МИЛКИНЕ ЈЕЛОВОГОРСКЕ ЦРТИЦЕ – ЈЕСЕН 2017.
Од свих шумских сусрета највреднији су сусрети са самим собом. Чини ми се понекад да ове, гљивама сиромашне сезоне, служе управо томе.
Накамарају се мисли, прикупљање траје некада данима, а зна то бити и дуже. И те мисли неће саме никуда. Многи и не покушавају да их се отресу, али ми, гљивољупци, то умемо. Отрчимо у најближу шуму, истоваримо бреме са мање-више нејаких плећа и тако пресвучени изнутра, олакшани, јездимо и ћарлијамо неко време, попут поветарца.
Шума вам никада неће рећи: „Дај, не причај глупости!“ Није она таква, сва је у подстреку и афирмацији. И онај детлић, који бесомучно удара уједначеним ритмом, остављајући ме запитану како га глава не заболи, он у ствари поручује: „Да…да…да…да…“, док ветар у паузама наноси шапутаву потврду: „У праву си, на правом месту, само настави, све је сада и овде…“
И заиста, када те обујми и загрли, некако сасвим упије у себе, негде далеко остане све што није шума, а џунглом би се могло назвати. Па и када ти бака из комшилука јави да нипошто не идеш сама, како то већ умеш, медвед је виђен ту, на пар километара од твоје куће, на теренима око Јованове воде, нема ту страха. Јесте, идем сама…Али како мора да је добра та шума која у себи крије и медведа? И уопште, како мора да је тужна и пуста свака шума без свих тих, припадајућих јој житеља? А само срећан терапеут је добар терапеут, то зна свако дете са ове планете.
Ових септембарских дана Јелова гора јечи од какофоније моторних тестера. Надомак смо грејној сезони, која овде траје отприлике десет месеци. И ове вечери већ би пријала једна ватрица, 8 је степени, а таква су и јутра. Хладно је нама, хладно је и гљивама. Ипак, данас je виђена једна, Caloboletus calopus, лепоноги вргањ, кравља балега, један од оних нејестивих вргања, кога, ако случајно уберемо, загорчаћемо себи живот.
Милка Аџић
