ОПТИМИСТИЧКИ ПОГЛЕД НА СУТРАШЊИЦУ

Земља погурених људи

– Све док и последњи човек у Србији зна да ће пре доћи до солидног посла преко партије, нико неће хтети да размишља о неком озбиљном, реалном, бизнису –

Хоће ли шта бити од обећаних реформи? НЕЋЕ. Ништа од реформи неће бити спроведено, тако да и ово смањење плата неће имати никаквог ефекта. Једино ће дуг расти слабијим темпом, али наша ситуација ће сасвим сигурно бити из дана у дан све гора. Често ми кажу да сам песимиста. Не, напротив, увек сам био велики оптимиста, али никада нисам био склон самообманама. Кад сам већ ишао у школу и читао неке књиге, било би много глупо да, као последња овчурина, прихватам здраво за готово све што телевизор каже, а још би глупље било, да се, као скоро сви које познајем, потпуно искључим од стварности, и живим у свом свету, откривајући, по маторе дане, неки хоби или сличну будалаштину, којом се никада у животу нисам бавио, а која ће ми, изненада, постати пасија, и узети сваки тренутак слободног времена.
Дакле, као убеђени оптимиста, зашто мислим да нам нема спаса? Па, ево данашњег текста из дневне штампе о новом закону, у коме се каже како ће Градови моћи да имају од 15 до 18,5 запослених на 1.000 становника, а општине до 100.000 становника 11 на 1.000. На тај број треба додати запослене на одређено, па ће, по том основу, политичари моћи да запосле чак до 10 одсто од броја запослених на неодређено време. Ако претпоставимо да ће се на Ужице односити критеријум за општине до 100.000 становника, а како у Ужицу има 65.000 становника, то даје цифру од 715 људи. На то додајмо још 10 посто на одређено и то је већ близу 800 људи. По последњим подацима за ужички буџет, који само што није пукао, у Граду Ужицу било је 666 запослених, што практично значи, ако некако успеју да нам отму још пара кроз парафискалне порезе, моћи ће да запошљавају до миле воље. Дакле, овакав накарадни систем, где се избори добијају обећањима да ће запослити децу и партијске чланове и асфалтирати разне засеоке у завичају, моћи ће да потраје још прилично дуго, макар још један мандат од четири лепе годинице.
Ако је веровати економистима, у Европи је тај просек 7 запослених на 1.000. Маскималан број бирократа је у Француској, чак 7,8, због чега и имају огромне фискалне проблеме. Дакле, у богатој Немачкој хиљаду људи плаћа до седморо на буџету, а у најсиромашнијој европској земљи, Србији, хиљаду људи мораће да издржава и до 15 људи. Наравно, ово је само за запослене на локалним буџетима, а тек онда долазе полицајци, војска, просвета, здравство, разне владине и невладине организације, република, покрајина, региони… И, кад све то саберемо, тек онда долазе општинска и републичка јавна предузећа, која су, као, одвојена, а у суштини, све је то део истог, отуђеног, апарата. Апарата који, као таоце, држи целу земљу већ деценијама. У овом броју Недеље прочитаћете историјску изјаву господина Костића, члана градског већа задуженог за јавна предузећа, који је устврдио да у локалним јавним предузећима нема вишка запослених, сваки човек, до последњег, им је потребан. Ту је запослено барем хиљаду, преко потребних, људи, па локална просвета, енорман број запослених у здравству, полиција, разни републички органи, који се успешно прикривају свих ових година, администрација региона, па разне установе које финансира република, разне инспекције, пореске администрације, Народна банка, Електродистрибуција, Телеком, Железница… Барем 15.000 људи, ако не и више, у Ужицу прима уредно плату сваки месец, а да не мора да се запита да ли су их зарадили. А тек пензионери? У суштини, у Ужицу има максимално 5.000 људи који трпе ћуди тржишта, све остало, на овај или онај начин, прима паре „однекле“. И, како чујемо, сви су потребни.

