MILIJA MITROVIĆ – MIĆO KAUBOJ – URBANA LEGENDA
Milija Mitrović, poznatiji kao Mićo Kauboj, čovek koji je ostavio neizbrisiv trag u gradu i koga će svi pamtiti po šeširu na glavi, gitari i usnoj harmonici. Prozvali su ga i urbana legenda. Kada nekog prozovu tako, onda od njega možete da čujete celu istoriju jednog vremena i grada. Ali, da bi čuli sve te priče i događaje, za to su potrebno dani, a ne sati razgovora, jedna čitava knjiga ispiše, a ne samo nekoliko stranica novina. Svako poglavlje Mićovog života je skoro kao jedna serija.
Mićo Kauboj živeo je na Koštičkoj krivini. Njegov otac je bio vozač autobusa u „Raketi“, a majka domaćica. Oca pamti kao sjajnog tipa, za koga kaže „pravi zlatiborski tip čoveka, visok dva metra, prosed sa plavim očima“. Za majku kaže da je bila sjajna žena, lepa i pametna.
– Imao sam lepo detinjstvo. U Koštici je bio Dom učenika i tu su dolazila odabrana deca, sjajni sportisti i đaci, a ne kao sada da dolazi ko hoće. Družio sam se sa njima, a i jedini televizor u tom kraju je bio u domu. Sećam se svetskog prvenstva u fudbalu kada je Brazil bio prvak sveta. Mi svi klinci iz Koštice, sa Terazija i Pore, došli smo u dom da gledamo utakmicu, da gledamo Pelea, Garinču i druge. Sa mnom je uvek bio i moj mlađi brat Dragan, koji je nedavno preminuo. Bio je to jedan divan debeljuca, koga sam često morao da štitim. Jedino je umeo da nikada ne padne na glavu. Tu je bio i neki jabučnjak gde smo brali jabuke, kupali smo se u Koštičkom potoku, koji je tada bio čist, igrali fudbala na livadi, na svaka tri sata prolazio je tek po neki fića… Uopšte, to je bilo jedno divno detinjstvo u Koštici – seća se Mićo Kauboj.
Kao dete je spoznao šta znači kada se roditelji svađaju, ali na taj period života ne gleda kao nešto tragično, već na nešto što je ostavilo nekog pozitivnog uticaja na njega.
– Otac je bio onaj sirovi tipični Zlatiborac, koji je lepo izgledao. Kada se domogao autobusa i dobio parno odelo i kravatu, mirišljav i začešljan, kao klinac sam shvatio da ima švalersku stranu. To je često dovodilo do svađe između njega i majke, tako da ga je majka u jednom momentu napustila. Majka, moj brat Dragan i ja smo se našli u Kruševcu, jer je majkina majka živela u na 20 km od tog grada, u Stalaću. U Kruševcu smo išli u školu, a otac se pojavljivao s vremena na vreme. Ponekad je bio ljubomoran, a voleo je ponekad i da popije. Majka je zaista bila jedna sjajna žena, pametna i vrlo lepa. I u jednom trenutku se tu nešto promenilo na bolje. Otac je kupio stan u Krčagovu i prešli smo da zajedno živimo. Ali, čini mi se, da sam najlepše trenutke života proveo u Stalaću. Tu je neki moj prvi susret sa rekom Moravom, ribolovom. Kada te to uzme, onda te više ne pušta. Tako sam došao u taj neki stadijum ljubavi prema reci da nisam hteo da idem kući. Deda mi je pored Morave napravio neku kolibu od slame, gde sam spavao, provodio dane, jeo. Donosili su mi klopu, jer nisam hteo da idem kući. Samo sam hteo da pecam ribu. Ponekad sam ipak išao kući kod babe i dede. Obavezno sam tada nosio štap sa sobom, jer nisam hteo da mi ga neko ukrade. Obično sam ga nosio sa glistom na udici i kada dođem kući, ostavim ga u dvorištu, dok uđem u kuću da jedem. I uvek na tu glistu uhvatim ili pevca ili kokošku, patku ili gusku. Onda deda i baba se ljute, psuju me da im pobih svu živinu. Taj Stalać je bio sjajan – seća se naš sagovornik i dodao je da je skoro išao dole, ali da ga je duša zabolela koliko to više nema nekog smisla, koliko je to sve propalo.
