Dragan Dobrašinović – Saznanja Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava o radu javnog servisa Srbije
Lešinari na RTS-u
– Novinar Miša Brkić zaključuje da je RTS kao i svako drugo javno preduzeće, ekonomista Miroslav Prokopijević da ga iz mnogo razloga treba zatvoriti – moral i RTS ne stanuju na istoj adresi –
Naš sagovornik Dragan Dobrašinović, rođen je 1969. godine u Prokuplju, gde i danas živi. U Prokuplju je završio osnovnu i srednju školu, a Pravni fakultet u Beogradu. Posle završenih studija, tri godine je radio u Okružnom sudu u Prokuplju. Krajem 2000. godine osnovao je nevladinu organizaciju Toplički centar za demokratiju i ljudska prava, u kojoj obavlja funkciju predsednika Upravnog odbora. Od 2002. godine aktivno radi na antikorupcijskim projektima (kampanje u javnosti, istraživanja javnog mnjenja, inicijative za izmenu zakonskih rešenja u oblasti fiskalne politike, monitoring primene zakona, edukacija funkcionera i službenika lokalne samouprave, novinara, pripadnika nevladinih organizacija). Najviše se bavio temama… slobodan pristup informacijama od javnog značaja, monitoring javnih finansija, etički kodeksi u lokalnoj samoupravi, javne nabavke, lokalni aspekt borbe protiv korupcije, reforma javne uprave, funkcionisanje sistema lokalne samouprave, učešće građana u javnom životu i definisanju politika, evropske integracije. Autor je više tekstova objavljenih u časopisima za političku teoriju i društvena istraživanja i stručnim publikacijama.
Sa Draganom Dobrašinovićem smo razgovarali o jednom veoma interesantnom istraživanju, koje je nedavno sproveo u saradnji sa dr Miroslavom Prokopijevićem, eminentnim ekonomskim analitičarem i Mišom Brkićem, uglednim ekonomskim novinarom, o radu javnog servisa, Radio-televizije Srbije. Podaci do kojih je ova istraživačka trojka došla su više nego frapantni, a gospodin Dobrašinović ih precizno elaborira u nastavku razgovora.
UN: Vi i vaše kolege istraživači, Brkić i Prokopijević, izneli ste veoma oštre ocene na račun rada RTS-a. Gde je situacija nemoralnija, u programu, organizaciji ili načinu finansiranja ovog sistema?
– Veoma je zanimljivo i indikativno što ovaj razgovor započinjete pitanjem koje, u pokušaj razumevanja šta je RTS danas, uvodi naglašenu etičku dimenziju. Važno je, za početak, reći da moral i RTS ne stanuju na istoj adresi. Ovo valja pomenuti, pre svega, zbog onih koji bi u svojoj dobronamernosti i naivnosti mogli zalutati i zakucati na pogrešna vrata. RTS nije posvađan samo sa moralom. Ono što bi, makar po zakonskom određenju, trebalo biti javni medijski servis, već dugo je veoma udaljeno od profesionalnosti, objektivnosti, nezavisnosti, transparentnosti i odgovornosti. Samim tim i od same javnosti, zbog čije je dobrobiti osnovan i kojoj bi, da je ono što nije, trebalo polagati račune.
UN: Koliko god bile oštre, ocene na koje se pozivate, inače iznesene u publikaciji „RTS – naše pravo da znamo sve?“, ne oslikavaju u dovoljnoj meri sav sunovrat RTS-a i dubinu njegovog posrnuća i potonuća.
– Neracionalni, neobični i neopravdano uvećani rashodi u pojedinim oblastima, nepostojanje jasnih, poznatih i nediskriminatorskih procedura u oblasti izbora nezavisnih produkcija, nepostojanje bilo kakvih vidljivih i objektivnih kriterijuma, na bazi kojih se kreiraju koprodukcije, političko-poslovni aranžmani u ugovoranju poslova sa marketinškim agencijama, ključne su oblasti u kojima se odvijaju polutajne i tajne finansijske operacije „javnog medijskog servisa“.
Kada su su u pitanju programski sadržaji, svedoci smo u kojoj je meri RTS pretvoren u ruševinu, iz koje uspešno buja jedino korov, u vidu podaništva, udvorištva i veličanja prosečnosti, dok je sve što makar i liči na kreativnost, objektivnost i profesionalnost, samo kratkotrajni i neiskontrolisani incident. Ovo je naročito vidljivo u sferi takozvanog informativnog programa. Nije bitno drugačije, ni bolje, ni u dečjem, obrazovnom, kulturno-umetničkom, zabavnom programu.
Nekompetentnost i neodgovorost Upravnog odbora, disbalans moći u korist generalnog direktora, nedostatak jasnih internih procedura kontrole i utrđivanja odgovornosti, podložnost političkim uticajima, odsustvo bilo kakvog učešća javnosti, ključni su problemi koji se odražavaju na upravljanje RTS-om i procese odlučivanja.
Sve u svemu, upravljanje, finansijsko poslovanje i proizvodnja i pribavljanje programskih sadržaja spojeni su sudovi, a nemoral se, u skladu sa zakonima fizike i uzansama socijalne patologije, ravnomerno razliva u svakom od njih.
UN: Konstatovano je između vas trojice, otprilike, da javni servis ovakav kakav je treba ugasiti. Šta bi bila alternativa i koliko bi nas to troškova u budžetu lišilo?
