Piše prof. Bilja Grujičić
Ne zna se kome je teži kraj školske godine, roditeljima sa nerealnim očekivanjima, profesorima, koji ta očekivanja treba da ispune, ili đacima, koji sve manje imaju sopstvenih očekivanja. Kažu da se profesori jedino tada osete važnim, valjda je takav poredak stvari. Ipak, u svakom momentu najmanje jedna trećina našeg stanovništva, ili je u školi, ili je zaokupljena školom, kao gore pomenuti. Prirodna posledica takve situacije jeste, da skoro sve odrasle osobe imaju određena iskustva sa obrazovanjem i da se, naravno, smatraju poznavaocima obrazovanja. Sve to u velikoj meri doprinosi formiranju stava javnog mnjenja o obrazovanju. Moj stav je, kao i sa drugim mnogo željenim stvarima, ako ga nemate, želite ga, a ako ste ga stekli, ne doživljavate ga nešto posebno. A šta je sa đacima, direktnim učesnicima u procesu, pita li njih neko nešto? Znate ono što kaže Dositej, da je mlada duša podobna mekom vosku…
Kako društvo vrednuje i razume školu? E, tu je kvaka, reći ćete… Ali, ako ste došli kući i prokomentarisali frizuru, bluzu, ili, ne daj Bože, cipele profesora vašeg deteta, onda ste, sa pitanjem poštovanja autoriteta, zakazali u svojoj kući, pa vam tu ni profesori ne mogu pomoći. No, nadam se, dragi moji, da su ovo za vas opšta mesta, pa ja ne bih o tome. A i nije mi cilj da nekoga nečemu podučavam. Pitam vas samo: Na koliko rata ste kupili udžbenike za narednu školsku godinu? (znate one, koji se menjaju svake godine); Koliko ste uplatili za polaganje prijemnog ispita? Kolika je godišnja školarina na tom fakultetu? Koliko košta master, ili doktorske studije? I zašto posle toga, ne možete potvrditi, nekome ko to nije činio, da je to, pa eto baš, ništa? No, Konfučije kaže, plemenit čovek se mora žrtvovati na putu svojih uverenja.
Pa, šta kažete, dopali su vam se Kinezi, ovih dana? Iskreno, meni Kineskinja, vrlo. Dok naši, sa verovatno besprekornim poreklom, nisu potrčali da je oblate i dokopaju se njene prošlosti, dok je još bila tu, valjda da bi se ona osećala bolje, ili da bi se zaklinjali u ono naše čuveno gostoprimstvo, ne znam. Ne znam ni da li ćemo strateško partnerstvo podići na viši nivo, ali, tako je obećano. Znam samo da je naša školska Kineskinja, došla da vrati knjigu u školsku biblioteku, u tačno zakazani sat. Nasmejala sam se, nisam umela ništa da joj objasnim, a i šta bih? Toliko o poimanju stvari. Kineskih i srpskih.
Toliko i od mene ovoga puta, sledeći put ću o Vladi, ako ne otputujem. Ne mogu vam reći gde. Ako vam budem nedostajala: Ko traži, naći će!
Vaša Biljana
