početak AKTUELNO Школа, кафане, пси и риболов

Школа, кафане, пси и риболов

od Užička Nedelja
285 pregleda

profesor cane

СТАНИСЛАВ ТОДОРОВИЋ ЦАНЕ, ПРОФЕСОР У ПЕНЗИЈИ
Професор, спортиста из хобија, аутор две књиге, дугогодишњи уредник школског листа „Петља“, кинолог, риболовац, хуманитарац… То је све наш суграђанин Станислав Тодоровић Цане, сада професор српског у пензији. Цане је рођен у Брчком 1949. године. Његов отац је био учитељ, па је како је отишао у Бечко, по служби, након тога се вратио у Ариље, где је и рођен. Цане је у Ариљу завршио основну школу, а затим у Ужицу Ужичку гимназију и Филолошки факултет у Београду, српски језик и књижевност.
– Предавао сам 39 година у једној истој школи, која је пет пут мењала име. Прво је била Школа за КВ раднике, носила је име и Трећа техничка школа и Саобраћајна школa, а последње име јој је Техничка школа „Радоје Љубичић“. У тој последњој, стекао сам услов за старосну пензију, у сeптембру 2014. године, када сам напунио 65 годинa. Сада живим као пензионер, издао сам две збирке прича. Имао сам спонзоре за финансирање књига, тако да сам могао да поклоним доста примерака, па их сада више немам – каже Цане.

Професор се радо сећа својих детињих дана проведених у Ариљу, када је шутао први кожну лопту, коју му је купио песник Бранко В. Радичевић, сећа се дана када је са пет година, лесковим штапом, на Моравици, упецао своју прву рибу пловку… А када су у питању дани у настави каже:
– Када сам почео да радим, било је мало млађих ђака од мене. Са некима сам чак и фудбал играо, а играо сам фудбал и у подмлатку „Слободе“. Када сам дошао први пут у школу, један од ученика ме је питао:“Цане, октуд ти овде?“. Са мном је играо фудбал. Ја му рекох: “Ето, онако, ја дошао да видим шта се ради“, а када је тај исти ученик био на мом часу, само је зинуо у мене и није речи проговарао. Онда сам рекао да у школи предајем српски језик. У то време. био је један добар однос са ђацима. Данас ми се ти моји ђаци увек јављају, попричамо се и сетимо неких успомена … – казао је чувени професор Цане.
Бити ученик некада и бити ученик данас, бити професор некада и бити професор данас. Да ли има разлике у том односу ђак и професор некада и сада? За професора Цана, у суштини, и има, и нема.

– Увек је било и добрих и лоших ђака, мада су, чини ми се, некада, пре тридесетак година, ђаци су ипак мало више знали да поштују и цене професора, иако су можда били темпераментнији, живљи. Сећам се добро неких ученика четврте године за возаче. Код њих сам имао часове петком поподне, шести и седми час. Чим је петак, а поподне, знао сам да ће бити пијани. У ствари, то је било опште познато да они дођу пијани на час. Ја им предајем и они тако пијани понављају све за мном. Хоће да ме испоштују, види се да прате час, иако заплићу језиком. И, најзанимљивије, после све знају када их питам. Имало се мало више поштовања, него што је сада.У овим последњим генерацијама којима сам предавао, било је и лошијих одељења, а било је одељења која су баш била добра, васпитана деца. Ја сам могао са тим лошијим да се борим, али има колега који то раде веома тешко – рекао је Цане.
У време његове младости, живот младића и девојака, састојао се у шетњи корзоом и игранкама у некадашњем Дому ЈНА и Градској кафани.
– Тих седамдесетих година прошлог века живело се лепо и опуштено. Биле су ту чувене игранке у некадашњем Дому ЈНА, данашњем Градском културном центру, у Градској кафани и у Севојну. У башти Дома, лети је била музика уживо. Прво се знало, корзо је до 21 часа. Шетало се од трга до музеја и то углавном девојке. Онда су мушке екипе имале своја места где стоје, тачно се знало где је које друштво стајало. Моје друштво је стајало поред радње сувенира, где је сада „Сосијет женерал банка“, па су нас прозвали „сувенири“. Свака екипа је тако добијала надимак. Неки су стајали код општине, неки код чесмице, неки у блоку Ц, све се знало где ко стоји. А девојке су шетале, па, ако нам се нека свиди, и ми прошетамо до њих и тако до 9 сати. А игранке су почињале од 20 часова до поноћи. Тачно се у поноћ завршавало, ни минут касније. И онда ми из друштва само купимо карте за игранке, а онда пошаљемо двојицу најмлађих из друштва да нам чувају столице, а ми старији мангаши од 23 године, остајали смо да испратимо девојке до краја. Онда се прилазило девојкама у Дому. Када лепа девојка прође кроз Дом, десет јој мушкараца приђе, а она само одговара – нећу тебе. А сада прође лепа девојка, нико да се окрене. Тада су поред Дома ЈНА били пуни и „Турист“, и „Градска кафана“ на спрату. Било је лепо и дружило се више. Лети је плажа била пуна, купало се. Ђетиња је била мало топлија него сада, а много, много чистија – сећа се професор Цане.

