Рибарство у Србији није развијено

- Неке европске норме за производњу пастрмке су један човек на 50 до 100 тона, и ако се уведу тенолошке мере смањује се број људи. Код нас је један човек на 20 тона, тако да ми нисмо много конкурентни - У нашој земљи годишње се произведе око 1.500 тона пастрмке. Босна производи око 6.000 тона, док Турска 150.000 тона, као и Италија -

МИЛИСАВ НИКОЛИЋ – „БИЛАНС М“
Предузеће „Биланс М“ једно је од ретких у Србији које се озбиљно бави производњом пастрмке и млађи, и један je од важнијих увозника и дистрибутера италијанске хране за рибу.
„Биланс М“ сеод свог постанка није одмах бавило рибарством. Прошло је трновит пут да би постало то што је данс, али ни ту неће стати. Почело је као агенција за књиговодство, коју је пре 24 године основала Милена Николић. Њен супруг Милисав каже да су се поред послова рачуноводства, у међувремену, бавили и производњом обуће и пластике, а да су бављењем рибарством кренули сасвим случајно 2000. године.


– Грађевинац сам по струци, а рибарство сам заволео сасвим случајно. Први рибњак сам видео у Белој Реци 2000. године. Некада је ту била задруга “Јасеново”. Узели смо тај рибњак и ту смо били неколико година. После сам изградио мали рибњак у Горњој Трешњици код Љубовије, па онда на Малом Рзаву код Ариља и онда ми се указала прилика за рибњак у Перућцу, на речици Врело (река звана Година). Само нашим ангажовањем и великим радом дошли смо до овога што сада имамо. Није било лако, а имали смо и среће да као фирма будемо заступник велике светске фирме за производњу рибље хране “Skretting” из Италије. Сада смо можда највећи произвођачи пастрмке у Србији. Имамо та три рибњака. Рибњак у Перућцу је можда тренутно рибњак са највећим капацитетом у Србији. Налази се на извору реке Врело. Леп је то предео, а, најважније, чист. Међутим, последњих година јавља се један проблем, који је посебно био изражен прошле године. То је недостатак воде, а то су ми рекли и радници који су ту и раније радили. Иначе, на сва три рибњака може да се производи од 270 до 280 тона, а само Перућац може да произведе до 160 тона пастрмке. У Горњој Трешњици рибњак је до 100 тона, а на Рзаву је омањи рибњак – рекао је Милисав и додао да је некада био срећан ако прода 50 кила рибе одједном.


Према његовим речима рибарство у Србији, нарочити у производњи пастрмке, није се развијало.
– Како се производило пре 30 до 40 година, тако је скоро и данас. Рибњак у Перућцу, чији сам корисник, стар је око 40 година, прављен по ондашњим прописима, и дошло је време да се уложи у њега. Сада требају додаци, а то су преталожници и таложници и већ смо у договору са општином где то да направимо. Поред тога, припремамо и неке нове технологије, нешто ново код нас, а што се већ на западу дешава одавно. Због све израженијег недостатка воде постоје мере које се примењују и управо те мере ћемо предузети увођењем течног кисеоника и оксигенизација. Све то поскупљује производњу, али је проширујемо. Због застарелог начина производње нисмо много баш конкурентни на тржишту. Неке европске норме за производњу пастрмке су један човек на 50 до 100 тона, и, ако се уведу тенолошке мере смањује се број људи. Код нас је један човек на 20 тона, тако да ми нисмо много конкурентни. Пастрмка која долази из Турске је много јефтинија него наша. Али се боримо, пре свега квалитетом, јер наша предност је чиста вода, ту је наша пастрмка – данас изловљена и сутра је на тржишту, а док дође из Турске, треба да прође време и губи на квалитету. Према неким подацима, у Србији имају само четири реке и то су Мали Рзав, Ђетиња до Ужица, али ту нема могућности да се направи рибњак, Градац код Ваљева и једна река у Источној Србији. Чиста је и река у Горњој Трешњици, јер припада националном парку. Ове и прошле године је било доста кризе за рибу, али не само код нас, већ и у Босни, што се не памти у последњих 15 година. И не само за пастрмку, већ и за шарана. Србија је велики произвођач шарана, али ове године га није имала. – рекао је наш саговорник.


