Ратлук са поруком мира и љубави

- Прављење ратлука је тежак физички посао, где се много тога ради ручно -

РАДЕ И МАРИНА МИНИЋ – „МК РАТЛУК“
Oријенталну посластицу, која нам је стигла из Турске још у 15. веку, рахат локум или ратлук, што би значило „слатки залогајчић“ већ 12 година производе Раде и Марина Минић у својој малој породичној фирми „МК ратлук“ у Ужицу.
Иако је ратлук коришћен много више у прошлости, данас га нико неће одбити ако се послужи уз кафу. Можда је то и определило породицу Минић да почне производњу ратлука. Раде је од 1995. године радио у „Промету“. Као и свако предузеће из тог времена транзиције, и „Промет“ се после четири до пет године затворио и Раде је остао без посла. Почео је да ради као комерцијалиста за Дувански индустрију Ниш и држао је Нову Варош, Прибој и Сјеницу. Уз то је радио и продају ратлука на проценат.
– Случајно сам налетео на фирму која продаје машине за мешање ратлука, а ми смо имали неког новца и купили је, мада су у почетку сви у породици били против тога. Машина је стајала три године, јер смо прикупљали новац за објекат где ћемо правити ратлук. Чак смо хтели да је продамо. Али, све смо паре уложили у ту машину, па смо полако почели да правимо овај објекат, да га приводимо намени и направили смо леп локал – рекао је Раде.


О рецепту за ратлук нису много знали, Раде, иако је имао контакта са продајом ратлука, каже да никада није био у производњи.
– Зато сам довео технолога из Такова за рецепт, али сам тражио да ратлук буде потпуно чист, без икаквих хемијских додатака. Технолог је био код нас 10 до 15 дана и учио нас. Било је мало тешко у почетку. Дешавало се да смо целокупну смесу бацали, јер испадне ретко или жилаво. То је све било због разних шећера, па је требало направити одговарајућу киселост и слично. Али, успели смо да направимо смесу, која је потпуно природна, на наш начин. Правимо га од чистог шећера и кукурузног скроба – додао је Раде.
Марина каже да су се определили на тај начин производње, јер ратлук једу и њихова деца. Производе ратлук са укусом руже, ваниле, ораха, смокве, наранџе и кокоса.
Фирма је добила име по иницијалима старијег сина Константина, који се родио дан пре отварања предузећа.


Иначе, док је Раде радио као комерцијалиста, стекао је неке контакте, тако да му није било тешко да пласира свој производ.
Али, да би се дошло до крајњег производа и Раде и Марина кажу да је то веома физички тешко.
– Скувати 200 килограма ратлука је тежак физички посао, јер после треба да се исеца прохромским ножем, а то се све ради ручно. Када се маса извади из мешаоне, ставља се на сто, посипа прах шећером, а онда креће сецкање – казала је Марина.
Она каже да има још доста планова за проширење производње, да се набави чоколадирка, али да је то скупо, а на ратлуку нема неке велике зараде. Ипак, планови су да производњу прошире обландом од ратлука, прављењем шлага или пудинга, а можда и медом у кесицама. Али, како каже, отом-потом.


– Имамо довољно за нас. Овај посао захтева много улагања у сировине, а цена ратлука мора да буде конкурентна. Сву сировину плаћамо авансно, а мали број купаца нама авансира. А и наплата је тешка, па зато радимо са сигурним купцима. И ево, успевамо да одржавамо посао од кога живи цела породица. Највише правимо ратлук са укусом руже и ораха, јер то народ највише воли. Орахе које стављамо су прави, стављамо неку средњу количину. Прошле године било је слабо ораха, али, некако смо се снашли за наредни период – додала је Марина.


Данас раде са неколико радњи и ресторана, кафана у граду и на округу. Поред паковања од 100 гр и 200 гр, имају паковање од килограм, а и сваки „слатки залогајчић“ могу да упакују посебно. То засебно паковање је веома лепо, плаве боје са белим голубом.
– Пошто волим птице, а посебно голубове, јер је голуб симбол мира и љубави, са дизајнером сам одлучио да он буде на амбалажи. То је картонско паковање, а радимо амбалажу и у кесицама. Ово у кутијцима се свидело нашим купцима. Постало је модерно да се служи за рођендане и свадбе, али и у кафанама и хотелима, наравно са њиховим логом – рекао је Раде, који у дворишту има голубарник са око стотину голубова високолетача, као и 15 немачких штрасера.


– Штрасере не знам да ли има ико у граду. То је највећа врста голубова. Јако су лепи и волим да их пустим да шеткају по дворишту. Иначе, изјутра, када је лепо време, прво пустим моје јато од 20 до 30 голубова, а онда идем у радњу. Када се уморим, изађем напоље и погледам у небо, а моји голубови лете. Посматрам их кратко, а онда се вратим поново на посао. Тако сам спојио рад и задовољство, и није ми тешко. Исто тако, када се вратим са пута и стигне ме умор, одем код голубова, а они ми слећу на руку. Предиван осећај и то ми дође као одмор и опуштање – казао је Раде.


Оно по чему су још Минићи одвајају од осталих што су регистровани као пољопривредно газдинство. Узели су под закуп парцелу у близини куће, на којој гаје мангулице и имају неколико коза.
– Ми смо предузетници и пољопривредно газдинство. Гајимо мангулице, а ретко ко их у Ужицу гаји. Имамо пар великих мангулица. И то ми дође као одушак од посла са ратлуком, као и одлазак на сајмове ситних животиња. Прошле године у фебруару са баш таквог једног сајма донео сам једно прасе мангулице, а потом сам набавио још једно. И, ево, прошле године, 3. октобра, опрасила се крмача. Имају све услове. Оградио сам велику парцелу на којој је поток, тако да моје мангулице спавају на слами и живе у блату. Није их тешко гајити. Од пријатеља са Беле земље узимам сурутку, којом их храним, а у храну додајем кукуруз, бело брашно и јечам, као и бајати хлеб и остатке хране. Не дајем им концентрат, јер као што је рекла моја супруга, све радимо на природан начин. Чак и кукуруз за мангулице набављамо од проверених произвођача. Мангулице гајимо за нас и за наше пријатеље. За неку већу производњу требају други услови. Ове животиње нам више дођу као љубимци – рекао је Раде и додао да имају и четири козе, од којих користе млеко и сир. Још као љубимца имају и немачког овчара.
Имају и пластеник, у коме гаје чисто органско поврће за своје потребе, за своју зимницу. Праве и водњику за своју употребу.
– Нисмо много захтевни, зато не бисмо да узимамо кредите да се задужујемо – рекао је на крају Раде.

Звездана Глигоријевић

 

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.