Iz tog perioda pamti svoje prve muzičke tonove na gitari, prve svirke, a tada je dobio i nadimak, koji će ga pratiti celog života – Kauboj.
– Od majke sam dobio gitaru. Počeo sam da učim da sviram i ta moja prva muzika je imala prizvuk muzike iz vestern i kaubojskih filmova. Moju prvu fotografiju sam napravio sa gitarom, jašući na kozi. Nisam znao ni šta je akord, ali sam čačkao oko gitare. Međutim, kada sam krenuo u osnovnu školu u Kruševcu upoznao sam Zorana Milovanovića, koji je moj pobratim. To je jedan sjajan tip, koji je izrastao u sjajnog bubnjara. On je u to vreme sjajno pevao, imao je bubnjeve i gitaru. Došao je na ideju da nas dvojica napravimo neki bend, da sviramo neke školske igranke, najviše zbog toga da bi privukli pažnju devojčica. Pevali smo Gloriju, Morisona, Stonse, Dženis… Bili smo kao rokeri, ali svako je imao svoj stil koji ga je vukao. Mene je moj vukao ka bluzu, ka kantri muzici. Prozvali su me „kauboj“, ali ne znam ni ko, ni zbog čega. I onda već kada su me tako zvali, smatrao sam da treba da radim neke kaubojske stvari. Mali sam bio za pištolj, nisam imao ni konja da jašem, ali sam mogao da pevam Kristofersona i tako neke pesme. I malo, pomalo, napravimo bend. Nismo imali pojačalo, nego smo se uključivali u radio, pevali u magnet od gitare. To je bilo smešno, ali smo vrlo brzo postali „Rolingstonsi“ u školi. Svi su nas obožavali. Tako smo mi skretali pažnju devojčica. Imali smo neke igranke kojih se i sada sećam, čak se sećam ljudi koji su sedeli na klupi i slušali kako to mi sviramo. U stvari, imam moć da fenomenalno pamtim mesta i stvari. I sada mogu da se setim svakog kamena na Moravi i Stalaću, svakog ćoška u Kruševcu gde smo se zavlačili da pušimo, da se zezamo, ali na primer ne pamtim rođendane i likove. Eto, to je bio neki moj prvi susret sa muzikom.
POVRATAK U UŽICE I GRUPA „ISKAP“
Kada se ponovo vratio u Užice, u Krčagovo, našao je novo društvo.
– Tu sam počeo da se družim sa ljudima sa Dovarja, Krčagova. Svirali smo gitare na spomeniku, a bilo je i dosta lepih devojčica, tako da je Kruševac vrlo brzo izbledeo, ali Stalać nije. Tu je bila i ekipa, koja se vrtela oko mog kuma Mikice Ćubana. To je poseban čovek u mom životu, on je čak i više od kuma. Imali smo mnogo nestašluka u gradu, jurnjave, tuče, provoda na skalinama uz gitare i pesme – tako Mićo opisuje prvih nekoliko godina nakon povratka u rodni grad.
Nakon povratka u svoj rodni grad, dobio je i bolju gitaru.
