MARKO MIJUŠKOVIĆ
Naš nekadašnji sugrađanin Marko, iz poznate užičke porodice Mijušković, već godinama živi na Havajima, ali skoro svake godine, uprkos ogromnoj razdaljini, voli da sa porodicom dođe u svoj rodni grad. Marko je 76. rođen u Užicu, otac mu je Milan Mijušković, a majka Slavica Krsmanović.
Odrastao je između Međaja i Kamenog korita, i tadašnje ulice Dušana Višića, sadašnja Vidovdanska. Rado se seća svog detinjstva:
„Kao klinac, sam prošao kroz sve faze: vrtić, fudbal na ulici, dok su prolazili automobili, karate, sedenje na trgu i izlazak do 10 uveče, šetnja glavnom ulicom, kupanje na plaži, turniri u fudbalu u Velikim parku, muzička škola, iz koje sam redovno bežao, časovi engleskog, koje u to vreme nisam cenio, prva ljubav, prvi poljubac, pa sve tako redom…“
„Sve te uspomene me i dalje vežu za moj rodni grad, bez obzira koliko davno i koliko daleko sada živim. Nostalgija će uvek postojati. Osnovnu školu sam završio u Nadi Matić, kao vrlo dobar đak. Srednju školu sam upisao u užičkoj gimnaziji, međutim, zbog velikog broja prijavljenih, naravno, većina sa boljim prosekom nego ja, gimnaziju sam krenu u Požegi. Tih mesec dana, pre prebacivanja u Užice, bili su jedno od boljih iskustava. Momci i devojke koje sam upoznao u školi, bili su vredni poštovanja i primer iskrenosti. I dan – danas ih se sećam. Posle transferovanja u užičku gimnaziju, škola je postala naporna i teška. Rizikovao sam da budem izbačen, kao primer lošeg đaka. Naravno, to se nije desilo, jer sam zagrejao stolicu i uspeo da se povratim. Užička gimnazija imala je veliki uticaj na moj budući život. Tu sam stekao prijatelje za ceo život, imao uspone i padove, prvu pravu ljubav itd. Po završetku gimnazije i podršku oca Milana, upisao sam se na fakultet, sa idejom da zadnju godinu fakulteta završim u Parizu. Fakultet je bio fokusiran na menadžment i marketing. Pošto je fakultet bio u Beogradu, napustio sam Užice 1995. 1997. se selim u Pariz. Dolazak u Pariz bio je ogroman šok. Nisam znao jezik, sve je bilo skupo i daleko. U narednih 12 meseci upoznao sam sve najbolje i sve najgore u gradu svetlosti. Stekao sam nove prijatelje iz Japana, Brazila, Kolumbije. Veliku pomoć sam imao od Užičana koji su živeli i radili u Parizu. Ti ljudi su imali toliko dobrote, da sam im zauvek zahvalan. I tada je došao februar 1998. i veliki sajam škola iz celog sveta. Poseta sajmu je bila bez ikakvih ideja o odlasku u Ameriku. Međutim, ideja se rodila, kada sam stajao ispred izložbenog prostora Hawaii Pacific University i njihovog MBA programa. Cena je bila velika, ali izazov još veći. Pozvao sam Milana i pitao za pozajmicu, koja bi mi omogućila da imam dovoljno za prvu godinu škole. I to je bilo to. Mislim da Milanu još uvek dugujem taj novac? Jednu stvar sam sebi obećao u to vreme, uspeću, bez obzira šta to bude zahtevalo od mene. Hawaii Pacific University mi je dodelio malu stipendiju, koja mi je u to vreme mnogo značila. Poslednje let pred odlazak u Pariz, proveo sam u Užicu, sa prijateljima i porodicom. Kada sam bio pitan gde idem u Ameriku, niko mi nije verovao kada sam im rekao – Havaji. Posle sam i prestao da pričam o tome.
Doputovao sam u Honolulu 3. septembra 1998. Kada su me pitali na aerodromu gde da me voze, nisam imao pojma. Jedino što sam znao, da je vreme bilo predivno i da je miris vazduha bio posebno primamljiv. Havaji su posebni, ne mnogo veliki, svi svakog znaju, kao i u Užicu, i sve može, ako pitaš. 2002. sam završio MBA i dodao još jednu magistraturu u oblasti informacionih sistema, MSIS. Pošto je novac uvek bio potreban za opstanak na Havajima, prve godine radio sam sve i svašta, u glavnom za keš „ispod stola“, od najgorih čišćenja do zidarskih i građevinskih poslova. Poneki put su smene trajale po par dana, bez odmora. Nije mi bilo teško, posto sam znao da je to samo privremeno, dok se bolje prilike ne ukažu. Srba na Havajima nema mnogo, u to vreme možda 30-40. Svi se znaju i svi su bili spremni da pomognu. Sa par prijatelja, jednim Srbinom i jednim Makedoncom, sam startovao moju prvu firmu. Fokus je bio na kompjuterima i sistemima. Nije bilo loše, plaćalo je moje životne potrebe, stan i hranu. Po završetku škole, držao sam firmu otvorenu još par godina, dok nisam se prebacio u finansije. Naravno, opet sa prijateljima Srbima. Od 2004. i dalje radim sa investicijama i osiguranjima. Moj specijalizacija je pripremanje kompanija za prodaju i transfer. Veoma bitan momenat u životu svakog biznismena, pogotovu ako se približavaju penziji.
Posle 1999, prvi put sam posetio Užice 2005, pa 2011, 2015, 2016. Ne toliko poseta ukupno. U prošlosti nije bilo dovoljno novca, da se plati prilično skup put sa Havaja do Užica. Svaki put kada krenem, treba mi 48 sati da stignem Užice, pa onda nazad. Što se tiče biznisa, naravno, uvek se nešto kuva. Da li je teško poslovati sa Srbijom, naravno. To je opšte poznato. Budući planovi su na relaciji Havaji i jednom godišnje Užice. Možda kada budem ima 50-60 da se nešto promeni. Za sada, život na Havajima je i dalje ok. Mladi ljudi ne treba da se plaše novih izazova, teškog rada. Sve je moguće u današnjem svetu, samo treba da pitaš. Pravi velike planove, ali se fokusiraj na male golove. Svaki dan uradi nešto novo, nešto što će te približiti tvom životnom cilju. I, naravno, ne zaboravi na svoju porodicu i uvek budi spreman da pomogneš.“
D.Đ.
