биле су занимљиве – каже Мићо и подсетио да је имао и кафић „Оди деди“, где су окупљали многи рибари. Била је ту и гитара и свако је могао да је свира.

ПОРОДИЦА

Мића има троје деце, ћерку и два сина. Има и двоје унучади, па чак и праунуче. Са мешавином туге и среће причао је о њима, али му је сјај у очима био док је причао о својој унуци Аки.
– Најстарија ћерка живи у Београду, она има ћерку, која има сина. Син Данијел је постао познати реп музичар. Познатији је под именом Дениро. Он је, пре него што је почео да се бави музиком, био сјајан кошаркаш. Тражили су га и Црвена звезда, Партизан, Спартак, Металац, али ја сам био некако скептичан и плашио сам се да своје дете пустим међу те непознате људе. Ја сам га са овим талентом видео у НБА, али је он после кренуо са музиком и сам се изборио за свој статут. Почели су да се емитују његови хитови по интернету и данас имају и по два до три милиона прегледа. Постао је велика звезда. Његове песме су животне песме. Многе говоре о томе како треба децу склонити са улице, од дроге, а има људи који пишу о њему, како су им његове песме помогле у животу, а чак неки тетовирају стихове његових песама по рукама. У Београду је после отворио неки студио, али није имао довољно простора, па је отишао са девојком у Беч. где и сада живе. Он има неки салон лепоте, а он је сада отишао у неке друге воде, бави се видео-продукцијом. По интернету се сада врти хиљаду његових спотова и песама. Иначе, сам је писао текстове за своје песме и то је обично радио на крововима ужичких зграда. Има песма о мени, мајци, сестри, сестричини, он је кроз стихове изражавао све што је доживљавао. Ја сам у почетку био скептичан, нисам се слагао са тим његовим гангста репом, јер није он гангстер, али он није одустајао. Ти неки светски репери су могли да певају о гетоима, а Данијел је нашао да пева о рату и прва његова песма је била о бомбардовању „Америка, доле“.


– Син Александар живи са женом и ћерком у Ужицу. Његова ћерка, моја унука Аја, направила је велику прекретницу у мом животу. Иначе, моја деца су лутала у животу, имају своје приче, неко је посрнуо овде, неко тамо, неко се иста тако дизао. Пратио сам их колико сам могао. Врхунац сваког родитеља је да изведе дете на први пут, али само је питање на који начин, ако су у кући сви против тебе. Можеш да му причаш хиљаду прича, а ако родитељ трчи за ловом или неким хобијем, негде те латентне ствари покупе дете. Ћерка ми се истргла из руку, а Ацо, да није имао девојку као што је Маја, не знам шта би било са њим. Мају смо моја бивша жена и ја много волели. И као што рекох, посебан осећај и велику прекретницу у мом животу је учинио долазак на свет Ацове ћерке. Када сам Ају видео у породилишту, то је била права љубав на први поглед. Сада је први разред и седам година смо заједно. Она је врло посебна и паметна. Интересује је све, и пливање, рецитовање, сликање, хипер активна је и на тај начин се празни. Иде са мном често у шетње поред реке и стално јој објашњавам многе ствари, чега да се чува, појава у природи, да не буде „чучкуша“ и много тога још. То је дете које је мени вратило младалачки ентузијазам. Она зна да глуми, рецитује, пева, позира и имамо много, много заједничких слика. Она је посебан дар – рекао је на крају нашег разговора Мићо Каубој, ужичка урбана легенда.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.