– Tada su se pojavile neke grupe kao što su „Kilo i po“ i „Feniksi“. Počeo sam da im pomažem. Znao sam da imam taj dar za pisanje pesama, ali nisam nešto to mnogo radio, jer nisam znao o čemu da pišem. Ali, počeo sam da pišem, pa sam tako pisao neke pesme za „Kilo i po“ i za neke druge grupe. Isto tako svirao sam sa mnogima. Onda sam napravio grupu „Iskap“. Vežbali smo u pozorištu, gde je grejanje. To je već postala ozbiljnija priča. U grupi su bili Mendo, koji je sada u Australiji, bio je Pežon koji je svirao u „Mećavi“, pokojni bubnjar Zec i solo gitara Risto Grlica, koji je pre mesec dana preminuo. Mene je „Iskap“ asocirao na ispijanje nečega, a mi smo zaista mnogo pili, ali nekako u tom alkoholu smo bili baš kreativni. Ali nije to bilo ono besomučno padanje i opijanje. Vežbali smo poprilično, a onda smo svirali u disku. Tada je Gago Kovač održavao večeri roka. Na tom prvom „Rok izlogu“, koji je bio takmičarskog karaktera, dobio sam nagradu za najbolji tekst. Pomislio sam da jednog dana možda to moje pisanje pesama mogu da unovčim. Ostalo slobodno vreme sam provodio na svirkama na plaži, pijenju, držanju devojčica za ruku, noćnim kupanjima u Đetinji u februaru, pijenje na Starom gradu i druge ludosti, sve zarad neke popularnosti. I tako jednom „Kilo i po“ je imao koncert u hali i mi smo pozvani da budemo pred grupa. Tada nisam znao, ali sam vrlo brzo saznao da je ozvučenje bilo „Ju grupe“, tako da su tu bili Dragi Jelić, Žika Jelić, Đelmaš bubnjar. Mi smo izašli prvi da sviramo i pevali smo moju pesmu „Volim te, keve mi“. To je pesma koju sam napisao nekoj devojci iz grada, koja je morala da ide na more da bi zaradila neku kintu. Tekst i nije nešto lep, ali je pesma imala ubitačan refren. Sjajno smo prošli. Posle svirke sišli smo u bife da nešto popijemo. Prišao mi je Žika Jelić i pitao me da li bih snimio tu pesmu. Rekao sam mu da bih je rado snimio, samo ne znam ni sa čim, ni kako, ni gde. Tražio mi je broj telefona i rekao je da će ugovoriti snimanje kod Enca Lesića u studiju, da dođem sa grupom i da snimimo dve pesme, a posle ćemo videti šta dalje. Prošlo je mesec dana, a Žika se ne javlja. Prošlo je neko još vreme kada je zazvonio telefon. Žena mi kaže da me zove neki Žika Jelić, jer ona tada nije imala pojma ko je to. Rekao mi je da me za dva dana čeka da dođem u Beograd na određenom mestu i da budemo spremni. Encov studio je bio pored „Srpske kafane“. A prethodno sam bio sa Borom Đorđevićem na Kokinom brodu, pecali smo ribu i dogovorili se da mu se javim kada nekad dođem u Beograd, da ga potražim u nekom bifeu, blizu „Srpske kafane“. Ja do tada nisam bio u Beogradu. Cela grupa je pošla u prestonicu, a meni je kroz glavu prolazilo kako će Mićo Kauboj da postane poznat. Pošli smo svi, Mendo, Zeko, Rista, Mišo Šošon, a Ljupče klavijaturista je trebao da dođe iz Niša (svirao je u Galiji). Otišli smo u „Srpsku kafanu“, a tamo sede Dragan Nikolić, Gorica Popović i drugi glumci. Mi se gledamo i mislimo da smo se našli u nekom filmu, u nekoj zajebanciji, da se negde kriju neke kamere. Popili smo po koji vinjak i ja sam pošao da potražim Boru na mesto gde mi je rekao. Pitao sam mnoge gde je taj bife, ali niko nije znao da mi kaže. I na kraju mi je neki rekao da uđem u neki sokak i kroz neka vrata, pa ću čuti muziku. Poslušao sam ga, ušao u sokak i naišao na neka vrata. Tu sam se prvi put sreo sa interfonom. Zvonio sam, a vrata mi otvorio neki napuderisani tip sa piskavim