Вучић је просто-проширени Тадић

НИКОЛА САМАРЏИЋ – ИСТОРИЧАР
УН: Како бисте оценили тренутну ситуацију на политичкој сцени Србије?
– Надам се да ће овакво стање бити привремено. Вучић је 2012. године обећао да ће се обрачунати с корупцијом, истражити спорне приватизације, консолидовати финансије и решити питање Косова. Тиме је ушао у простор политичког центра и добио подршку политичког центра. Подржали су га ЛДП и околина, Лига, део Демократске странке, сарађивали су с њим Ђилас, Тадић, Јеремић. У току наредних година он је, међутим, доводио до апсурда сваку политику коју би поставио у смислу приоритета: одлукама, одлагањем одлука, личним ставовима и увредљивом, бруталном комуникацијом с јавношћу. Језгро политичког центра се угасило. Један део је ушао у власт, један заћутао, један прешао у опозиционе колоне националних екстремиста, остали маргинализовани. Демонстрације које трају скоро шест месеци ослободиле су велики простор у политичком центру који је, засад неуређена скупина људи и идеја. Ми још увек немамо конструктивну алтернативу власти и опозицији. Који су слични, или исти.

УН: Стиче се утисак да је председник Србије Александар Вучић постао немоћан када су у питању Европа, Русија, Кина и Косово. Због чега?
– Он је сам себи сужавао простор између бирачког тела које је тровао најодвратнијим политичким порукама, и стварности која налаже храбре и, за то бирачко тело, непопуларне одлуке. За СНС, СПС и њихове партнере, ПУПС, Палма, Карићи, Шешељевци, гласало је 2016. године два и по милиона. Још пола милиона вуку остали Путинисти и Љотићевци, Обрадовић, Јеремић, па и Лутовац. Око три милиона радикализованих и незадовољних, који чекају Русе и Кинезе да се обрачунају са свим нашим суседима, да уместо нас раде и зарађују. Пет милиона људи у Србији није у стању да покрене било какву промену која ће нас приближити уређеном европском свету. Та немоћ Србије, да мисли, промишља, планира, важнија је од Вучићеве личне немоћи, а пре свега од неспремности да доноси важне одлуке које ће нас дистанцирати од прошлости, нарочито од његове прошлости.

УН: Шта значи за Србију сарадња са Русијом и Кином?
– Опстанак комунизма и национализма, као система привилегија повлашћених паразита. Нису случајно на истој линији Вучић, Дачић, Шешељ, Јеремић, Стефановић, Ђилас, Лутовац, Обрадовић. Продавци магле, минута и секунди, теорија завера, лажи и обмана, креатори опште одузетости, збуњености, парализе, целог система и сваке наше људске јединке.

УН: Где је Србији место?
– Претпостављам да се питање односи на дефиницију некога њеног рационалног интереса. Хитно укинути границе са суседима, помирење, преговори са ЕУ који су истовремено реформа институција, улазак у НАТО. Да будемо с најбољима, с најуспешнијим, са оним светом у који одлазе наши најбољи људи већ двеста година.

УН: Колико је Европа далеко од нас, да ли постоје икакве шансе да се уђе у Европску унију и до 2025. године?
– То је питање за свакога нашег возача шлепера који на Батровцима чека да уђе у Хрватску, или у Шенген преко Мађарске или Словеније. Та агонија траје обавезно сатима, некад и дуже од 10 часова. Ми губимо огромно време у чекању. Преговори са ЕУ су у политичкој, вероватно и у техничкој блокади. Блокада неинтегрисаног Западног Балкана, а за блокаду је најодговорнија званична Србија, најопаснији је политички и безбедносни изазов за ЕУ након завршетка Хладног рата. Блокада отвара простор продору руског и кинеског економског и политичког капитала, који је вирус еболе за европски систем вредности, слободе, економије и здрав разум.