– Ovakav javni medijski servis potreban je samo onima koji na njemu lešinare i parazitiraju. To su, pre svih, političari vladajućih stranaka, kako god se one zvale i ko god ih predvodio. U njihovim rukama, javni medijski servis je pretvoren u multifunkcionalnu mašinu, koja, u zavisnosti od tekućih potreba, obavlja različite operacije, od blaćenja političkih protivnika i otpadnika, do ispiranja biografija političkih pravovernika. Naravno, cilj je uvek isti. Disciplinovanje, anesteziranje i idiotizovanje biračkog tela i uspostavljanje potpune kontrole nad društvenim i finansijskim tokovima.
Naravno, nisu političari jedini koji profitiraju na genetski modifikovanom i politički poslušničkom javnom servisu. Tu su i njihovi biznis partneri, gotovo celokupna poslovna elita, narasla na privilegijama, monopolima i prećutkivanju istine o njihovoj pravoj prirodi, u čemu (prećutkivanju istine) RTS ima vodeću ulogu.
Na istoj strani su, razume se, i zaposleni na RTS-u, njih više od tri hiljade, od kojih bi mnogi, da redovno ne dolaze po platu, davno zaboravili adresu firme preko koje su im overene zdravstvene knjižice.
Nasuprot njima stoje milioni nezadovoljnih građana, koji su na različite načine „glasali“ protiv ovakvog RTS-a. Jedan od najupečatljivijih izliva protesta protiv javnog servisa, koji to nije, bilo je masovno neplaćanje televizijske pretplate, koje je dovelo do privremenog budžetskog finansiranja RTS-a.
U takvom konteksu, potpuno je jasan i konsekventan stav profesora Miroslava Prokopijevića i Miše Brkića. Logika je jasna. Ako već nemamo javni servis po meri građana ove zemlje, onda nam nisu potrebni ni rashodi od nekoliko desetina miliona evra godišnje, za održavanje nečega što ne služi svrsi zbog koje je osnovano.
Ipak, moje je mišljenje po ovom pitanju nešto drugačije. Primeniti grčki scenario i poslati sve zaposlene kući najjednostavnija je i naizgled, najjeftinija varijanta. To, međutim, neće rešiti naš osnovni problem, a on se prevashodno sastoji u strahovitom deficitu programskih sadržaja od javnog interesa. Ono što sada uglavnom nemamo, u takvoj situaciji nećemo imati sigurno.
Zbog toga, mislim da bi prioritet društva trebala da bude borba za ozdravljenje i pročišćenje javnog servisa, koliko god to u ovom tenutku izgledalo neostvarivo. To konkretno podrazumeva zalaganje za strukturne reforme u upravljanju, finansijskom poslovanju i programskim prioritetima RTS-a.
Ovakav RTS nam u tome, naravno, neće biti saveznik, ali ono što ne treba gubiti iz vida, jeste činjenica da je borba za RTS, kao istinski javni medijski servis u funkciji građana, borba za temeljnu rekonstrukciju ruiniranog društva. U ovakvom razumevanju problema, RTS je mnogo značajniji nego što na prvi pogled izgleda, a ono što on personifikuje, daleko nadilazi njegove realne dimenzije.
UN: Do kakvih ste podataka došli tokom istraživanja, koji bi bili od značaja za poreske obveznike?
– Nezakonitosti, neracionalnosti i uvećanje troškova u pribavljanju dobara i usluga, političko-poslovni aranžmani na sopstvenu štetu i nejasni kriterijumi u oblasti oglašavanja i saradnje sa marketinškim agencijama, izostanak kontrole trošenja sredstava, neuključivanje dela svojih ulaganja u obračun troškova, prilikom realizacije zajedničkih projekata u korist koproducenata, odricanje od sopstvenih, na zakonu zasnovanih prihoda, neobični i neobjašnjeni troškovi i izrazito niski prihodi ostvareni na bazi prodaje sopstvenih proizvoda, ključne su karakteristike poslovanja koje su rezultirale finansijskim slomom RTS-a.
Sve to je dovelo do situacije da se pređe na privremeno budžetsko finansiranje RTS-a, što je idealna prilika da loša praksa, vezana za sve aspekte upravljanja i poslovanja, postane još gora. Ne sumnjam ni najmanje da će oni, koji budu dobili priliku da pokažu kako ne treba i ne valja, iskazati maksimalnu efikasnost.
UN: Da li se bilo ko do sada osvrnuo na podatke koje ste izneli i za koga bi oni trebalo da budu relevantni?
– O rezultatima istraživanja, koje je Koalicija za nadzor javnih finansija objavila pre nešto više od mesec dana, obaveštene su sve nadležne institucije, mediji i stručna javnost. Upadljiv je izostanak reakcije onih koje zakon i društvo prepoznaju kao odgovorne.
Iz Ministarstva kulture i informisanja, nadležnog skupštinskog odbora, Upravnog odbora RTS-a i drugih insitucija, i pored toga što im je publikacija „RTS – naše pravo da znamo sve?“, u kojoj su predstavljeni rezultati istraživanja, pravovremeno upućena, nema nikakvih reakcija. Možda čitaju polako i podvlače, da im nešto ne promakne.
UN: Šta je vaša projekcija, šta će biti sa RTS-om?
– Ne znam šta će biti sa RTS-om, ali znam da će RTS i srpsko društvo podeliti istu sudbinu, jer, kakav god bio i ne bio, valjao i ne valjao, RTS je slika Srbije u ogledalu. A ako nam izgleda da je slika iskrivljena, možda i nije toliko do ogledala. Pre će biti da smo se to mi kao društvo nakrivili i da ćemo već u sledećem kadru, u najboljem duhu špageti vesterna, završiti sa licem u prašini.
LJ.K.