glasom. Tu je bila neka kožna garnitura, a dole su vodile neke stepenice i čula se muzika. Pre polaska u Beograd prodao sam razglas, muzički stub, kupio farmerke i kaubojske čizme za ovaj susret, da se ne brukam kada uđem u studio. I tako nalickan sam sedeo na dvosedu, kada je odozdo izašlo neko malo ružno kuče. Trčalo je mojih oko mojih farmerki, hvatalo me za njih zubima. Pokušavao sam da ga se otresem, ali ono neće da odustane. Grize ono, hoće da me pocepa. Šutnuo sam ga tako da je zaskičalo i otkotrljalo se niz stepenice. Odozdo odjednom je izašla gomila ljudi i hoće da me ubije, a na čelu gomile neka rospija. Tako nešto nisam video u životu. Počeli su da me psuju i vređaju, hoće da me linčuju. Mislio sam da neću izvući živu glavu. I odjednom sam iza leđa čuo neki poznati glas kako kaže:“Gospodo, možda je vama u životu najveći prijatelj tamo neki pas. Gospodo draga, meni je to oduvek bio čovek, jer zamislite da je pesnik u Mostaru umesto Svetlane, voleo tamo neku džukelu. Našta bi ličile Mostarske kiše?“ Pogledao sam ko je to, kad ono Rade Šerbedžija. Zagrlio me i kaže mi „odi brate“, a onda mi šapnuo da bežim. Kroz ona vrata otišao sam što sam brže mogao, a oni su ostali da psuju za mnom. Naravno, od snimanja nije bilo ništa. Prošle su tri godine i ponovo sam otišao u „Srpsku kafanu“. Čuo sam poznati glas da recituje „Ines“. Sedeo je Rade, ispred njega je bio litar viskija, na njemu je bila žuta pelerina i bele starke patike, mokre od kiše, a kosa sva ulepljena, ali ipak sav markantan. Seo sam blizu njega, naručio sam kafu i vinjak, i sačekao da on izrecituje. Kada je završio pitao sam ga da li me se seća, a on mi odgovori da nema pojma. Pokušao sam da ga podsetim, ali on nema pojma, ali mi kaže da ako je bilo tako, mora da je bilo tako. Kazao sam mu da mi je tada spasao život. Rekao mi je da ako nekada dođem u Zagreb da ga nađem. Prošlo je od tada nekoliko godina i ja ti se nađem u Zagrebu. Išao sam sa ocem, jer je on vozio neku grupu negde dalje, pa kada se bude vraćao da me pokupi. Nekako sam našao Rada i već me se sećao. Poveo me na jedno mesto. U glavnoj zagrebačkoj ulici bila je kafana koja se zvala „Sedlo“. Unutra je bio okrugli šank, a barske stolice prava sedla sa uzengijama. Pio se samo viski. Konobari su bili u trapericima, na glavama kaubojski šeširi, nosili su karirane košulje, preko njih prsluke, a na tu su i kaubojski kaiševi, a i konobarice su nosile kaubojske čizme. Sve je bilo u stilu kauboja. Tu je bila i neka bina i navučena zavesa, a pored bine neki raštimovani klavir za kojim je svirao i pevao neki pijanac i to:“Joj, Suzana…“ Svi su mu se smejali. Pored je bio i električni konj, koga svi jahali i padali sa njega, a kraj konja neko blato gde su se rvale devojke. Seli smo na te barske stolice. Ja ne mogu ni danas da opišem kako sam se osećao. Stizao je viski za viskijem i odjednom se skloni zavesa i onaj pijanac viče „Plava trava zaborava!“. A u „Zaboravu“ tri člana Dadove grupe „Tajm“. Meni je počelo sve da se okreće, hoću da padnem sa one stolice. Sve me je opilo, a ponajviše ta atmosfera. To je događaj koji pamtim ceo svoj život – kazao je Mićo.
„Iskap“ se u međuvrmenu raspao, jer su, kaže Mićo, dolazili neki novi ljudi kojima su preče bile tezge.
– Nismo išli na svirke, jer su oni imali svadbe i tako uzimali lovu. I tako se „Iskap“ raspao. Mene je Žika Jelić zvao da dođem u Beograd kao tekstopisac, ali ja nisam hteo bez mojih – dodao je Mićo.
