фотографија преузета са Фејсбука
У већини нама непријатељских земаља тамошња популација радује се крају текуће и уласку у нову годину, очекујући промене на боље, које им се углавном редовно и дешавају. Зато ваљда и одавде беже тамо главом без обзира?
Човечанство у Србији протеклих година углавном се нада да у следећој неће бити рата и ћуте, јер увек може и горе. За боље се више и не пита. То је изјава резервисана за рандом изабраног пензионера који излази са бирачког места и иде у оближњу продавницу по пакет. Раздрагана водитељка га пита шта очекује од ових избора и добија увек исти, за осемдесетчетворогодишњака оптимистички одговор – нада се да ће бити много боље, мада је и сада сасвим добро.
Ако бих тражио пригодан слоган за протеклу 2018-у, најпре бих украо онај од једне бивше политичке странке, ’’да ова дође, али да се она никада не врати’’. Мало је година које су изазивале тако учестало цурење мозга код оних који га имају и када су нас на свакодневној бази узимали и држали за будале.
Децембар ко’ децембар. У неким вуненим временима познат по помпезно слављеном Дану армије, а данас највише по 19-том у месецу, Св. Николи – „први дан посно, сутра може и прасе, Бож’опрости“, дану познатом по највећој миграцији становништва још од Сеобе Србаља. Тад се за богато опремљеним софрама окупи пар милиона аналитичара опште праксе, који до спуштања тацни с ситним колачима, отворе и затворе већину актуелних тема. Слажу се највише око тога да нико не гласа за власт, исто као онда за Милошевића, кад је на првим изборима узео 187 од 250 посланика и јахао дугих 10 година.
Косово се враћа матици у вечерњим сатима, када краљ алкохол полако седа на престо, проверава се по телефонима да ли је стигла дневна доза православних С-300 система, а другим оком у глави се прате резултати уживо, јер треба гледати и од чега се живи.
Како је почело, изгледа да ће се партијски батаљони нервозних косовских режимлија пре појавити у Београду, да, као и деведесетих, бију слободна грађане, него што ће неко одавде кренути у супротном смеру. Јунаци са славских столова се не рачунају.
Пред сваку Нову годину бирају се најистакнутији и најбољи у својим дисциплинама. Ми овде за то немамо потребе. Све се зна. Победник је један, он је у свему најбољи, као и сви његови који га воле. Ови други су најгори, исто у свему. Он и посне пите направи да се целом Бриселу заврти у глави од сласти. И то објаве сви таблоиди и лојалне тв станице. У свом последњем обраћању ширем аудиторијуму, упозорио је часне српске домаћине, да се не изненаде ако им у двориште бане блиндирана бембара и из ње изађе пристојан човек запослен у Ковници новца, који ће са њима попити кафу и ракију и културно их замолити да подрже његову политику. Ону визионарску, која се своди на „надам се“, „не дај Боже“ и „неће ваљда“.
Протекла година биће упамћена и по многим чудима савременог света, која су неком непознатом чаролијом, али вођена познатом руком, слетела и у наше двориште. За следећу обећаше вештачку интелигенцију и летеће аутомобиле, ваљда зато и не поправљају путеве који као да су увезени из Сирије и то преко Ali Expressa, нити постављају пружну сигнализацију и рампе.
Почели смо да асфалтирамо реке, а по брдима и планинама да постављамо путеве са потпорним зидовима, који не раде у ритму бољитка, него би да руше, линчују и силују. Возови нам иду брзинама из 1914-е, за реновирање сто метара улице треба нам око 400 дана, зграде се зидају по 3 године, гребу се дна тунела да у њих може да стане камион. Држава продаје карте за непостојећи метро и неснимљене филмове. Комуналне услуге су на нивоу Спарте, а рачуни за њих као да се све дешава у ромингу.
Ако наставимо у истом ритму, главни лик у градовима, баш као на „Дивљем западу“, биће нам брица са ћошка. Шиша, вади зубе, преноси трачеве, а, по потреби, и сахрањује.
