OPTIMISTIČKI POGLED NA SUTRAŠNJICU
Zemlja pogurenih ljudi
– Sve dok i poslednji čovek u Srbiji zna da će pre doći do solidnog posla preko partije, niko neće hteti da razmišlja o nekom ozbiljnom, realnom, biznisu –
Hoće li šta biti od obećanih reformi? NEĆE. Ništa od reformi neće biti sprovedeno, tako da i ovo smanjenje plata neće imati nikakvog efekta. Jedino će dug rasti slabijim tempom, ali naša situacija će sasvim sigurno biti iz dana u dan sve gora. Često mi kažu da sam pesimista. Ne, naprotiv, uvek sam bio veliki optimista, ali nikada nisam bio sklon samoobmanama. Kad sam već išao u školu i čitao neke knjige, bilo bi mnogo glupo da, kao poslednja ovčurina, prihvatam zdravo za gotovo sve što televizor kaže, a još bi gluplje bilo, da se, kao skoro svi koje poznajem, potpuno isključim od stvarnosti, i živim u svom svetu, otkrivajući, po matore dane, neki hobi ili sličnu budalaštinu, kojom se nikada u životu nisam bavio, a koja će mi, iznenada, postati pasija, i uzeti svaki trenutak slobodnog vremena.
Dakle, kao ubeđeni optimista, zašto mislim da nam nema spasa? Pa, evo današnjeg teksta iz dnevne štampe o novom zakonu, u kome se kaže kako će Gradovi moći da imaju od 15 do 18,5 zaposlenih na 1.000 stanovnika, a opštine do 100.000 stanovnika 11 na 1.000. Na taj broj treba dodati zaposlene na određeno, pa će, po tom osnovu, političari moći da zaposle čak do 10 odsto od broja zaposlenih na neodređeno vreme. Ako pretpostavimo da će se na Užice odnositi kriterijum za opštine do 100.000 stanovnika, a kako u Užicu ima 65.000 stanovnika, to daje cifru od 715 ljudi. Na to dodajmo još 10 posto na određeno i to je već blizu 800 ljudi. Po poslednjim podacima za užički budžet, koji samo što nije pukao, u Gradu Užicu bilo je 666 zaposlenih, što praktično znači, ako nekako uspeju da nam otmu još para kroz parafiskalne poreze, moći će da zapošljavaju do mile volje. Dakle, ovakav nakaradni sistem, gde se izbori dobijaju obećanjima da će zaposliti decu i partijske članove i asfaltirati razne zaseoke u zavičaju, moći će da potraje još prilično dugo, makar još jedan mandat od četiri lepe godinice.
Ako je verovati ekonomistima, u Evropi je taj prosek 7 zaposlenih na 1.000. Maskimalan broj birokrata je u Francuskoj, čak 7,8, zbog čega i imaju ogromne fiskalne probleme. Dakle, u bogatoj Nemačkoj hiljadu ljudi plaća do sedmoro na budžetu, a u najsiromašnijoj evropskoj zemlji, Srbiji, hiljadu ljudi moraće da izdržava i do 15 ljudi. Naravno, ovo je samo za zaposlene na lokalnim budžetima, a tek onda dolaze policajci, vojska, prosveta, zdravstvo, razne vladine i nevladine organizacije, republika, pokrajina, regioni… I, kad sve to saberemo, tek onda dolaze opštinska i republička javna preduzeća, koja su, kao, odvojena, a u suštini, sve je to deo istog, otuđenog, aparata. Aparata koji, kao taoce, drži celu zemlju već decenijama. U ovom broju Nedelje pročitaćete istorijsku izjavu gospodina Kostića, člana gradskog veća zaduženog za javna preduzeća, koji je ustvrdio da u lokalnim javnim preduzećima nema viška zaposlenih, svaki čovek, do poslednjeg, im je potreban. Tu je zaposleno barem hiljadu, preko potrebnih, ljudi, pa lokalna prosveta, enorman broj zaposlenih u zdravstvu, policija, razni republički organi, koji se uspešno prikrivaju svih ovih godina, administracija regiona, pa razne ustanove koje finansira republika, razne inspekcije, poreske administracije, Narodna banka, Elektrodistribucija, Telekom, Železnica… Barem 15.000 ljudi, ako ne i više, u Užicu prima uredno platu svaki mesec, a da ne mora da se zapita da li su ih zaradili. A tek penzioneri? U suštini, u Užicu ima maksimalno 5.000 ljudi koji trpe ćudi tržišta, sve ostalo, na ovaj ili onaj način, prima pare „odnekle“. I, kako čujemo, svi su potrebni.