УН: Један значајан број Срба стално истиче блискост са Русима, православље и слично. Гледајући са историјског аспекта да ли Руси имају исти или бар сличан став према нама, или су у питању само интереси?
– Србија је за Путинову Русију средство успостављања стратешке равнотеже у односу на ЕУ и НАТО. Србија је за Русију средство производње политичког нереда, који ће евентуално прерасти у нове локалне оружане сукобе. Прекретница нове руске стратешке политике била је НАТО интервенција 1999, кад је Русија поново почела Запад сматрати претњом. Путин је тада одобрио нови безбедносни концепт, којим се Русија непријатељски определила у односу на НАТО и ЕУ. Нови Концепт спољне политике из 2000. истицао је да је Русија поново велика сила. Улога НАТО у Босни и на Косову посебно је наведена у смислу западне политике игнорисања Русије, која је захтевала да врати своју улогу у Европи. Тако је политика коју су водили Милошевић, Булатовић, Караџић, који су потом обновили Коштуница, Тадић и Вучић, омогућила Русији да уђе у нови Хладни рат са Западом, а Србија ће, наравно, дугорочно плаћати најскупљу цену било ко да у том рату победи. Док се позивала на НАТО ширење у источну Европу, Русија је била највише погођена европском интеграцијом држава некадашњег совјетског лагера. Приоритет Русије је спречавање уласка Србије и БиХ у ЕУ и НАТО. Приоритет Србије и БиХ је улазак у ЕУ и НАТО. Русија је непријатељ свакога нашег рационалног и националног интереса.

УН: Током последњих 30 година у Србији било је много догађаја, можда неких и историјских. Сви ти догађаји имају неко значење, али никако да дође неког значајнијег помака, бар што се тиче живота у Србији. Да ли то значи да су сви ти догађаји били узалудни, постоји ли могућност да изађемо из тог зачараног круга?
– Ти догађаји били су последица погрешних одлука. Могућност постоји, ако политички поразимо све који паразитирају на успостављеном стању замрзнутог сукоба и замрзнуте недовршене државе.

УН: Да ли је уопште могућа трансформација Србије и шта би требало то да се догоди да би дошло до трансформације?
– Мапа тог пута записана је у документима 35 поглавља у преговорима са ЕУ. Ако ускладимо правне норме са ЕУ, и ако обезбедимо поштовање законитости у смислу примене тих норми, бићемо на путу трансформације.

УН: Да ли сте за признање Косова? Да ли ико од наших политичара сме да учини такав корак?
– О томе сам се изјаснио још 2008. године, да је неопходно да признамо управо самопроглашену независност Косова, под условима који одговарају неометаном развоју Србије и Косова. Да смо тада ушли у преговоре који би подразумевали заједничку европску интеграцију, и Србије и Косова, узајамну сарадњу, слободе кретања људи, роба, капитала и услуга, данас статус Косова не би био канцер који је учинио да цело српско друштво метастазира у уверењу да је могућа једна нова насилна алтернатива путу и одлукама који сам навео.

УН: Председник државе Александар Вучић и председник СНС-а Александар Вучић. Која од ове две функције је Александру Вучић преча или их је објединио у једну? Колико је то оптерећење за државу, за народ?
– Он је и фактички председник владе. Непоштовање уставности основ је непоштовања незаконитости. Непоштовање законитости довело нас је до одумирања институција. Одумирање институција до нереда у друштву. Тај неред осећамо као проклетство свакодневице коју проживљавамо у нашим животима обичних, нормалних људи.

