Сајбер- криминал

Пише: проф. др Биља Грујичић
Ако те нема на ИНСТАГРАМУ, не постојиш, кажу моји ђаци, а пошто они већ имају право гласа, треба им веровати. И ја, шта ћу, ставим се тако да бих осигурала своје постојање, макар и виртуелно. Није лоше да се сваким мојим појављивањем подсете на лектиру и желим да верујем како нисам досадна као поједине од њих.
И, како иде? Наместиш пар осмеха, нешто укусно поједеш, сликаш док не кренеш да једеш, то се зове гастрономија. Па онда кажеш свима где си, па са ким си, па онда не кажеш, па као голицаш машту (а маште у данашњем свету ни од корова!); па тако унедоглед. А они који то не раде и они који то раде, седе и само листају твоје доживљаје. Некадашње службе безбедности у данашње време не би имале шта да раде, јер си, буквално изручен на тањиру, драги мој, у нечије крило, уместо супе. И сви су лепи, слатки, насмејани, као Алиса кад прође кроз огледало. И ви, кад прођете кроз објектив фото-апарата вашег паметног телефона. А онда крећу пратиоци, са порукама, без порука, са коментарима, лајковима, стикерима. Исто изгледају и оне са 43. И оне са 13, јер се кинеска мода побринула за све то, тако да је избор огроман. Сви се добро проводе на ИНСТА, а сви су усамљени и бескрајно незадовољни.
Нови трендови моде и глобализације намећу да новинска хартија више не зашушти у рукама и џаба мени што сам годинама верна појединим новинама, људима и принципима, није до традиције, до моде је!
Огроман простор сајбер света искориштен је за све и свашта. Рекламира се све, од добре задњице, до сјајних бицепса и блиставих зуба. Онда би се ту укључила читава прича о насиљу. Ту би чак правници имали своју ноту о подстрекивању на насиље, или како се већ то стручно зове. Ту би изашао напоље и онај случај девојчице из трамваја. Ко је ту кога подстрекивао и ко то није притекао у помоћ? Колико смо огуглали на насиље и како нико насилника није гађао макар ципелом за почетак?! Да ли је то оно насиље зачето у сајбер-свету? Насиље друштвених мрежа и других канала које тестира мој добар укус и одмереност, сервирајући ми све предимензионирано и пејоративно у сваком смислу.
Уместо тога, ја сам свој укус неговала на Фестивалу европског филма у ГКЦ-у. Први филм говорио је управо о овоме о чему пишем, затим на Кустендорфу и сада ћу код Зорана у позориште, делује обећавајуће.
Ако ти неко удари шамар, ти му понуди и други образ, заправо недостатак културе могуће је надоместити само упорним и континуираним радом на свом укусу, или сам то вечерас слушала Гилета и “Електрични оргазам”, “ Игра рокенрол цела Југославија”, или сви они који су то били…
Завршићу сценом из једне радње где мајка моли ћерку да макар проба чизме од тричавих пар десетина хиљада динара. Посматрам их пажљиво, јер ми се чизме не допадају. Размишљам да мама само треба да шапне ћерки да се добро сликају за ИНСТА и да ће проблем бити решен…
Чизме, Инстаграм, предимензионирано, ипак изаберите мене! Није реклама, нису избори! “Требало би до даљњег забранити све говоре. Нека свако уради оно што је већ хтео да каже.”, каже Душко Радовић, једноставно можемо попити чај од мајчине душице, за почетак, воли вас Ваша Биља!

(Ужичка недеља 998)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.