USNA HARMONIKA, „AMADEUS“, ŠARIĆI I OSTALE SVIRKE
Posle toga junak naše priče išao je van granica zemlje, najviše u Italiju – Rim, Napulj, Veneciju… Uporedo je svirao gitaru, ali iskreno kaže da je nikada nije naučo dobro da svira, jer ga je mrzelo da vežba.
– Na Trgu svetog Marka u Veneciji sedela je devojka na nekom jastučetu, u rukama joj je bila gitara, druga pored nje, oko vrata joj je bilo „nešto“ što prvi put vidim, a na tome „nešto“ drugo „nešto“ u šta svira. Ispred nje je bio neki stari kofer od gitare i razne minđuše od bakra i mesinga. Uporedo je svirala i pevala od Nil Janga „Srce od zlata“. Fenomenalno je zvučalo. Nekako sam mnogo toga naučio u školi, ali engleski nisam mogao nikako, a italijanski nisam imao pojma. Računam ja da nismo ista geografija, ali da nas muzika veže. Uzeo sam gitaru, koja je bila pored nje, seo i zasvirao. Posle se ispostavilo da je to bila gitara njenog momka. Zasvirao sam stvar od Dilana. Posle mi je nekako objasnila da je to gitara njenog momka sa kojim se posvađala, da se on naljutio i otišao. Ostavio je gitaru da bi posle mogao da se vrati, jer da se stvarno naljutio i da nije u planu imao da se ne vraća, ne bi ostavio gitaru. Ona je svirala usnu harmoniku, a ja gitaru. Ta njena svirka je za mene bila fascinantna, jer sam prvi put video i čuo usnu harmoniku uživo, a ono „nešto“ oko vrata je bio stalak za taj instrument. Nekako sam joj objasnio da sam fasciniran usnom harmonikom i danima smo svirali. Posle je došao taj tip, pa je bio ljubomoran na mene, nešto smo se svađali, psovali jednog drugog i kada sam trebao da krenem, od nje sam dobio stalak i usnu harmoniku na poklon. Znao sam akorde na gitari i onda je samo trebalo da nađem neke tonove koji su adekvatni na usnoj harmonici. I malo, pomalo meni pođe za rukom da naučim da sviram i usnu harmoniku. Od tada je usna harmonika postala moj zaštitni znak, po čemu su me ljudi posebno prepoznavali. I tako počnem još više da sviram bluz – rekao je naš sagovornik.
Posle „Iskapa“ krenuo je da radi sam.
– Kantautorska gitara i usna harmonika je ono po čemu sa postao poznat u gradu, a i šire. Imao sam svoju publiku, koja je znala da pevam i sviram iz duše. Krenuo sam i da malo tezgarim. Prvu tezgu sam imao za Novu godinu na Zlatiboru. Zvao me je čovek da odradim tu tezgu za 300 evra, a ja sam kući doneo 1.300 evra. Od toga sam 200 evra zadržao za sebe, a ostalo sam dao ženi. Za tih 200 evra kupio sam pribor za ribolov. Posle sam se udružio sa Borisom Svicem, koji je svirao solo gitaru. Svirali smo kratko vreme, jer je on imao zdravstvenih problema, pa smo stali. Bilo je neko malo zatišje, pa sam krenuo da radim sa Selom. Godinama smo radili na splavovima u Međuvršju i Ovčar banji. To mi je bio dobar finansijski oporavak. I jednom me pozove Šeki i pita me da li umesto njega mogu da idem u Beograd na neku tezgu za Novu godinu, a da je njemu iskrsla neka druga svirka. Rekao mi je da ću dobiti 300 evra, plaćen put, dao mi je i svoju opremu, jer on ima neku drugu opremu. Objasnio mi je da je to negde na Padinskom putu, dao mi je adresu. Kada sam došao u to naselje, svaki broj je bio 36, to ono sa abecedom. Nisam mogao da nađem adresu, a nema nikog da pitam. Sreo sam nekog Kineza koji peva neku Bajinu pesmu, pitao sam ga za adresu, a