А шта ћемо сад?

- У Хирошиму се одавно вратио нормалан живот, а ово у Србији се, осим што смо, као, живи, нормалним животом назвати не може -

У СРБИЈИ СВЕ ПО ПЛАНУ
Не, то није питање нас из Недеље, шта нам је чинити даље после хиљадитог броја, већ дрско, безобразно, некултурно и увредљиво питање, којим је ових дана на малим тв екранима један државни службеник кињио другог државног службеника. Скренули су ми пријатељи пажњу на тај прилог, да га обавезно погледам, иако, ради душевног мира, одавно не гледам домаћи информативни програм. Пробрљах вечерас по YouTube, и нађох. И, заиста, било ми је мучно гледати Вучићево иживљавање над водитељем неке РТС емисије. Да, било ми је мука, али ниједне секунде ми није било жао назови новинара, кога је председник ових јадних људи и још јадније земље дрндао, малтретирао, понижавао, исмејавао, прекидао, вређао, кињио, мобинговао… Било ми је мука што живим у држави у којој државни службеници, плаћени мојим тешко зарађеним новцима, а који себе, потпуно безразложно и суштински неистинито, називају новинарима, уместо да на скандалозан безобразлук државног службеника одговоре адекватним новинарским одговором, они почну да – муцају. Наравно, врховни државни службеник је то муцање једва дочекао, па је садистички у ту отворену рану почео да набија прст до краја, до саме кости, да разваљује несрећника, не би ли његов колега по државној плати и буквално искрварио наочиглед целокупног тв аудиторијума. И ако. И треба му тако. Боље није ни заслужио. Чујем вас, чујем! Шта лупам? Лупам? А да ја вас питам? На шта је све тај, назови новинар, спреман, колико ће малтретирања и понижавања да истрпи, не би ли сачувао своју редовну месечну апанажу? Где се загубило толико помињано чојство, где је нестао тај чувени српски понос, поготову оних правоверних, прекодринских Срба, којим се тако диче, све лупајући се у српске јуначке груди? Ако већ нисте, погледајте тај део интервјуа несрећног водитља РТС-а са председником ове наше државе. Биће вам много јасније где живимо и кога плаћамо, са обе стране микрофона. Време је да се озбиљно запитамо какав то човек, још црње када је председник неке државе, може да понижава друго људско биће, ма колико оно то заслужило. Да се дебело запитамо.
Наравно, није ово од јуче, нити је усамљен случај. Медији у Србији, деценијама уназад, опасније су средство за масовно уништење, без претеривања, чак и од атомске бомбе. У Хирошиму се одавно вратио нормалан живот, а ово у Србији се, осим што смо, као, живи, нормалним животом назвати не може. Никако. Ово што раде скоро сви српски медији, разара мозак не само онима који их сада конзумирају, него ће оставити трајне последице и на њихове потомке. Да су медији деведесетих изазвали и потпаљивали крвави грађански рат, то је већ постало опште место, иако национализмом заражени болесници, ни дан-данас то не признају. За разлику од тог времена, чини ми се, свима је промакао, по много чему опаснији талас национализма 2004. године, када су Албанци решили да се обрачунају са Србима и црквама на Косову. Наравно, национализам је, за већину, природна реакција на такве догађаје, али је тада кренуо нови талас национализма са неизбежном паролом и песмом „Косово је срце Србије“. Они који су тада били на почетку адолесценције, који су тада имали тих чувених „слатких шеснаест“ и коју годину више, њих је та идеологија практично дефинисала као људе. Те генерације данас имају тридесет и коју, оне су мотор сваке државе, па је лако објаснити ово што данас живимо. За разлику од нас из 63, који смо у тих „слатких шеснаест“ маштали о Западу, слушајући Флојдов „The Wall“, Клешов „London Calling“, чувени Супетремпов албум „Brekfast in America“, прву ЛП плочу Рибље чорбе “Кост у грлу“, премијерно гледали Форманову „Косу“ или, пар година раније, чувени Траволтин плес у „Грозница суботње вечери“, што нас је дефинитивно определило као рокере, „светске људе“ и пацифисте, данашње генерације у првој половини четврте деценије, дефинисала је огромна мржња према Албанцима, Западу, посебно Америци, некритичка заљубљеност у браћу Русе, а како је тад у јеку била приватизација, и мржња према, како воле да кажу, лоповској приватизацији и жутим „лоповима“, који су је тада спроводили.
