STANISLAV TODOROVIĆ CANE, PROFESOR U PENZIJI
Profesor, sportista iz hobija, autor dve knjige, dugogodišnji urednik školskog lista „Petlja“, kinolog, ribolovac, humanitarac… To je sve naš sugrađanin Stanislav Todorović Cane, sada profesor srpskog u penziji. Cane je rođen u Brčkom 1949. godine. Njegov otac je bio učitelj, pa je kako je otišao u Bečko, po službi, nakon toga se vratio u Arilje, gde je i rođen. Cane je u Arilju završio osnovnu školu, a zatim u Užicu Užičku gimnaziju i Filološki fakultet u Beogradu, srpski jezik i književnost.
– Predavao sam 39 godina u jednoj istoj školi, koja je pet put menjala ime. Prvo je bila Škola za KV radnike, nosila je ime i Treća tehnička škola i Saobraćajna škola, a poslednje ime joj je Tehnička škola „Radoje Ljubičić“. U toj poslednjoj, stekao sam uslov za starosnu penziju, u septembru 2014. godine, kada sam napunio 65 godina. Sada živim kao penzioner, izdao sam dve zbirke priča. Imao sam sponzore za finansiranje knjiga, tako da sam mogao da poklonim dosta primeraka, pa ih sada više nemam – kaže Cane.
Profesor se rado seća svojih detinjih dana provedenih u Arilju, kada je šutao prvi kožnu loptu, koju mu je kupio pesnik Branko V. Radičević, seća se dana kada je sa pet godina, leskovim štapom, na Moravici, upecao svoju prvu ribu plovku… A kada su u pitanju dani u nastavi kaže:
– Kada sam počeo da radim, bilo je malo mlađih đaka od mene. Sa nekima sam čak i fudbal igrao, a igrao sam fudbal i u podmlatku „Slobode“. Kada sam došao prvi put u školu, jedan od učenika me je pitao:“Cane, oktud ti ovde?“. Sa mnom je igrao fudbal. Ja mu rekoh: “Eto, onako, ja došao da vidim šta se radi“, a kada je taj isti učenik bio na mom času, samo je zinuo u mene i nije reči progovarao. Onda sam rekao da u školi predajem srpski jezik. U to vreme. bio je jedan dobar odnos sa đacima. Danas mi se ti moji đaci uvek javljaju, popričamo se i setimo nekih uspomena … – kazao je čuveni profesor Cane.
Biti učenik nekada i biti učenik danas, biti profesor nekada i biti profesor danas. Da li ima razlike u tom odnosu đak i profesor nekada i sada? Za profesora Cana, u suštini, i ima, i nema.
– Uvek je bilo i dobrih i loših đaka, mada su, čini mi se, nekada, pre tridesetak godina, đaci su ipak malo više znali da poštuju i cene profesora, iako su možda bili temperamentniji, življi. Sećam se dobro nekih učenika četvrte godine za vozače. Kod njih sam imao časove petkom popodne, šesti i sedmi čas. Čim je petak, a popodne, znao sam da će biti pijani. U stvari, to je bilo opšte poznato da oni dođu pijani na čas. Ja im predajem i oni tako pijani ponavljaju sve za mnom. Hoće da me ispoštuju, vidi se da prate čas, iako zapliću jezikom. I, najzanimljivije, posle sve znaju kada ih pitam. Imalo se malo više poštovanja, nego što je sada.U ovim poslednjim generacijama kojima sam predavao, bilo je i lošijih odeljenja, a bilo je odeljenja koja su baš bila dobra, vaspitana deca. Ja sam mogao sa tim lošijim da se borim, ali ima kolega koji to rade veoma teško – rekao je Cane.
U vreme njegove mladosti, život mladića i devojaka, sastojao se u šetnji korzoom i igrankama u nekadašnjem Domu JNA i Gradskoj kafani.
– Tih sedamdesetih godina prošlog veka živelo se lepo i opušteno. Bile su tu čuvene igranke u nekadašnjem Domu JNA, današnjem Gradskom kulturnom centru, u Gradskoj kafani i u Sevojnu. U bašti Doma, leti je bila muzika uživo. Prvo se znalo, korzo je do 21 časa. Šetalo se od trga do muzeja i to uglavnom devojke. Onda su muške ekipe imale svoja mesta gde stoje, tačno se znalo gde je koje društvo stajalo. Moje društvo je stajalo pored radnje suvenira, gde je sada „Sosijet ženeral banka“, pa su nas prozvali „suveniri“. Svaka ekipa je tako dobijala nadimak. Neki su stajali kod opštine, neki kod česmice, neki u bloku C, sve se znalo gde ko stoji. A devojke su šetale, pa, ako nam se neka svidi, i mi prošetamo do njih i tako do 9 sati. A igranke su počinjale od 20 časova do ponoći. Tačno se u ponoć završavalo, ni minut kasnije. I onda mi iz društva samo kupimo karte za igranke, a onda pošaljemo dvojicu najmlađih iz društva da nam čuvaju stolice, a mi stariji mangaši od 23 godine, ostajali smo da ispratimo devojke do kraja. Onda se prilazilo devojkama u Domu. Kada lepa devojka prođe kroz Dom, deset joj muškaraca priđe, a ona samo odgovara – neću tebe. A sada prođe lepa devojka, niko da se okrene. Tada su pored Doma JNA bili puni i „Turist“, i „Gradska kafana“ na spratu. Bilo je lepo i družilo se više. Leti je plaža bila puna, kupalo se. Đetinja je bila malo toplija nego sada, a mnogo, mnogo čistija – seća se profesor Cane.