on meni pokaza ono. Nađoh neku prodavnicu i pitam radnika za te ljude kod kojih sam trebao da idem da sviram. A taj prodavac me pita da li znam uopšte kod koga idem. Odgovorio sam mu da nemam pojma. Rekao mi je da su to Šarići. Nije mi bilo bitno, samo da odem tamo i zaradim te pare. Našao sam tog momka koji me je angažovao. U dvorištu je bilo deset džipova, tipovi obučeni sjajno, kamera je bilo na sve strane. Prolazilo je vreme, a ja nisam svirao. Pitao sam tog tipa kada ću da sviram i kažem mu da sam došao da odradim taj posao, da uzmem pare i da idem kući. Odgovorio mi je da ću svirati, da jedem, pijem i uživam, i kada bude trebalo da sviram, sviraću. Oni su se zezali, nekoj devojčici rođendan, ona je otvarala poklone. U 15 do 12 kaže mi onaj tip da mogu sada nešto da odsviram. Razmišljam da imam 15 minuta do Nove godine, posle slede čestitke, da li ću posle nastaviti, jer došao sam da sviram za pare, a trebaju mi pare, kako da se opravdam kući gde sam bio, šta sam radio. Ipak sam svirao posle ponoći još sat vremena. Oni su malo plesali i tako to prođe. Taj tip mi je pomogao da spakujem instrumenta, odvezao me do stanice i kaže da je došlo vreme da se isplatimo. Vadi on iz džepa štos evra. Broji on do 500 i ja taman da mu kažem da smo rekli 300, a on mi daje 600 evra. Rekao sam mu da mi je ovaj rekao 300, a taj tip mi je odgovorio da su oni prezadovoljni sa mnom i da im je bilo lepo. Posle je ispala ona gužva sa Šarićem – seća se Mićo još jedne avanture u svom živote.
Mićo Kauboj je shvatio da svoj repertoar mora da proširi.
– Pevao sam i svirao hitove eks Jugoslavije, ali, tezgareći, shvatio sam da nemam dovoljno one muzike, koja se traži posle ponoći. Brzo sam naučio Harisa Džinovića, Tomu Zdravkovića, Halida Bešlića i neke starogradske pesme tipa „Moj dilbere“ i slično. Sa tim komletirao sam celu moju muzičku svirku. Počeo sam da uzimam više para. Svirao sam od 9 uveče, a prva pauza mi je bila tek u jedan posle ponoći. I što sam pošteniji prema gostima, gazda je pošteniji prema meni. Svirao sam dve godine na onom okruglom šanku pred hotelom. Hotel skoro nikada nije imao gostiju dok nisam počeo da sviram. A kada sam počeo bile su zauzete sve terase, a i klupe okolo na kojima su sedeli ljudi i jeli sendviče. Izgledali su kao da su pošli da kampuju. Tu sam svirao još stariji evergrin, tipa Dragana Stojnića, Bobe Stefanovića i slično. Posle toga sam svirao celo leto na Perućcu. Imao sam 50 evra po večeri, hranu, neograničeno piće i stan. Svako veče se sviralo. Kada sam se vratio sa Perućca, zvao me je Boban da sviram u „Adi“. Njemu sam svirao neke Nove godine i slave.
– Pretprošle godine Rista je došao u dodir sa šefom „Amadeus“ grupe. Taj šef mu je rekao da je grupi ponestalo ideja za tekstove. Rista im je rekao da ima pesmu jednog prijatelja, koju je trebala da snimi „Ju grupa“. Ovaj je čuo tu pesmu i dopadne mu se. Pesma je vukla na „Riblju čorbu“ i angažuju Boru, koji je dodao nešto malo svog teksta, otpevao je i oni mu plate. I „Amadeus“ snimio moju pesmu, čujem je, vrti se po radio stanicama. Rista i ja smo za nju uzeli 1.500 evra. Sada sam rešio da ponovo sviram i pevam, ali ću da više pažnje posvetim pisanju pesama ali za druge, jer to dobro radim i smatram da bih trebalo da to unovčim – kazao je Mićo.
