MILISAV NIKOLIĆ – „BILANS M“
Preduzeće „Bilans M“ jedno je od retkih u Srbiji koje se ozbiljno bavi proizvodnjom pastrmke i mlađi, i jedan je od važnijih uvoznika i distributera italijanske hrane za ribu.
„Bilans M“ seod svog postanka nije odmah bavilo ribarstvom. Prošlo je trnovit put da bi postalo to što je dans, ali ni tu neće stati. Počelo je kao agencija za knjigovodstvo, koju je pre 24 godine osnovala Milena Nikolić. Njen suprug Milisav kaže da su se pored poslova računovodstva, u međuvremenu, bavili i proizvodnjom obuće i plastike, a da su bavljenjem ribarstvom krenuli sasvim slučajno 2000. godine.
– Građevinac sam po struci, a ribarstvo sam zavoleo sasvim slučajno. Prvi ribnjak sam video u Beloj Reci 2000. godine. Nekada je tu bila zadruga “Jasenovo”. Uzeli smo taj ribnjak i tu smo bili nekoliko godina. Posle sam izgradio mali ribnjak u Gornjoj Trešnjici kod Ljubovije, pa onda na Malom Rzavu kod Arilja i onda mi se ukazala prilika za ribnjak u Perućcu, na rečici Vrelo (reka zvana Godina). Samo našim angažovanjem i velikim radom došli smo do ovoga što sada imamo. Nije bilo lako, a imali smo i sreće da kao firma budemo zastupnik velike svetske firme za proizvodnju riblje hrane “Skretting” iz Italije. Sada smo možda najveći proizvođači pastrmke u Srbiji. Imamo ta tri ribnjaka. Ribnjak u Perućcu je možda trenutno ribnjak sa najvećim kapacitetom u Srbiji. Nalazi se na izvoru reke Vrelo. Lep je to predeo, a, najvažnije, čist. Međutim, poslednjih godina javlja se jedan problem, koji je posebno bio izražen prošle godine. To je nedostatak vode, a to su mi rekli i radnici koji su tu i ranije radili. Inače, na sva tri ribnjaka može da se proizvodi od 270 do 280 tona, a samo Perućac može da proizvede do 160 tona pastrmke. U Gornjoj Trešnjici ribnjak je do 100 tona, a na Rzavu je omanji ribnjak – rekao je Milisav i dodao da je nekada bio srećan ako proda 50 kila ribe odjednom.
Prema njegovim rečima ribarstvo u Srbiji, naročiti u proizvodnji pastrmke, nije se razvijalo.
– Kako se proizvodilo pre 30 do 40 godina, tako je skoro i danas. Ribnjak u Perućcu, čiji sam korisnik, star je oko 40 godina, pravljen po ondašnjim propisima, i došlo je vreme da se uloži u njega. Sada trebaju dodaci, a to su pretaložnici i taložnici i već smo u dogovoru sa opštinom gde to da napravimo. Pored toga, pripremamo i neke nove tehnologije, nešto novo kod nas, a što se već na zapadu dešava odavno. Zbog sve izraženijeg nedostatka vode postoje mere koje se primenjuju i upravo te mere ćemo preduzeti uvođenjem tečnog kiseonika i oksigenizacija. Sve to poskupljuje proizvodnju, ali je proširujemo. Zbog zastarelog načina proizvodnje nismo mnogo baš konkurentni na tržištu. Neke evropske norme za proizvodnju pastrmke su jedan čovek na 50 do 100 tona, i, ako se uvedu tenološke mere smanjuje se broj ljudi. Kod nas je jedan čovek na 20 tona, tako da mi nismo mnogo konkurentni. Pastrmka koja dolazi iz Turske je mnogo jeftinija nego naša. Ali se borimo, pre svega kvalitetom, jer naša prednost je čista voda, tu je naša pastrmka – danas izlovljena i sutra je na tržištu, a dok dođe iz Turske, treba da prođe vreme i gubi na kvalitetu. Prema nekim podacima, u Srbiji imaju samo četiri reke i to su Mali Rzav, Đetinja do Užica, ali tu nema mogućnosti da se napravi ribnjak, Gradac kod Valjeva i jedna reka u Istočnoj Srbiji. Čista je i reka u Gornjoj Trešnjici, jer pripada nacionalnom parku. Ove i prošle godine je bilo dosta krize za ribu, ali ne samo kod nas, već i u Bosni, što se ne pamti u poslednjih 15 godina. I ne samo za pastrmku, već i za šarana. Srbija je veliki proizvođač šarana, ali ove godine ga nije imala. – rekao je naš sagovornik.
Pored modernizacije i proširenja ribnjaka, u planu rada „Bilans M“ je i prerada ribe.