УН: Ваше мишљење о грађанским протестима и може ли Савез за Србију да изнесе промене?
– Протести су шанса за промене, и они су прва етапа у реализацији промена. Али Савез за Србију жели промене које су само персоналне. Ђилас, Тадић, Јеремић, Стефановић, Лутовац, припадају пре Басариној литератури, него европској политици. Они су, у координацији с Микијем Ракићем, неформалним Тадићевим шефом служби, и у сарадњи с руском агентуром, припремили систем за долазак Шешељеваца на власт. Уводили су Србију у европску изолацију. Довели Русе и Кинезе. Заоштрили односе са свим суседима. Систем стровалили у корупцију, лаж и пометњу. У том мутљагу Вучић можда није постао Шешељ, али је постао Тадић. Просто-проширени Тадић. Нажалост, конкретно исходиште протеста је у следећем: Вучић поново одлаже решење Косова, и успорава преговоре са ЕУ, на улицама су Јеремићеви хулигани, љотићевци.

УН: Ако се не варам, некада се сте били у ЛДП-у? Да ли сте данас политички ангажовани? Да ли постоји политичка опција у Србији коју бисте подржали?
– Био сам у ДС-у 1995-2005, и у ЛДП-у 2005-2008. Политику носе политичке организације. Нама је потребан нов и снажан политички центар. Потребан нам је нов партијски рад, како бисмо оформили нову и јединствену политичку колону за ЕУ, НАТО, помирење и интеграцију са суседима. Основао сам Организацију политичког центра Глас! – The Voice!, која ће окупљати само гласове свих који су опредељени да се без компромиса боре за наш улазак у ЕУ и НАТО, и за економску, културну и хуману обнову југословенског простора.

УН: Ви сте један од ретких интелектуалаца који јавно износи своје ставове. Где је нестала интелектуална елита у Србији?
– Наша мислећа елита одбија да прихвати стварност уједињене слободне Европе. Та стварност не мора имати много везе са институционалном будућношћу Европске уније. Нама су потребни европски закони и примена законитости, нове, дубље, развијеније, у свету интегрисане финансијске институције, брисање граница са суседима, потребна нам је визија пост-југословенског идентитета, који ће окупити наше народе на платформи заједничке политике пред изазовима слабости европских институција, пре свега спољне и безбедносне политике, пред изазовима Кине и Русије, пред потребом да искоренимо сиромаштво, неписменост и етничку омразу. Нико нам неће помоћи, ако не покушамо поново заједно.

УН: На крају, да закључимо, да ли је могуће да Србија стане на своје ноге и када?
– Свако ко је на власти већ сматра да се то догодило. Јавност је под свакодневним медијским притиском бруталне пропаганде која не допушта да се разговара о чињеницама. А наши су скорови и биланси застрашујући. Србија је на 37 одсто просека Европске уније, испод су само Албанија и БиХ, које имају најнижи БДП по глави становника и најнижу стварну појединачну потрошњу. Привредни раст у односу на 2012. је раван нули. Хрватска је богатија око два пута, Словенија око три пута од Србије. Уколико би европска економија стагнирала у наредних 50 година, а економија Србије расла у просеку од 3 одсто, тек у таквом замишљеном случају бисмо достигли просечан стандард ЕУ. Ако наставимо овако, да економију подређујемо манипулацијама Косовом, корупцији, породично-кумовској власти, ми нећемо остати само европска подсахарска Африка. У Србији више нико радно способан нити душевно прибран више неће желети да живи, а како европско становништво буде наставило да стари, за одлазак ће се стално отварати нове перспективе.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1012)

Никола Самарџић је историчар и професор на Филозофском факултету у Београду. Био је члан Демократске странке и један од оснивача Либерално-демократске партије. Радио је на доношењу Закона о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живих законских наследника. Аутор је књига: Француска и Турска, Карло В, Историја Шпаније, Идентитет Шпаније, Други двадесети век, Лимес – историјска маргина и порекло посебности Југоисточне Европе, Културна историја Београда – 18. век (један од аутора). Главни уредник је научних часописа LimesPlus i Acta Historiae Medicinae. Истраживао и усавршавао се у Италији, Француској, Шпанији и САД. Фулбрајтов стипендиста 2003, New York University. Колумниста је дневног листа Данас.

Comments

comments