Međutim, u životu uvek ima trzavica, uspona, padova, pa ponovo uspona. To nije zaobišlo ni Mića Kauboja.
– Sve je bilo lepo dok nisu počeli neki moji životni lomovi. Razvod od žene, koju sam mnogo voleo, baš sam teško podneo. Nije mi bilo ni do muzike, ni do čega. Njoj sam i posvetio jednu pesmu, odmah posle razvoda. Do tada nisam naučio kako da prebolim stvari. Ja sam tip koji je jako emotivan. Posle toga umrla mi je i majka, pa brat… To su ti neki lomovi, koji su uticali na mene, ali, evo, opet sam tu, nastavljam sa svirkom i to 26. maja u „Staklencu“. Sada bih voleo da deca i ja budemo bar jednom godišnje skupa negde na reci, ali svako ima svoje puteve.
– U principu, kada te svoje lične probleme stavim po strani, mogu da kažem, da pripadam vrlo srećnoj generaciji. Shvatio sam da je na mene najviše uticaja imao hipi pokret i smatram da je tada nastala najkreativnija muzika. Pokušavao sam tako nešto slično da radim i shvatio sam da to ne može da uspe na ovom podnevlju. Možeš ti da budeš „dete cveća“, ali kako? Da legneš među cveće?! Nije to to, to je bila jedna velika stvar koja je prodrmala čitav svet.
REKA JE NAJVEĆA LJUBAV
Ipak reka je bila, a i sada je, njegova najveća ljubav. Naravno, kaže Mićo, to je potpuna drugačija ljubav od one koja se oseća prema deci.
– Imam neki dil sa rekom, volimo se, razumemo se i mogu da budem 24 sata na vodi. To su trenuci kada se isključim iz svega, gledam plovak, uhvatim ribu i vratim ribu. Nemam razloga da je nosim kući. Nekada sam znao da siđem na Ariljskoj rampi i odem jednom stranom obale do Jelen dola, a vratim se drugom. Sada često idem na Đetinju. Postoje neka mesta na reci, koja su nečija mesta. Sada, kada jedan ne bih došao na ono moje mesto, ljudi bi se pitali, šta je sa mnom. Moja najveća ljubav je bila i ostala reka. Reku moraš da naučiš da čitaš, kao što Arsena Dedića prvo moraš da naučiš da slušaš, pa da ga slušaš. Iz prve ti nije jasan, ali kada ga odslušaš više puta, onda znaš šta je hteo da kaže. Tako i reku. Moraš da spoznaš, moraš da znaš i ribu u dušu. Čovek mora da to čitanje reke počne dolascima na nju u jutarnjim satima, kada isparava, kada se poneka riba izbaci, kada ptice pevaju. Napisao sam i dve pesme o Đetinji, a napisaću i treću. Reka spašava. Milo mi je da vidim koliko se klinaca vratilo na reku, mušičari. Sve je to zahvaljujući ljudima koji su ih naučili da pecaju. Evo, sada ima grupa tih klinaca „Alasi sa Đetinje“, koji žele da zaštite Đetinju. To me raduje – kaže ovaj veliki ljubitelj prirode i dodaje da mu je celog života bila želja da nabavi neku kamp prikolicu, da je stavi negde pored vode, da tu spava i boravi, da se budi nad vodom.
– Želja mi je da sedim ispred kućice, pijuckam viski i da pišem pesme. Zato mi je prioritet da nabavim neku kamp kućicu – rekao je Mićo.
Još jedna epizoda u njegovom životu je bio rad na nekadašnjem radio „Talija“.
– Jedan moj deo života sam proveo vodeći pet autorskih emisija na radio „Taliji“. Dovodio sam razne goste. Jedna emisija je bila posvećena ribolovu. To je emisija bila gde sam govorio gde radi koja riba. A onda su ljudi počeli da mi govore da obično odu na suprotnu stranu od one o kojoj pričam. Gosti su mi bili svi poznati užički ribolovci. U druge emisije su dolazili pesnici, užički muzičari, boemi. Bile su zanimljive – kaže Mićo i podsetio da je imao i kafić „Odi dedi“, gde su okupljali mnogi ribari. Bila je tu i gitara i svako je mogao da je svira.