Те 2004. Коштуница је постао председник Владе Србије, и његова власт је немилице трошила паре од приватизације, све време пљујући „жуте лопове“. Никада нисам заборавио, нити ћу, када је његов министар полиције на новинарско питање одговорио: „То ме питате, док горе цркве на Косову“. Звучи познато? Та мимикрија, фолирање, жестоко спиновање, извртање истине, безочно лагање, данас је само стасало, учврстило се, постало мејнстрим, видљиво на сваком кораку. То је управо ово што гледамо на српским телевизијама и читамо у српским новинама. Данашњи медији се, једноставно, обраћају својој циљној групи, својим конзументима, то је управо њихова слика стварности, на ужасавање нас који смо имали потпуно другачије јунаке у младости. Наравно, нису се сви заразили тим новим таласом национализма (за многе новог српског романтизма), али ти данас, углавном, одавно не живе у овој земљи или, ако нису побегли на време, живе у дубокој илегали. Искрено, стицајем околности, имао сам прилику да слушам тих година (па да се са њима и свађам) оне који су тада били мејнстрим, који су тада били у раним четрдесетим. Они су били премлади да би научили лекције из деведесетих, које смо ми старији добро запамтили и на својој кожи осетили, па су пуних уста користили исти речник деведестих, само са појачаним праведничким гневом, јер су, Албанци правили погром над нашим живљем на Косову. Те генерације су пресудно утицале на формирање тадашњих адолесцената, они су им данас шефови партија, власници лажних факултета, они их данас запошљавају на дебело плаћене државне послове, управо са дипломама тих факултета. Они обликују медије, јавно мњење, бизнис, токове новца… Све. Они су данас држава. А ми, деценију – две старији, обични смо посматрачи, до пре коју годину смо се крстили, што се каже, и левом и десном, и рукама и ногама, а данас само немо посматрамо, јер нам, ама баш ништа, друго и не преостаје.
Ипак, упркос, како видимо, тим непремостивим генерацијским разликама, у овој држави постоји једна константа, једно нераскидиво идеолошко и материјално лепило, отпорно на све, отпорно на олује, револуције, немире, режиме… Погађате, моја омиљена тема – државна служба. Живимо у земљи у којој неспособни, необразовани, једном речју – губитници, не раде у државној служби. Свако ко иоле вреди има државну плату, а приватници су, били и остали – лопови и будале. Наравно, под тим лоповима подразумева се ситна приватничка боранија, они којима је то једини посао и извор прихода, ту не спадају разни државни службеници, који, поред свог државног посла, на коме сатиру гузицу од силног рада, и обезбеђују редовну месечну апанажу, приде пензионо, социјално и здравствено, имају и своје приватне фирме и разгранате нелегалне бизнисе. Разнолика државна банда – политичари, лекари, зубари, професори, општинске ћате, инспектори, директори јавних предузећа… Њима се тај ванредни извор прихода не рачуна у приватлук, јер додатни извор прихода, њима одабранима, државни службеницима, по божијим и људским законима, једино и припада. Наравно, у приватнике се не рачунају, иако су приватно власништво, ни стране компаније, које исти ти државни службеници (све са својим приватним бизнисима), нашим парама поткупљују да отварају фирме у Србији, и буду конкуренција управо тим обичним приватницима. Обични, самоникли приватници, то су, ем обичан олош, ем ретроградни фактор, који треба, као што су радила њихова идеолошка браћа пола века раније, затрти, да не постоје. Таквима, ако им се дозволи да пусте корена, уме да падне на памет да мисле самостално, сопственом главом, што је апсолутно непожељно, јер удара у саме темеље њихове националистичке државе, индивидуализам је апсолутно непожељан и такве богохулне идеје треба у самом корену засећи.
Истини за вољу, иронија је, али и трагедија, да већина тог ситног и напаћеног приватничког сектора није довољно мудра и образована, како би схватила да су им ти државни службеници највећи непријатељи и главни кочничари њиховог развоја, али и целокупне државе. Препредени државни чиновници досетили су се још од првих дана, никад искрено прихваћеног, вишепартијског система, па су се фиктивно поделили на црвене и плаве и понудили сиротињи раји да на изборима бира између једних и других. Раја к‘о раја, једном гласа за црвене, други пут за плаве, сваки пут мислећи да бира праве, не схватајући да бира исте. Ту је игру и већина црвених и плавих временом прихватила, па су и сами умислили да постоји нека озбиљна разлика међу њима, осим оних на врху, који и даље знају за наш вишерпартијски јадац – у тој игри, колико год да је играча, увек је добитник само један – Партија.
Живети у поменутим временима, радити у оваквим условима, бити ситна приватничка боранија наспрам моћног државног сектора, бити индивидуалац, бавити се, верујем, часно новинарством свих ових година, са оваквим политичарима и у оваквој држави, и издати хиљаду бројева провинцијских новина у држави у којој скоро нико ништа и не чита и очекује да све добије џабе…. Да ли је то успех? Лудост? Утопија? Живети и радити са сазнањем да криву Дрину још нико није исправио? Много питања, а премало одговора. Ваљда је то и смисао – вечно постављати питања, а никада не наћи одговоре…
Осим ако ниси Вучић. Он зна и питања и одговоре. Он зна одговоре и на оно што га нико питао није.
Стварно, а шта ћемо сад?

Тони Станковић (Ужичка недеља 1000)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.