Reforme
Izvoz je debelo pao u julu u odnosu na jul prošle godine, ali ta vest nije interesantna za domaće medije, a ni za zadovoljne građane.
Industrijska proizvodnja u julu takođe je zabeležila katastrofalan pad u odnosu na jul prošle godine, ali ni ta vest ne tangira srpske medije, a još manje zadovoljne srpske građane.
U dnevniku RTS-a zato je glavna vest da su nam Rusi poklonili akumulatore, da bi svi naši avioni mogli da lete… Komada tri….
Zato svi naši vodeći mediji izveštavaju gde je spavao i kuda je leteo izvesni Milićev, koji je značajan što je kolima ubio čoveka. Čak se i program prekida da bi se svetini obratio onaj fejk doktor policajac obaveštavajući nas gde je sve letela dotična osoba, a u dnevniku RTS-a upravo ide udarna vest da se optužnica prevodi na kineski jezik…
To što je manji izvoz i manja proizvodnja ne zanima ni prosvetne radnike u štrajku, koji ultimativno, kao i do sada, na početku nove školske godine traže da im se ne smanjuje plata. Nije poznato zašto uvek štrajkuju prvog septembra, šta bi im falilo da organizuju po koji štrajkić tekom jula i avgusta… Ne kažu, doduše, gde da se namaknu pare za njihove plate, ne komentarišu ni to što je ove godine istorijski minimum po broju đaka u školama, a ni to što u školama radi gomila prosvetara sa fejk diplomama, njih trenutno jedino zanima – plata. Da se ne dira njihova platica, a odakle pare, nije njihov problem. Nisu plaćeni o tome da razmišljaju. Naravno, postoje i oni vispreniji prosvetni radnici koji uporno šire genijalne teorije da je obrazovanje, u stvari, privredna investicija, i da je, samim tim, to prioritet kada je u pitanju raspodela para iz prezaduženog budžeta. Prvo pare za neophodne investije, tj. za plate prosvetnih radnika, pa za sve ostalo… A to što se u Srbiji skoro ništa ne proizvodi, a i to malo što se proizvodi beleži drastični pad, oni sa tim nemaju ništa. Pa oni su išli u školu da ne bi morali da se bave proizvodnjom, ko je kriv tim proizvođačima što nisu učili školu… Naravno, ove godine prosvetari u štrajku pokazali su neviđenu solidarnost, pa su svojim zahtevima za pridružili i zdravstvene radnike. Zajedno su jači! Ako ćemo pošteno, i jesu, pa na našem regionu najveća firma je upravo Zdravstveni centar.
Ne bune se ovih dana samo prosvetari. Nariču novinarima, svojoj ideološkoj braći direktori i upravnici banja i specijalnih lečilišta. Naime, iako je privatizacija započela još pre više od deset godina, našu zdravstvene banjske uzdanice niko nije dirao i oni su fino raduckali svih ovih godina, bila redovna platica, i sad kad im je najlepše, mrski vlastodršci rešili da im pokvare šeme i da ih bace u prljave, nestručne i nadasve mrske privatničke ruke. Zašto, premijeru, ako boga znaš? Mi odlično upravljamo imovinom koja, istina, nije naša, ali kao i da jeste naša, dajemo sve od sebe, investiramo, delimo redovno plate… Naravno, slažemo se da je potrebno uložiti još novca, ali evo, odvoj’te koje milionče iz budžeta, dajte nama, pa da vidite kakva ćemo čuda napraviti! Niko kao mi ne ume tuđe pare tako lepo i efikasno da obrće. I umesto da mi i dalje upravljamo i delimo redovno platice, vi hoćete da nas predate u neprijateljske ruke investitora, pa će onda oni da odlučuju kako će da funkcioniše njihova imovina, umesto da mi, koji smo to već toliko puta dokazali, upravljamo voljenom nam državnom imovinom…
Naravno, u odbranu neopravdane i ničim izazvane privatizacije, drugovi levičari, takoreći perjanice srpskog novinarstva, poturili su mikrofon izrazito inteligentnim i upečatljivo načitanim korisnicima banjskih usluga, razne babe i dede u prolazu, koji, osim Tita, Partije i državne imovine ništa drugo niti znaju, niti priznaju. Najbolje je da to i dalje bude državno, da možemo da se lečimo! – opšti je inteligentni konsenzus slučajno nahvatanih prolaznika.
Opštem rasulu pridružili su se i ostali Drugovi iz medija, koji su, jednoglasno, ovih dana, kako to oni vole da kažu, izveštavali, koliki je bio javni dug Srbije pre dva meseca. Iako na sajtu Narodne banke mogu videti svakodnevno kretanje javnog duga, oni, očigledno po nečijoj direktivi, javljaju koliki je dug Srbije bio krajem juna. Kako su počeli, uskoro će, umesto da za sutra najave kišu, govoriti da je prošle godine u ovo doba vreme baš bilo super… I tako, umesto da kažu da je danas dug 21,85 milijardi evra, oni kažu da je pre dva meseca bio 20,6 milijardi. Pretpostavljam da će za Novu godinu, kada dug bude 23 milijarde, pobedonosno javiti ovu cifru koju sam danas napisao, a koju danas, svako pismen, može pročitati na http://www.javnidug.gov.rs.