Kasnije, tokom devedestih godina, Stanislav ne krije da je večeri provodio po užičkim kafanama.
– U jednom periodu, početkom devedesetih, vreme sam malo više provodio po kafanama. To je bilo nekoliko godina i to uvek posle škole. Škola je imala uvek popodnevnu smenu, pa se stalno radilo popodne. Nikada nisam pio pre podne. Na nastavu sam išao potpuno trezan, ali zato, posle škole, sa društvom, tih nesretnih devedestih godina, kada se uopšte pilo mnogo, pio sam i ja. Igrao se bilijar i družilo. U principu, sve radim sa puno strasti, pa sam i počeo sam da kockam, ali sam i to brzo ostavio. Onda sam 1994. godine završio i sa pijančanjem, i pune 22 godine, nisam popio ni kap alkohola. Idem i sada u kafanu sa društvom, obično oko podneva, na kafu. To je društvo sa kojim se družim već 40 godina. Pre kafe prošetamo se na plaži, a onda uz kafu pričamo o pecanju, sportu, jer nas najviše to interesuje, a ponekad pominjemo neke ljubavne avanture – ispričao je profesor o jednom delu svog života.
Sada, kada je u penziji, ustaje rano i oko sedam ili osam sati se može videti sa svojim labradorkama Askom i Donom na plaži. Nekada je Cane, dok se aktivno bavio konologojim, držao šarplanince.
– Kinologijom sam počeo aktivnije da se bavim kada sam došao da živim na Terazijama, kada sam se udao. San mi je uvek bio da imam dvorište, kuću, psa i konja, ali sam znao da je to za konja neostvarivo. Jednom, kada sam bio kod Dragana Mićića, koji je odgajao šarplanince, u dvorištu je bilo osam štenadi. Jedno mi je skočilo u krilo. „Uzmi nju, kada je odmah skočila ka tebi“, kazao mi je Mićić. Ja je uzmem i dođem kući, a moja žena kaže da neće ženku, hoće mužjaka. Ali, Mićić neće da mu je vratim i kada sam poneo da vrtim tu ženkicu, ona počne da cvili, i onda smo je zadržali. Nazvali smo je Mona. Kasnije je ona oštenila Ahila, koji je bio šampion u lepoti 2002. godine i to je bio jedan izuzetan pas. Jedino je napadao agresivnije mužjake, a ljude, decu i druge male pse i ženke nije dirao. Bili su u dvorišu tri šarplaninca i nikada kuću nisam zaključavao, niko se nije usuđivao da uđe u dvorište. Sada imam dve labradorke, Asku i Donu, koje su mnogo poslušnije od šarplaninaca. One vole da se šetaju i da se kupaju. Ne vodim ih na izložbe, samo sam jednu ocenio. Čisto su mi ljubimci. Kada ustajem, a nema teorije da me vide, jer su u one u delu dvorišta koji je ograđen za njih, one tačno znaju kada se probudim. Počnu da laju i jednostavno me zovu da izađem da ih pozdravim – kazao je Cane i dodao da je u jednoj od dve njegovih knjiga, pisao o njegovim šarplanincima, kao i njegovom prvom psu Džekiju. To su interesantne priče i za decu i za odrasle.
Pored kinologije, Cane je oduvek voleo ribolov.
– Uglavnom idem na pecanje na Vardište i krenem prema Višegradu, jer pecam na pec, štap mušičarski, mali plovčić i na skakavca pecam klena. Tako pređem desetak kilometara. Dok sam radio, išao sam nedeljom u ribolov, jer žena tada rasprema kuću i smetam joj. Ali, to raspoloženje posle ribolova brzo splasne, jer sam ponedeljkom imao neko teško odeljenje 3S2. Imao sam dva spojena časa kod njih. Bili su to jako naporni momci, u suštini nisu bili loši, ali jako, jako naporni. I kada sam otišao u penziju, prvo što sam rekao ženi je bilo: „Odoh na pecanje, a sutra ne moram da predajem 3S2 odeljenju. Ali, zanimljivo je da su me zvali na maturu. Nisu mogli mirno da sede. Poslušaju sve da urade, ali nisu mogli da sede 45 minuta. Našao sam ja taktiku sa njima da radim, pričali smo na času malo o sportu, a polako ih uvodio i u književnost. Čudili su se kako dobro poznajem i fudbal i tenis – kaže Cane.
Profesor se poslednjih dana juna mogao videti na vrhu trga da prodaje knjige. Prodavao je knjige iz svoje biblioteke, da bi pomogao svom prijatelju. Imao je dozvolu do 1. jula.
– Imam veoma bogatu biblioteku u kući. Sada ih prodajem, ali šta ima veze, ja ću te knjige ponovo kupiti – rekao je skromno profesor.
– Sve se nekako stigne, samo ako je čovek zdrav i uvek u kondiciji – dodao je na Cane.
Cane je na kraju rekao da svaki njegov penzinonerski dan počinje ovako: „Jutro je. Psi laju, vrapci cvrkuću. Mešoviti hor peva odu novom danu. Sunčanom“.
Zvezdana Gligorijević
