Драган Добрашиновић – Сазнања Топличког центра за демократију и људска права о раду јавног сервиса Србије
Лешинари на РТС-у
– Новинар Миша Бркић закључује да је РТС као и свако друго јавно предузеће, економиста Мирослав Прокопијевић да га из много разлога треба затворити – морал и РТС не станују на истој адреси –
Наш саговорник Драган Добрашиновић, рођен је 1969. године у Прокупљу, где и данас живи. У Прокупљу је завршио основну и средњу школу, а Правни факултет у Београду. После завршених студија, три године је радио у Окружном суду у Прокупљу. Крајем 2000. године основао је невладину организацију Топлички центар за демократију и људска права, у којој обавља функцију председника Управног одбора. Од 2002. године активно ради на антикорупцијским пројектима (кампање у јавности, истраживања јавног мњења, иницијативе за измену законских решења у области фискалне политике, мониторинг примене закона, едукација функционера и службеника локалне самоуправе, новинара, припадника невладиних организација). Највише се бавио темама… слободан приступ информацијама од јавног значаја, мониторинг јавних финансија, етички кодекси у локалној самоуправи, јавне набавке, локални аспект борбе против корупције, реформа јавне управе, функционисање система локалне самоуправе, учешће грађана у јавном животу и дефинисању политика, европске интеграције. Аутор је више текстова објављених у часописима за политичку теорију и друштвена истраживања и стручним публикацијама.
Са Драганом Добрашиновићем смо разговарали о једном веома интересантном истраживању, које је недавно спровео у сарадњи са др Мирославом Прокопијевићем, еминентним економским аналитичарем и Мишом Бркићем, угледним економским новинаром, о раду јавног сервиса, Радио-телевизије Србије. Подаци до којих је ова истраживачка тројка дошла су више него фрапантни, а господин Добрашиновић их прецизно елаборира у наставку разговора.
УН: Ви и ваше колеге истраживачи, Бркић и Прокопијевић, изнели сте веома оштре оцене на рачун рада РТС-а. Где је ситуација неморалнија, у програму, организацији или начину финансирања овог система?
– Веома је занимљиво и индикативно што овај разговор започињете питањем које, у покушај разумевања шта је РТС данас, уводи наглашену етичку димензију. Важно је, за почетак, рећи да морал и РТС не станују на истој адреси. Ово ваља поменути, пре свега, због оних који би у својој добронамерности и наивности могли залутати и закуцати на погрешна врата. РТС није посвађан само са моралом. Оно што би, макар по законском одређењу, требало бити јавни медијски сервис, већ дуго је веома удаљено од професионалности, објективности, независности, транспарентности и одговорности. Самим тим и од саме јавности, због чије је добробити основан и којој би, да је оно што није, требало полагати рачуне.
УН: Колико год биле оштре, оцене на које се позивате, иначе изнесене у публикацији „РТС – наше право да знамо све?“, не осликавају у довољној мери сав суноврат РТС-а и дубину његовог посрнућа и потонућа.
– Нерационални, необични и неоправдано увећани расходи у појединим областима, непостојање јасних, познатих и недискриминаторских процедура у области избора независних продукција, непостојање било каквих видљивих и објективних критеријума, на бази којих се креирају копродукције, политичко-пословни аранжмани у уговорању послова са маркетиншким агенцијама, кључне су области у којима се одвијају полутајне и тајне финансијске операције „јавног медијског сервиса“.
Када су су у питању програмски садржаји, сведоци смо у којој је мери РТС претворен у рушевину, из које успешно буја једино коров, у виду подаништва, удвориштва и величања просечности, док је све што макар и личи на креативност, објективност и професионалност, само краткотрајни и неисконтролисани инцидент. Ово је нарочито видљиво у сфери такозваног информативног програма. Није битно другачије, ни боље, ни у дечјем, образовном, културно-уметничком, забавном програму.
Некомпетентност и неодговорост Управног одбора, дисбаланс моћи у корист генералног директора, недостатак јасних интерних процедура контроле и утрђивања одговорности, подложност политичким утицајима, одсуство било каквог учешћа јавности, кључни су проблеми који се одражавају на управљање РТС-ом и процесе одлучивања.
Све у свему, управљање, финансијско пословање и производња и прибављање програмских садржаја спојени су судови, а неморал се, у складу са законима физике и узансама социјалне патологије, равномерно разлива у сваком од њих.
УН: Констатовано је између вас тројице, отприлике, да јавни сервис овакав какав је треба угасити. Шта би била алтернатива и колико би нас то трошкова у буџету лишило?