A i sva ova dešavanja oko Ukrajine, odlično nam idu u prilog. Proradio je onaj tako poznati i obožavani srpski gen za belosvetsku politiku, svaki razgovor, makar i o cenama paprike na pijaci, završi sa podrškom braći Rusima i osudom mrskog nam Zapada, dok napredniji deo nacije, tobož objektivno i hladno analitički, ne podržava nijednu stranu. Dakle, konsenzus je, posle nekoliko godina lutanja posle 2000-e, ponovo uspostavljen – hoćemo državnu svojinu i nećemo na Zapad. Još samo da im je Tito živ…
Osim ideologije, slična je i politička situacija. Višepartijski sistem praktično ne postoji i o svemu odlučuju prvoborci sa periferije, koji su šljegli doljamo i osvojili i ono malo privida urbanog što je bilo do sada. I dok se njihov Vođa Vučić upinje iz petnih žila da pokaže kako ima viziju Pravog Puta, armija njegovih sledbenika klima glavom i, u nedostatku bilo kakve smislene ideje, jedino za cilj ima zaposlenje u javnom sektori i varljivu nadu da će ovakvo stanje da potraje – malo ili ništa radimo, a platica i karijera je sigurna…
U moru bezumlja kojim smo okruženi, poneko i počinje naglas da razmišlja kuda nas sve ovo vodi, ali odgovora nema, jer je raspad starog sistema, koji većina grčevito održava, poprimio toliko velike razmere, da je zagadio bukvalno svaku poru našeg društva. Zato i ono malo trezvenih nema za šta da se uhvati, pa su se povukli u najdublju ilegalu, što bezumlje još više uvećava. Bezizlaznost naše situacije vidi se u tome što se kao spasioci nude razni raspomamljeni boljševici, koji bi da povedu krstaški rat protiv trulog kapitalizma u Srbiji, u kojoj je tek četvrtina stanovništva angažovana u privatnom sektoru. Ta vesela četvrtina im je izvor svih zala i kao univerzalni lek nude još više komunizma i samoupravljanja, još više države i intervencionizma. Zanimljivo, i te boljševičke mesije i sve ostale grupacije pomenute u ovom tekstu, apsolutno proizvodnja dobara ne zanima, niti nude bilo kakvo rešenje za razvoj industrije, jedino čemu su maksimalno posvećeni je „pravednija“ raspodela onog što se proizvodi i uvozi. Uopšte ne razumeju da problem Srbije nije u nepravednoj raspodeli, već u tome što se iz godine u godinu sve manje proizvodi. Navikla je levičarska bratija da se poreskim sistemom otme to malo što se proizvede, pa sada ultimativno traže da se pooštri sistem, prevedeno na običan srpski, da se otme što više od i da se njima dodeli. Naravno, oni to nikada neće javno reći, ali suštinski se sve na to svodi. Baš nas briga što se malo proizvodi, mi se ne bavimo proizvodnjom, niti nas ona zanima, mi hoćemo ono što nama „pripada“. Otkud baš njima da pripada, kao da im je bog lično prepisao, nije poznato, ali ultimativno traže „njihovo“. Tužno. Da se izrazim školskim žargonom, naše društvo otprilike je u stadijumu pačića, nismo sazreli ni za prvi razred. Otud i ne čudi kada se i Merkelova iznervirala, pa izjavila da se na Balkanu stvari menjaju brzinom puža.
Pričam pre neki dan sa prijateljima, sami se zapitaju da li ima šanse, pa se hrabe i kažu, mora uvek biti svetla na kraju tunela. Nažalost, ne delim njihov optimizam. Da bi se društvo menjalo, mora postojati kod većine svest o neophodnosti promena i jaka želja da se promene sprovedu. U našem slučaju ne postoji ni jedno, ni drugo. Da je drugačije, promene bi se odavno dogodile, zar ne? A zašto smo mi jedina država u Evropi, a među retkima u svetu, u kojoj je većina opčinjena kultom državne imovine, nemojte me pitati, na to još niko nije dao zadovoljavajući odgovor. Sa druge strane, egoizam u Srbiji postao je apsolutna dominanta, neka bude kako bilo, samo moju platicu ne dirajte. Možemo li takvi napraviti od Srbije bolje mesto za život? Zasigurno – ne.
Dušan Đurović
KOMENTAR MOŽETE PROČITATI U NOVOM BROJU UŽIČKE NEDELJE
