“Odakle dolaziš” – pitala me neljubazna službenica carine na beogradskom aerodromu, obraćajući mi se grubo sa ti, što me uvek posebno izbacivalo iz takta. “Iz Čikaga” – kažem, znajući da će mi kofere provlačiti kroz skener, jer je ubeđena da imam nešto od tehničke robe. “Dođi vamo, viče ona i doziva koleginicu – “Oćeš da vidiš ovu iz Čikaga. Tako mi uvek, skoro po pravilu, neugodno započne odmor u rodnom kraju. Zbog važnih porodičnih razloga već nekoliko godina u Srbiju dolazim u novembru, mesecu koji ni po kakvim statistikama nije najsumorniji, ali jeste siv, mračan, hladan, nekako zgrčen u mojoj Srbiji. U zagušljivom nam Užicu posebno.
Obradovala me završena deonica autoputa, koja putovanje čini udobnijim i značajno kraćim, onda i kružni tok na ulasku u grad, a kako da ne primetim i plato skaradnog imena ispred opštinske nam zgrade? Nadala sam se naivno da će i lica ljudi biti srećnija, mirnija, opuštenija, ali na žalost ona to ni na površini nisu, jer je gorčina života višedecenijska, a tegoba skoro neizlečiva. Moj grad.
Kad god dođem u Užice, obilazim groblja, pijac, plažu, popijem kafu u nekom od novih lokala, okupim prijatelje, i trudim se da najviše vremena provedem sa majkom, kojoj nikako ne uspevam da objasnim zašto ne mogu da dobijem godišnji odmor duži od jedne radne nedelje. Zato je ona već prvog dana mog dolaska tužna što ću tako brzo ponovo nazad, u Čikago.
Kao i obično, i ove godine sam srela svoje drage kolege novinare, sa kojima sam u prošlom životu pravila dobar radio i verovala da novinarstvo jeste plemeniti zanat. Ovoga puta pridružila nam se i Sneža Petrović iz Štutgarta, sa kojom se nisam videla više od 30 godina, ali suza nije bilo, osim radosnica. I sećali smo se, prepričavali, romantičarski ubeđeni da je bilo bolje, kvalitetnije, iako ja mislim baš onako kao što kaže Kapor – nikada nam bolje nije bilo! Uvek smo se borili sa nekom mukom i gubili bitke od lošijih. Devedesetih smo imali nadu, ali nas je i ona napuštala, naročito onda kada smo napuštale zemlju. Ipak, anegdote, magija radija i njegova tajanstvenost, i dalje su u našim uspomenama i nozdrvama, pa je sećanje na taj prošli život, na to ko je od koga i šta naučio, ko je kome bio učitelj, a ko kome đak, i danas dragoceno. Posle mnogo godina kafu pijem i sa urednikom Užičke nedelje, uz uspomene na 11:59, naše školovanje, političke i novinarske stavove i različitosti. Uvek je dobro među prijateljima.
Posebno su mi važne šetnje užičkim grobljima, za ono novo primećujem da će uskoro, Bože sačuvaj, biti i veće i uređenije od samog grada. Nekoliko dragih ljudi preselilo se u večnost i za vreme ove kratke posete gradu, opet kao potvrda da smrt nije kraj, nego deo života.
Za mene je uvek pravi život u Užicu bio na pijaci, među tezgama, u očima prodavaca i novčanicima onih koji pazaruju. U keceljama žena koje pažljivo sakupljaju kajmak, u ogrubelim šakama seljaka koji tanko narezuju pršutu, ili nude kelerabu, brokoli, bundevaru. Moja majka skoro svakoga zna po imenu, obožava da se cenka i sa njima razmeni po neku opasku o vremenu, skupoći, rodnoj ili sušnoj godini. A ja, već dvadeset godina preko okeana nosim dva kila kajmaka, koji onda kao lek delim svojim prijateljima, jer je najbolji, užički.
Bila sam ove godine i u Gruži, u Kragujevcu, provela dan i po u Beogradu, ali taj utisak sivila i nekakve konstantne tegobe (osim nešto manje zagađenosti vazduha) nije me napuštao ni izvan Užica. Kao da su se sve boje iz života preselile na hvalospevne TV ekrane, a iscurele iz lica gradova i ljudi. Najave vanrednih izbora su takođe uobičajena pojava, skoro da se i ne sećam kada ih nije bilo.
Vraćam se u Čikago posle 7 dana, ne pitaju me na carini da li nosim kajmak, slatko od šljiva i dunja, domaći med… Službenik mi ljubazno kaže “Welcome Home”, a ja, ja ne znam da li sam dobrodošla svojoj kući, koja je sada ovde.
Dogodine ću svakako u Srbiju na leto. Biće lepše, cak i ako bude gore.
F.M. (Užička nedelja 973)
