Piše: prof. dr Bilja Grujičić
Ako te nema na INSTAGRAMU, ne postojiš, kažu moji đaci, a pošto oni već imaju pravo glasa, treba im verovati. I ja, šta ću, stavim se tako da bih osigurala svoje postojanje, makar i virtuelno. Nije loše da se svakim mojim pojavljivanjem podsete na lektiru i želim da verujem kako nisam dosadna kao pojedine od njih.
I, kako ide? Namestiš par osmeha, nešto ukusno pojedeš, slikaš dok ne kreneš da jedeš, to se zove gastronomija. Pa onda kažeš svima gde si, pa sa kim si, pa onda ne kažeš, pa kao golicaš maštu (a mašte u današnjem svetu ni od korova!); pa tako unedogled. A oni koji to ne rade i oni koji to rade, sede i samo listaju tvoje doživljaje. Nekadašnje službe bezbednosti u današnje vreme ne bi imale šta da rade, jer si, bukvalno izručen na tanjiru, dragi moj, u nečije krilo, umesto supe. I svi su lepi, slatki, nasmejani, kao Alisa kad prođe kroz ogledalo. I vi, kad prođete kroz objektiv foto-aparata vašeg pametnog telefona. A onda kreću pratioci, sa porukama, bez poruka, sa komentarima, lajkovima, stikerima. Isto izgledaju i one sa 43. I one sa 13, jer se kineska moda pobrinula za sve to, tako da je izbor ogroman. Svi se dobro provode na INSTA, a svi su usamljeni i beskrajno nezadovoljni.
Novi trendovi mode i globalizacije nameću da novinska hartija više ne zašušti u rukama i džaba meni što sam godinama verna pojedinim novinama, ljudima i principima, nije do tradicije, do mode je!
Ogroman prostor sajber sveta iskorišten je za sve i svašta. Reklamira se sve, od dobre zadnjice, do sjajnih bicepsa i blistavih zuba. Onda bi se tu uključila čitava priča o nasilju. Tu bi čak pravnici imali svoju notu o podstrekivanju na nasilje, ili kako se već to stručno zove. Tu bi izašao napolje i onaj slučaj devojčice iz tramvaja. Ko je tu koga podstrekivao i ko to nije pritekao u pomoć? Koliko smo oguglali na nasilje i kako niko nasilnika nije gađao makar cipelom za početak?! Da li je to ono nasilje začeto u sajber-svetu? Nasilje društvenih mreža i drugih kanala koje testira moj dobar ukus i odmerenost, servirajući mi sve predimenzionirano i pejorativno u svakom smislu.
Umesto toga, ja sam svoj ukus negovala na Festivalu evropskog filma u GKC-u. Prvi film govorio je upravo o ovome o čemu pišem, zatim na Kustendorfu i sada ću kod Zorana u pozorište, deluje obećavajuće.
Ako ti neko udari šamar, ti mu ponudi i drugi obraz, zapravo nedostatak kulture moguće je nadomestiti samo upornim i kontinuiranim radom na svom ukusu, ili sam to večeras slušala Gileta i “Električni orgazam”, “ Igra rokenrol cela Jugoslavija”, ili svi oni koji su to bili…
Završiću scenom iz jedne radnje gde majka moli ćerku da makar proba čizme od tričavih par desetina hiljada dinara. Posmatram ih pažljivo, jer mi se čizme ne dopadaju. Razmišljam da mama samo treba da šapne ćerki da se dobro slikaju za INSTA i da će problem biti rešen…
Čizme, Instagram, predimenzionirano, ipak izaberite mene! Nije reklama, nisu izbori! “Trebalo bi do daljnjeg zabraniti sve govore. Neka svako uradi ono što je već hteo da kaže.”, kaže Duško Radović, jednostavno možemo popiti čaj od majčine dušice, za početak, voli vas Vaša Bilja!
(Užička nedelja 998)