– Sada je Evropska unija otvorila poglavlje 13, kojom je obuhvaćeno i ribarstvo. Još uvek ne znamo šta ono nosi, ali je sigurno da ćemo morati i tome da se prilagodimo. Kod nas je dosta kontrolisana proizvodnja od strane veterinarske inspekcije, ali sada kada je post vidi se to da se riba prodaje na tezgama pijaca, donose je u džakovima, a sve to nosi neke svoje rizike. I taj deo bi trebalo da se dovede u red. Mi ćemo na proleće početi preradu ribe i trudićemo se da to bude i za izvoz, jer ovde što imamo žive ribe, sve može da se proda na našem tržištu. Proizvodnja će biti u Bajinoj Bašti. Inače, Srbija je mali proizvođač pastrmke, tako da ova proizvodnja nije baš profitabilna grana. U našoj zemlji godišnje se proizvede oko 1.500 tona pastrmke. Bosna proizvodi oko 6.000 tona, dok Turska 150.000 tona, kao i Italija. To je velika proizvodnja pastrmke, pa je tu morala da uđe i tehnologija i nauka, a to sve ima cenu. Srbija ne proizvodi dovoljno pastrmke koliko joj treba, čak ni pola, pa sve se ostalo uvozi. I mi uvozimo živu pastrmku – rekao je Milisav.
Nekada je, seća se naš sagovornik, bio srećan kada prodaju 50 kila pastrmki, a sada je potražnja već porasla. Ali, kako kaže, zbog svega navedenog, i konkuretnosti cene i nekih drugih sporednih stvari, to još nije profitabilan posao. Kaže da su imali sreće da počnu saradnju sa italijanskom firmom za proizvodnju hrane za ribe i zadobili veliko poverenje, tako da danas pokrivaju oko 70 posto potrebe za hranom za pastrmku u Srbiji. Proizvodnja hrane zahteva skupu tehnologiju, zato domaća hrana nije mnogo konkurentna.
Proizvodnja pastrmke je efikasnija na protočnim vodama, nego u jezerima.
– Na jezerima je ribarstvo praktičnije i jeftinije, ali je i rizičnija nego na tekućoj vodi. Idealna temperatura vode za proizvodnju pastrmke je 10 do 12 stepeni vode, a sve ostalo je rizik, kao i varijacija vode, koja je šokira. Pastrmka najbolje napreduje do maksimalnih 17 stepeni. Tu temperaturu vode ima Perućac, dok voda u jezerima uvek ima veću temperaturu. Mlađ je posebno osetljiva, pa mora da se nosi i posebna oprema. Mi smo takođe jedan od retkih proizvođača mlađi u Srbiji. Mislim da u Srbiji imaju dozvolu samo tri ribnjaka, koji imaju pravo da proizvode riblju mlađ. To pravimo mi u Vrelu i u Gornjoj Trešnjici, i proizvodi se još u Stublici – rekao je Milisav i objasnio da se na hektaru ogledala vodene površine može praviti od dve do dve i po tone šarana, a na pola hektara vodene površine, koliki je otprilike ribnjak na Vrelu, može se praviti do 200 tona pastrmke.
Oko Bajine Bašte ima dosta ribnjaka, koji su uglavnom manjeg kapaciteta i lokalnog karaktera. Im ih dosta na reci Rača, u kojima se uglavnom bave proizvodnjom šarana. Iako je reka Rača čista reka, često se dešavaju pomute, bilo od nadolaska reke, bilo od čišćenja ribnjaka, ali i od pepela lokalnih krečana. Država još nije regulisala takva pitanja kod izdavanja dozvola. Tako je u vreme poplava 2014. godine uništeno dosta ribnjaka i država je dala pomoć. Međutim, ponovo im je izdala dozvole za ribnjake, iako je plavno područje, a prema mišljenju našeg sagovornika država bi trebalo da izda dozvole samo tamo gde je sigurno ili da ribnjaci budu građevinski sigurni. Takođe, trebalo bi da se reši pitanje odlaganja pepela od lokalnih krečana, koji voda odnose kada nadođe, a što dovodi do velike štete ribnjacima.
– Gledao sam kako se šarani izvrću u ribnjacima, zbog pepela koje je voda odnela. Vlasnici krečana obično pepeo gomilaju pored obala, pa bi to pitanje trebalo da se reši. U tom ribnjaku je bilo oko 10 tona šarana i šteta je bila velika. Pored toga, trebalo je svu tu ribu pokupiti i platiti prevoz do spalionice u Ćupriji – rekao je Milisav.
Na kraju, naš sagovornik je rekao da odličnu saradnju imaju sa stručnjakom, koji je tu uvek kada treba.
– Fabrika iz Italije nam je obezbedila stručnjaka, koji je iz Bosne, ali je školovan u Italiji. On po našem pozivu dolazi i obilazi ribnjake i daje nam dragocene savete i sugestije. Zahvaljujući njemu, meni se drastično promenila slika kako se treba ponašati na ribnjaku. Inače, taj čovek je zadužen za ceo ovaj region. Pored Srbije on ide i u Bosnu, Crnu Goru, Hrvatsku i Sloveniju – rekao je Milisav.
Milisav jako voli posao koji radi, a naročito uživa kada je na ribnjaku na Malom Rzavu, zbog lepote kojim taj predeo ima.
Zvezdana Gligorijević