– Овакав јавни медијски сервис потребан је само онима који на њему лешинаре и паразитирају. То су, пре свих, политичари владајућих странака, како год се оне звале и ко год их предводио. У њиховим рукама, јавни медијски сервис је претворен у мултифункционалну машину, која, у зависности од текућих потреба, обавља различите операције, од блаћења политичких противника и отпадника, до испирања биографија политичких правоверника. Наравно, циљ је увек исти. Дисциплиновање, анестезирање и идиотизовање бирачког тела и успостављање потпуне контроле над друштвеним и финансијским токовима.
Наравно, нису политичари једини који профитирају на генетски модификованом и политички послушничком јавном сервису. Ту су и њихови бизнис партнери, готово целокупна пословна елита, нарасла на привилегијама, монополима и прећуткивању истине о њиховој правој природи, у чему (прећуткивању истине) РТС има водећу улогу.
На истој страни су, разуме се, и запослени на РТС-у, њих више од три хиљаде, од којих би многи, да редовно не долазе по плату, давно заборавили адресу фирме преко које су им оверене здравствене књижице.
Насупрот њима стоје милиони незадовољних грађана, који су на различите начине „гласали“ против оваквог РТС-а. Један од најупечатљивијих излива протеста против јавног сервиса, који то није, било је масовно неплаћање телевизијске претплате, које је довело до привременог буџетског финансирања РТС-а.
У таквом контексу, потпуно је јасан и консеквентан став професора Мирослава Прокопијевића и Мише Бркића. Логика је јасна. Ако већ немамо јавни сервис по мери грађана ове земље, онда нам нису потребни ни расходи од неколико десетина милиона евра годишње, за одржавање нечега што не служи сврси због које је основано.
Ипак, моје је мишљење по овом питању нешто другачије. Применити грчки сценарио и послати све запослене кући најједноставнија је и наизглед, најјефтинија варијанта. То, међутим, неће решити наш основни проблем, а он се превасходно састоји у страховитом дефициту програмских садржаја од јавног интереса. Оно што сада углавном немамо, у таквој ситуацији нећемо имати сигурно.
Због тога, мислим да би приоритет друштва требала да буде борба за оздрављење и прочишћење јавног сервиса, колико год то у овом тенутку изгледало неоствариво. То конкретно подразумева залагање за структурне реформе у управљању, финансијском пословању и програмским приоритетима РТС-а.
Овакав РТС нам у томе, наравно, неће бити савезник, али оно што не треба губити из вида, јесте чињеница да је борба за РТС, као истински јавни медијски сервис у функцији грађана, борба за темељну реконструкцију руинираног друштва. У оваквом разумевању проблема, РТС је много значајнији него што на први поглед изгледа, а оно што он персонификује, далеко надилази његове реалне димензије.
УН: До каквих сте података дошли током истраживања, који би били од значаја за пореске обвезнике?
– Незаконитости, нерационалности и увећање трошкова у прибављању добара и услуга, политичко-пословни аранжмани на сопствену штету и нејасни критеријуми у области оглашавања и сарадње са маркетиншким агенцијама, изостанак контроле трошења средстава, неукључивање дела својих улагања у обрачун трошкова, приликом реализације заједничких пројеката у корист копродуцената, одрицање од сопствених, на закону заснованих прихода, необични и необјашњени трошкови и изразито ниски приходи остварени на бази продаје сопствених производа, кључне су карактеристике пословања које су резултирале финансијским сломом РТС-а.
Све то је довело до ситуације да се пређе на привремено буџетско финансирање РТС-а, што је идеална прилика да лоша пракса, везана за све аспекте управљања и пословања, постане још гора. Не сумњам ни најмање да ће они, који буду добили прилику да покажу како не треба и не ваља, исказати максималну ефикасност.
УН: Да ли се било ко до сада осврнуо на податке које сте изнели и за кога би они требало да буду релевантни?
– О резултатима истраживања, које је Коалиција за надзор јавних финансија објавила пре нешто више од месец дана, обавештене су све надлежне институције, медији и стручна јавност. Упадљив је изостанак реакције оних које закон и друштво препознају као одговорне.
Из Министарства културе и информисања, надлежног скупштинског одбора, Управног одбора РТС-а и других инситуција, и поред тога што им је публикација „РТС – наше право да знамо све?“, у којој су представљени резултати истраживања, правовремено упућена, нема никаквих реакција. Можда читају полако и подвлаче, да им нешто не промакне.
УН: Шта је ваша пројекција, шта ће бити са РТС-ом?
– Не знам шта ће бити са РТС-ом, али знам да ће РТС и српско друштво поделити исту судбину, јер, какав год био и не био, ваљао и не ваљао, РТС је слика Србије у огледалу. А ако нам изгледа да је слика искривљена, можда и није толико до огледала. Пре ће бити да смо се то ми као друштво накривили и да ћемо већ у следећем кадру, у најбољем духу шпагети вестерна, завршити са лицем у прашини.
Љ.К.