Није ваљда баш све тако црно? Главни град нам обасјава расвета која се, попут Кинеског зида, може видети са Месеца. О њој пишу и светски познате новине, али не као о нечем величанственом и чинодејствујућем, већ као о пластичном примеру мегаломаније и корупције. Прелива нам на све стране, дижемо јарболе до неба, шијемо заставе површине фудбалских игралишта, ватромете плаћамо као да се испаљују из златних топова, помажемо сиромашној арапској компанији са 14 милиона еура да лети за New York, а само за пружне рампе нема пара. Сви нам се смеју, само грађани Србије плачу.
Неки и за бившим заштитиником грађана, који је направио нешто што ниједан политичар у новијој, а богами и у старијој српској историји пре њега није. Напустио је политику. Сам, без да га ико тера? Шта год мислили о њему, једини је који је јасно затражио отклон од Русије и није терао своје гласаче да се моле и пред рекламом за апотеку у облику крста. Није му опроштено. Против себе имао је комплетну државно таблоидну машинерију и углавном сву опозицију, која се сада, уједињена у један Савез, полако дозива себи и изазива тектонске поремећаје у психи сваког властољупца. Онај освећенији део народа полако одбацује страх и почиње да мисли најопаснијим средством против ауторитарних система – својом главом.
Срби су и по том питању традиционално завађени. Једни би ово, други оно, трећи ништа од тога, него неког новог лажног пророка, четврти све заједно. Пети би да све то кољу. Власт опстаје на препознатљивој политици стварања сукоба и раздора, којој се може супроставити само јединство и солидарност у једном фронту. Први знакови помирења виђени су на до сада најмасовнијем протесту, који је, као и претходни, протекао мирно, у свечарској атмосфери, која овдашње властодршце почиње изузетно да нервира. Нешто сасвим другачије у односу на демонстрације које је организовао садашњи власник Србије. Тада је било и убијених, палиле су се амбасаде и џамије, разбијали излози и крале патике. Каже, неће још слати полицију и војску на народ, иако сукобе најављују баш режимски таблоиди, па се са правом плашим да би могло доћи до провокација. Прва разбијена глава на улици значила би и почетак стварног краја ове силеџијске власти. Извештај о четрдесетак хиљада грађана на улицама главног града гледаоци из унутрашњости могли су да пропрате на хрватској телевизији. На нашем јавном сервису ни реч.
Све док се није појавио први човек српске полиције са обзнаном о званичном средњем броју шетача, који се не поклапа са проценом светских медија. По томе колико је злонамерно промашио у процени, рекло би се да је број установљен на полиграфу, по скали којом нам се рачунају зараде, стандард и бољитак. Грађани би жарко желели да се по истом систему рачунају порези, струја и дажбине, ал’ ко њих пита?
Копка ме само како ће изгледати информативне емисије подобних телевизија кад се протести рашире по целој Србији, на извештај о водостају: Чачак на Морави 16, око Крагујевца 24, у Шапцу крај Саве целих 56…?
Но, иду празници, па би причу о политици завршио са речима Милтона Фридмана, добитника Нобелове награде:
“Није решење у томе да на власт дођу прави људи, решење је да погрешним људима постане политички исплативо да чине праве ствари.”
Нестрпљиво чекам новогодишње троброје таблоида, да видим како је Цеца окитила јелку, загрљене Бобу и Брену са снајком испред камина, Блиц са новогодишњим обраћањем мироточивог председника, Ацу Лукаса на тргу и прасе претворено у коцкице на асталу, зачињено старлетама са припијеним пластичним костимима Деда Мраза.
Са тек „ослобођених“ канала примаћемо дневне дозе Господара прстенова и Жикине династије, слушати Бечке дечаке, уживати у „Четири скакаонице“ док се давимо у Руској салати, и све то на дочеку remake-а ’48-е, у којој ће Србија морати да каже своје историјско „да“ или „не“. А можда и ништа од тога, јер смо, јел’те, још несврстани, са гузицом подељеном на три столице, па би, с обзиром на временску прогнозу, тај статус могао да остане једино што је „замрзнуто“.
Ајд’ здраво и срећан рад.
Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1002)