Dobro, zašto je toliko važan broj zaposlenih u tzv. nadgradnji? Ne, iako se godinama licitira koliko ima viška i koliko ljudi treba otpustiti, to nije od suštinskog značaja. O tome uglavnom raspravljaju razni doktori ekonomije, magistri, eksperti i slični, svi oni koji nikada van fakulteta i izmišljenih pljačkaških projekata, nisu ni dinar zaradili, to jeste važno, ali nije suštinsko pitanje. Suštinska stvar je nešto sasvim drugo – svim tim zaposlenima poslodavac je, ono što kod nas vole da zovu – Država. Glavni poslodavac u Srbiji je, već decenijama, Država. Cela Srbija sedi i čeka posao kod Države. Sa razlogom, naravno. Plata je duplo i više veća nego u privatnom sektoru, a ne, kako lažu, 30 odsto. Nema prekovremenog rada, veliki godišnji odmor, jaki sindikati, kupovina na rate, putovanja, dnevnice, često i trinesta plata i zašto bi, onda, pobogu, bilo ko zaželeo drugog poslodavca od Države? Zna se tačno kako se dolazi do državnog posla – preko lažnih diploma, partijskom ili familijarnom vezom i nikako drugačije. Dakle, taj sistem savršeno funkcioniše od 90-e pa do danas, i svako ko je bio izvan tog kruga, može se sigurno nazvati – gubitnikom. Znam po sebi. I, kako smo rekli, taj sistem je uigran, do perfekcije, pravila se savršeno znaju, ali ima jednu veliku manu – taj sistem ne proizvodi robu za izvoz i ne može da vrati pozajmljene kredite. On savršeno može da otme i preraspodeli na milione koji su deo aparata, ali ne može da igra utakmicu na međunarodnom tržištu, ne otvara radna mesta, ne otvara fabrike.
Zato, sve dok i poslednji čovek u Srbiji zna da će pre doći do solidnog posla preko partije, niko neće hteti da razmišlja o nekom ozbiljnom, realnom, biznisu. Zato je važno otpuštanje. Da svako zna da više ne može. Nažalost, svaki dan slušamo BUDALE, koje kažu – nema posla u privredi, pa zato mora Država da zapošljava, kao da ta Država ima negde rudnik dijamanata, pa kad zafali, a ona otkopa koje kilo… Kreteni. I ne bi bili oni toliki problem, da se ta glupava matrica, mantra, ne ponavlja sve do najnepismenijih „funkcionera“, onih kojima sad asfaltiramo po zavičaju… Oni, glupi i neotesani, ali maksimalno drski i bezobrazni, ponavljaju tu mantru, a tupavo glasačko telo klima glavom i zaokružuje.
Zato sam siguran da nema spasa, uprkos mom optimističkom pogledu na svet. Možemo da verujemo da je Hrist parčetom hleba nahranio hiljade, možemo da verujemo da je vodu pretvarao u vino, ali, čak da je to i istina, to je mogao samo jedan čovek i to pre mnogo godina. Mi, ako hoćemo da živimo i napredujemo kao društvo, moramo da proizvodimo svaki dan. Da smislimo šta i kako da proizvodimo i da to radimo bolje od drugih.
A o tome ćemo početi da razmišljamo tek kada Država otpusti prvog činovnika. Barem jednog. Dakle, traži se vest – otpušten činovnik. Dok ne pročitamo tu vest, svaka nada je uzaludna. Ima li šanse da u skorije vreme pročitamo tu vest? Nema. Oni koji ovih dana predlažu zakon po kome treba da bude duplo više zaposleno nego u Evropi, sigurno nemaju nameru da bilo šta menjaju. A i zašto bi, kad im je super. Luda zabava. Nikada bolje nisu živeli. Gledali su godinama „žute“ kako žive kao lordovi, sada je došlo njihovo vreme. Da se i oni napasu.
Pored svega ovoga, moram da konstatujem, da su, po ko zna koji put, ispod žita, prolongirali višegodišnje stečajno stanje u mnogim firmama, čime su oduzeli prirodno i zakonsko pravo mnogim firmama da naplate svoja potraživanja, što će dodatno uništiti i ono malo tržišta koje u Srbiji postoje.
Moram primetiti i jačanje pogrešne teorije, pogotovu kod mladih ljudi, koji, puni srdžbe i pravedničkog gneva, praveći paralelu sa Zapadom, uporno tvrde da se ovo u Srbiji dešava jer je surovi liberalni kapitalizam iznedrio šačicu tajkuna koji su nam sve uzeli. Naravno da to nije tačno. Potpuno je nevažno da li neki tajkun ima 100 miliona ili milijardu eura, to je za nas podjednako nedostižan novac, nama je osnovna prepreka Država, političiri i birokratija, koja ne dozvoljava bilo kome da prođe ispred njih, čak ni tajkunima. Svako ima da se pokloni pred tamo nekim političarem ili pred šalterom.
Poguren čovek ne može ništa stvoriti. Zemlja pogurenih ljudi samo može nazad, nikako napred. Nažalost, ljudska priroda je takva, niko narodu neće pomoći da se uspravi, naprotiv, gledaće da ga savije još više. Zato svi moraju svojski zapeti kako bi se, jednog dana, možda, uspravili. A može i ovako… Izbor je samo naš.
Dušan Đurović