PORODICA
Mića ima troje dece, ćerku i dva sina. Ima i dvoje unučadi, pa čak i praunuče. Sa mešavinom tuge i sreće pričao je o njima, ali mu je sjaj u očima bio dok je pričao o svojoj unuci Aki.
– Najstarija ćerka živi u Beogradu, ona ima ćerku, koja ima sina. Sin Danijel je postao poznati rep muzičar. Poznatiji je pod imenom Deniro. On je, pre nego što je počeo da se bavi muzikom, bio sjajan košarkaš. Tražili su ga i Crvena zvezda, Partizan, Spartak, Metalac, ali ja sam bio nekako skeptičan i plašio sam se da svoje dete pustim među te nepoznate ljude. Ja sam ga sa ovim talentom video u NBA, ali je on posle krenuo sa muzikom i sam se izborio za svoj statut. Počeli su da se emituju njegovi hitovi po internetu i danas imaju i po dva do tri miliona pregleda. Postao je velika zvezda. Njegove pesme su životne pesme. Mnoge govore o tome kako treba decu skloniti sa ulice, od droge, a ima ljudi koji pišu o njemu, kako su im njegove pesme pomogle u životu, a čak neki tetoviraju stihove njegovih pesama po rukama. U Beogradu je posle otvorio neki studio, ali nije imao dovoljno prostora, pa je otišao sa devojkom u Beč. gde i sada žive. On ima neki salon lepote, a on je sada otišao u neke druge vode, bavi se video-produkcijom. Po internetu se sada vrti hiljadu njegovih spotova i pesama. Inače, sam je pisao tekstove za svoje pesme i to je obično radio na krovovima užičkih zgrada. Ima pesma o meni, majci, sestri, sestričini, on je kroz stihove izražavao sve što je doživljavao. Ja sam u početku bio skeptičan, nisam se slagao sa tim njegovim gangsta repom, jer nije on gangster, ali on nije odustajao. Ti neki svetski reperi su mogli da pevaju o getoima, a Danijel je našao da peva o ratu i prva njegova pesma je bila o bombardovanju „Amerika, dole“.
– Sin Aleksandar živi sa ženom i ćerkom u Užicu. Njegova ćerka, moja unuka Aja, napravila je veliku prekretnicu u mom životu. Inače, moja deca su lutala u životu, imaju svoje priče, neko je posrnuo ovde, neko tamo, neko se ista tako dizao. Pratio sam ih koliko sam mogao. Vrhunac svakog roditelja je da izvede dete na prvi put, ali samo je pitanje na koji način, ako su u kući svi protiv tebe. Možeš da mu pričaš hiljadu priča, a ako roditelj trči za lovom ili nekim hobijem, negde te latentne stvari pokupe dete. Ćerka mi se istrgla iz ruku, a Aco, da nije imao devojku kao što je Maja, ne znam šta bi bilo sa njim. Maju smo moja bivša žena i ja mnogo voleli. I kao što rekoh, poseban osećaj i veliku prekretnicu u mom životu je učinio dolazak na svet Acove ćerke. Kada sam Aju video u porodilištu, to je bila prava ljubav na prvi pogled. Sada je prvi razred i sedam godina smo zajedno. Ona je vrlo posebna i pametna. Interesuje je sve, i plivanje, recitovanje, slikanje, hiper aktivna je i na taj način se prazni. Ide sa mnom često u šetnje pored reke i stalno joj objašnjavam mnoge stvari, čega da se čuva, pojava u prirodi, da ne bude „čučkuša“ i mnogo toga još. To je dete koje je meni vratilo mladalački entuzijazam. Ona zna da glumi, recituje, peva, pozira i imamo mnogo, mnogo zajedničkih slika. Ona je poseban dar – rekao je na kraju našeg razgovora Mićo Kauboj, užička urbana legenda.
Zvezdana Gligorijević