Добро, зашто је толико важан број запослених у тзв. надградњи? Не, иако се годинама лицитира колико има вишка и колико људи треба отпустити, то није од суштинског значаја. О томе углавном расправљају разни доктори економије, магистри, експерти и слични, сви они који никада ван факултета и измишљених пљачкашких пројеката, нису ни динар зарадили, то јесте важно, али није суштинско питање. Суштинска ствар је нешто сасвим друго – свим тим запосленима послодавац је, оно што код нас воле да зову – Држава. Главни послодавац у Србији је, већ деценијама, Држава. Цела Србија седи и чека посао код Државе. Са разлогом, наравно. Плата је дупло и више већа него у приватном сектору, а не, како лажу, 30 одсто. Нема прековременог рада, велики годишњи одмор, јаки синдикати, куповина на рате, путовања, дневнице, често и тринеста плата и зашто би, онда, побогу, било ко зажелео другог послодавца од Државе? Зна се тачно како се долази до државног посла – преко лажних диплома, партијском или фамилијарном везом и никако другачије. Дакле, тај систем савршено функционише од 90-е па до данас, и свако ко је био изван тог круга, може се сигурно назвати – губитником. Знам по себи. И, како смо рекли, тај систем је уигран, до перфекције, правила се савршено знају, али има једну велику ману – тај систем не производи робу за извоз и не може да врати позајмљене кредите. Он савршено може да отме и прерасподели на милионе који су део апарата, али не може да игра утакмицу на међународном тржишту, не отвара радна места, не отвара фабрике.
Зато, све док и последњи човек у Србији зна да ће пре доћи до солидног посла преко партије, нико неће хтети да размишља о неком озбиљном, реалном, бизнису. Зато је важно отпуштање. Да свако зна да више не може. Нажалост, сваки дан слушамо БУДАЛЕ, које кажу – нема посла у привреди, па зато мора Држава да запошљава, као да та Држава има негде рудник дијаманата, па кад зафали, а она откопа које кило… Кретени. И не би били они толики проблем, да се та глупава матрица, мантра, не понавља све до најнеписменијих „функционера“, оних којима сад асфалтирамо по завичају… Они, глупи и неотесани, али максимално дрски и безобразни, понављају ту мантру, а тупаво гласачко тело клима главом и заокружује.
Зато сам сигуран да нема спаса, упркос мом оптимистичком погледу на свет. Можемо да верујемо да је Христ парчетом хлеба нахранио хиљаде, можемо да верујемо да је воду претварао у вино, али, чак да је то и истина, то је могао само један човек и то пре много година. Ми, ако хоћемо да живимо и напредујемо као друштво, морамо да производимо сваки дан. Да смислимо шта и како да производимо и да то радимо боље од других.
А о томе ћемо почети да размишљамо тек када Држава отпусти првог чиновника. Барем једног. Дакле, тражи се вест – отпуштен чиновник. Док не прочитамо ту вест, свака нада је узалудна. Има ли шансе да у скорије време прочитамо ту вест? Нема. Они који ових дана предлажу закон по коме треба да буде дупло више запослено него у Европи, сигурно немају намеру да било шта мењају. А и зашто би, кад им је супер. Луда забава. Никада боље нису живели. Гледали су годинама „жуте“ како живе као лордови, сада је дошло њихово време. Да се и они напасу.
Поред свега овога, морам да констатујем, да су, по ко зна који пут, испод жита, пролонгирали вишегодишње стечајно стање у многим фирмама, чиме су одузели природно и законско право многим фирмама да наплате своја потраживања, што ће додатно уништити и оно мало тржишта које у Србији постоје.
Морам приметити и јачање погрешне теорије, поготову код младих људи, који, пуни срџбе и праведничког гнева, правећи паралелу са Западом, упорно тврде да се ово у Србији дешава јер је сурови либерални капитализам изнедрио шачицу тајкуна који су нам све узели. Наравно да то није тачно. Потпуно је неважно да ли неки тајкун има 100 милиона или милијарду еура, то је за нас подједнако недостижан новац, нама је основна препрека Држава, политичири и бирократија, која не дозвољава било коме да прође испред њих, чак ни тајкунима. Свако има да се поклони пред тамо неким политичарем или пред шалтером.
Погурен човек не може ништа створити. Земља погурених људи само може назад, никако напред. Нажалост, људска природа је таква, нико народу неће помоћи да се усправи, напротив, гледаће да га савије још више. Зато сви морају својски запети како би се, једног дана, можда, усправили. А може и овако… Избор је само наш.

Душан Ђуровић

  U NOVOM BROJU UŽIČKE NEDELJE

Comments

comments