Поред модернизације и проширења рибњака, у плану рада „Биланс М“ је и прерада рибе.
– Сада је Европска унија отворила поглавље 13, којом је обухваћено и рибарство. Још увек не знамо шта оно носи, али је сигурно да ћемо морати и томе да се прилагодимо. Код нас је доста контролисана производња од стране ветеринарске инспекције, али сада када је пост види се то да се риба продаје на тезгама пијаца, доносе је у џаковима, а све то носи неке своје ризике. И тај део би требало да се доведе у ред. Ми ћемо на пролеће почети прераду рибе и трудићемо се да то буде и за извоз, јер овде што имамо живе рибе, све може да се прода на нашем тржишту. Производња ће бити у Бајиној Башти. Иначе, Србија је мали произвођач пастрмке, тако да ова производња није баш профитабилна грана. У нашој земљи годишње се произведе око 1.500 тона пастрмке. Босна производи око 6.000 тона, док Турска 150.000 тона, као и Италија. То је велика производња пастрмке, па је ту морала да уђе и технологија и наука, а то све има цену. Србија не производи довољно пастрмке колико јој треба, чак ни пола, па све се остало увози. И ми увозимо живу пастрмку – рекао је Милисав.
Некада је, сећа се наш саговорник, био срећан када продају 50 кила пастрмки, а сада је потражња већ порасла. Али, како каже, због свега наведеног, и конкуретности цене и неких других споредних ствари, то још није профитабилан посао. Каже да су имали среће да почну сарадњу са италијанском фирмом за производњу хране за рибе и задобили велико поверење, тако да данас покривају око 70 посто потребе за храном за пастрмку у Србији. Производња хране захтева скупу технологију, зато домаћа храна није много конкурентна.
Производња пастрмке је ефикаснија на проточним водама, него у језерима.


– На језерима је рибарство практичније и јефтиније, али је и ризичнија него на текућој води. Идеална температура воде за производњу пастрмке је 10 до 12 степени воде, а све остало је ризик, као и варијација воде, која је шокира. Пастрмка најбоље напредује до максималних 17 степени. Ту температуру воде има Перућац, док вода у језерима увек има већу температуру. Млађ је посебно осетљива, па мора да се носи и посебна опрема. Ми смо такође један од ретких произвођача млађи у Србији. Мислим да у Србији имају дозволу само три рибњака, који имају право да производе рибљу млађ. То правимо ми у Врелу и у Горњој Трешњици, и производи се још у Стублици – рекао је Милисав и објаснио да се на хектару огледала водене површине може правити од две до две и по тоне шарана, а на пола хектара водене површине, колики је отприлике рибњак на Врелу, може се правити до 200 тона пастрмке.


Око Бајине Баште има доста рибњака, који су углавном мањег капацитета и локалног карактера. Им их доста на реци Рача, у којима се углавном баве производњом шарана. Иако је река Рача чиста река, често се дешавају помуте, било од надоласка реке, било од чишћења рибњака, али и од пепела локалних кречана. Држава још није регулисала таква питања код издавања дозвола. Тако је у време поплава 2014. године уништено доста рибњака и држава је дала помоћ. Међутим, поново им је издала дозволе за рибњаке, иако је плавно подручје, а према мишљењу нашег саговорника држава би требало да изда дозволе само тамо где је сигурно или да рибњаци буду грађевински сигурни. Такође, требало би да се реши питање одлагања пепела од локалних кречана, који вода односе када надође, а што доводи до велике штете рибњацима.


– Гледао сам како се шарани изврћу у рибњацима, због пепела које је вода однела. Власници кречана обично пепео гомилају поред обала, па би то питање требало да се реши. У том рибњаку је било око 10 тона шарана и штета је била велика. Поред тога, требало је сву ту рибу покупити и платити превоз до спалионице у Ћуприји – рекао је Милисав.
На крају, наш саговорник је рекао да одличну сарадњу имају са стручњаком, који је ту увек када треба.
– Фабрика из Италије нам је обезбедила стручњака, који је из Босне, али је школован у Италији. Он по нашем позиву долази и обилази рибњаке и даје нам драгоцене савете и сугестије. Захваљујући њему, мени се драстично променила слика како се треба понашати на рибњаку. Иначе, тај човек је задужен за цео овај регион. Поред Србије он иде и у Босну, Црну Гору, Хрватску и Словенију – рекао је Милисав.
Милисав јако воли посао који ради, а нарочито ужива када је на рибњаку на Малом Рзаву, због лепоте којим тај предео има.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.