Касније, током деведестих година, Станислав не крије да је вечери проводио по ужичким кафанама.
– У једном периоду, почетком деведесетих, време сам мало више проводио по кафанама. То је било неколико година и то увек после школе. Школа је имала увек поподневну смену, па се стално радило поподне. Никада нисам пио пре подне. На наставу сам ишао потпуно трезан, али зато, после школе, са друштвом, тих несретних деведестих година, када се уопште пило много, пио сам и ја. Играо се билијар и дружило. У принципу, све радим са пуно страсти, па сам и почео сам да коцкам, али сам и то брзо оставио. Онда сам 1994. године завршио и са пијанчањем, и пуне 22 године, нисам попио ни кап алкохола. Идем и сада у кафану са друштвом, обично око поднева, на кафу. То је друштво са којим се дружим већ 40 година. Пре кафе прошетамо се на плажи, а онда уз кафу причамо о пецању, спорту, јер нас највише то интересује, а понекад помињемо неке љубавне авантуре – испричао је професор о једном делу свог живота.

Сада, када је у пензији, устаје рано и око седам или осам сати се може видети са својим лабрадоркама Аском и Доном на плажи. Некада је Цане, док се активно бавио конологојим, држао шарпланинце.
– Кинологијом сам почео активније да се бавим када сам дошао да живим на Теразијама, када сам се удао. Сан ми је увек био да имам двориште, кућу, пса и коња, али сам знао да је то за коња неоствариво. Једном, када сам био код Драгана Мићића, који је одгајао шарпланинце, у дворишту је било осам штенади. Једно ми је скочило у крило. „Узми њу, када је одмах скочила ка теби“, казао ми је Мићић. Ја је узмем и дођем кући, а моја жена каже да неће женку, хоће мужјака. Али, Мићић неће да му је вратим и када сам понео да вртим ту женкицу, она почне да цвили, и онда смо је задржали. Назвали смо је Мона. Касније је она оштенила Ахила, који је био шампион у лепоти 2002. године и то је био један изузетан пас. Једино је нападао агресивније мужјаке, а људе, децу и друге мале псе и женке није дирао. Били су у дворишу три шарпланинца и никада кућу нисам закључавао, нико се није усуђивао да уђе у двориште. Сада имам две лабрадорке, Аску и Дону, које су много послушније од шарпланинаца. Оне воле да се шетају и да се купају. Не водим их на изложбе, само сам једну оценио. Чисто су ми љубимци. Када устајем, а нема теорије да ме виде, јер су у оне у делу дворишта који је ограђен за њих, оне тачно знају када се пробудим. Почну да лају и једноставно ме зову да изађем да их поздравим – казао је Цане и додао да је у једној од две његових књига, писао о његовим шарпланинцима, као и његовом првом псу Џекију. То су интересантне приче и за децу и за одрасле.

Поред кинологије, Цане је одувек волео риболов.
– Углавном идем на пецање на Вардиште и кренем према Вишеграду, јер пецам на пец, штап мушичарски, мали пловчић и на скакавца пецам клена. Тако пређем десетак километара. Док сам радио, ишао сам недељом у риболов, јер жена тада распрема кућу и сметам јој. Али, то расположење после риболова брзо спласне, јер сам понедељком имао неко тешко одељење 3С2. Имао сам два спојена часа код њих. Били су то јако напорни момци, у суштини нису били лоши, али јако, јако напорни. И када сам отишао у пензију, прво што сам рекао жени је било: „Одох на пецање, а сутра не морам да предајем 3С2 одељењу. Али, занимљиво је да су ме звали на матуру. Нису могли мирно да седе. Послушају све да ураде, али нису могли да седе 45 минута. Нашао сам ја тактику са њима да радим, причали смо на часу мало о спорту, а полако их уводио и у књижевност. Чудили су се како добро познајем и фудбал и тенис – каже Цане.

Професор се последњих дана јуна могао видети на врху трга да продаје књиге. Продавао је књиге из своје библиотеке, да би помогао свом пријатељу. Имао је дозволу до 1. јула.
– Имам веома богату библиотеку у кући. Сада их продајем, али шта има везе, ја ћу те књиге поново купити – рекао је скромно професор.
– Све се некако стигне, само ако је човек здрав и увек у кондицији – додао је на Цане.
Цане је на крају рекао да сваки његов пензинонерски дан почиње овако: „Јутро је. Пси лају, врапци цвркућу. Мешовити хор пева оду новом дану. Сунчаном“.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.