Промените плочу

- Србија је ово, двадесет први век, нико више није луд да се мучи и сам зарађује, много је лакше и господственије трошити туђи порески новац. Ем је лакше, ем за евентуалне пропусте нема штете по сопствени џеп -

 

И док се дојучерашња браћа Хрвати спремају да постану прваци света у фудбалу, у ФК Слободи гужва. По ко зна који пут у последњих 30 година. Нема пара. А, иначе, остало је све у реду. Све остало је, тако рећи, под конац. Само фале паре. Увек само те проклете паре фале. Заиста невероватан феномен, својствен само Србији. У свему смо извранредни, супериорни, паметни смо, лепи, шта лепи – најлепши, ђаци су нам најбољи, иду нам ти спортови са лоптом, имамо најбољу малину на свету, лидери смо по инвестицијама у региону, шта год тај регион значио и обухватао, буџет нам је у суфициту, усељавају се први станари у Београд на води, чак је и Ђоковићу поново кренуло, иако није почео да једе месо, дакле, све је у најбољем реду, апсолутно је све супер и максимално у Србији, баш као и у Слободи, само нема пара. Не мањка нам, ама баш никад, ни у Србији, баш као ни у Слободи, људи пуних елана за „нашу“ ствар, зналаца, стручњака, експерата, паметних опозиционара и још паметније власти, честитих и способних друштвених и спортских радника, али, џаба сви ти експерти, џаба сав труд, када пара нема. Некако нам са тим новцима никако не иде. И добро, није да смо тотално декинтирани, мазне се ту и тамо које милионче од пореских обвезника, „навата“ се ту и тамо која стотина хиљада евра од појединаца који хоће да помогну, али, када те паре легну на рачун брзо испаре и пар месеци касније опет иста песма – све је супер, момци остављају срце на терену, али пара нема, па нема.
Исти је случај и код локалне политичке властеле. Они су препуни генијалних планова и још генијалних идеја, али тог проклетог новца никад довољно. Буде која кинта за платицу, да се не млати по састанцима за бадава, залегне и за радни стаж, али за сваку иоле озбиљнију инвестицију, као што је, примера ради, пар стотина метара тротоара, мора у помоћ да притекне републичка суфицитна (него како, него суфицитна, то сваки добронамерни Србин зна!) власт. Нема везе што кинта ужичкој власти некада капне из министарства правосуђа или министарства привреде, није то ненаменско трошење средстава, то је термин који су измислили они жути лопови, важно је да кинта легне и да се лифт, пардон, тротоар уради. Штета што републичка власт нема довољно пара да помогне и Слободи, а баш би било дивно да капне која кинта из, примера ради, министарства за рад и социјалну заштиту (а шта фали?!), ех како би живнули разноразни ужички жиро-рачуни. Тада би све процветало, скоро као у Београду на води, могли би, не само напредни и заслужни Ужичани, него и градска фукара, којој ништа не ваља, да ужива у фудбалским представама Слободиних играча, који би, офкорс, остављали срце на терену. Овако, без пара, сами међ‘ вихоровима, ослоњени само на градски буџет и сопствене џепове, нигде нисмо доспели. А стварно није у реду, оном Палми републичка властела и жирафе купује, а нама, ми смо Ере, скроман свет, не могу ни 5-6 просечних прволигашких играча. Ех, то су била времена, Тито само махне руком, и из целе велике нам Југе крене лова у Ужице и трг готов очас посла, а данас локална власт једва испроси пола пара за једну страну тротоара у Блоку Це, а за Слободу ни филера. A за Звезду и Партизан увек се нађе по које затурено милионче…
Него, да ли је то и мене ухватила фудбалска еуфорија, откуд ја сад о Слободи, када деценијама о томе нисам ни слова написао? Тачно, нисам написао, али, и ја сам у младости, као и сви Срби, волео да јурим за лоптом, па, очигледно, и ја, као и сви Срби, мислим да се разумем у тај спорт, и, изгледа, ничим изазван, имам потајну жељу да својим спортским знањем помогнем „нашем“ удружењу грађана, пардон, ФК Слободи. И не само спортским знањем. Ишло се мало у школу, мало и студирало, па се нешто из економије научило, имам своју фирму више од 27 година, требало би да се мало и у паре разумем (иако се са тим не би сложила моја ближа и даља фамилија и познаници), накупило се и година и искуства у међувремену, дакле, када се последњих 30 година измењала и Курта и Мурта у тој Слободи, шта би мени фалило, да и ја мало ту чорбу зачиним? Искрено, живим више од пола столећа у овој чаршији, а никада, али баш никада, нису ме позвали на састанак у то грађанско удружење, чак ни да платим рекламу. Да су ме звали, радо бих дошао. Биће да немам среће са тим удружењима грађана, као што рекох, близу три деценије имам своју фирму, данас спадам (време баш лети!), у категорију приватних предузетника са најдужим стажом у граду, а никада, ама баш никада, нису ме позвали на састанак ни у удружење приватника. Ко зна, можда би ме и звали, него нису чули за мене… Неко ће рећи, види бедника и будалу, сам се нуди и кука што га нико не зове; не, није то у питању, знам многе колеге предузетнике које такође нико и никада није звао. И, хајде што нас у фудбалско удружење не зову, оно је факултативног типа, ако не рачунамо паре које троше, а које је власт од нас узела на име пореза, што је далеко од факултативног, али да не зову у матично удружење, удружење предузетника, то је већ прилично необично, ако не и безобразно. Да ли неко зна постоји ли данас уопште то удружење?!
Додуше, кад мало боље размислим, а и што би звали мене и мене сличне, па они способних и преданих кадрова имају и за извоз!? Не требају њима нови људи, само би запиткивали, кварили и успоравали већ деценијама разрађене шеме, њима требају једино и искључиво – паре, а ту им слабо овакви као ја могу помоћи. И, добро, како да решимо ту хроничну бољку? Где да намакнемо сав тај недостајући новац? У банкама? Тешко, банке дају, али после, безобразници, траже позајмљено назад, још и са каматом. Знам, скоро сви у овој дубоко несрећној и још дубље пропалој земљи, тврдо верују да је довољна јача политичка веза, да се дубље заоре у порески новац и сви проблеми нестају преко ноћи. Да, то је тачно, али се деценијама и деценијама орало по запуштеним буџетским њивама и земља се потпуно испостила, сваке године је све мање и мање пара, а клијентеле широм земље све више и више. Србија је ово, двадесет први век, нико више није луд да се мучи и сам зарађује, много је лакше и господственије трошити туђи порески новац. Ем је лакше, ем за евентуалне пропусте нема штете по сопствени џеп.
Ако ћемо поштено, и непосредне извођаче, тј. фудбалере, сва ова проблематика апсолутно не додирује. Они не лупају главу ко ће и чијим парама платити њихово трчање тамо-‘амо по фино покошеној ливади, да ли су те паре отете од неког пензионера или неке ситне приватничке бораније који је позајмио пар стотина евра од родбине да намакне за порез, важно је да увек буде за станарину, хранарину, пиво, пљуге и провод са друштвом, нема смисла да се непосредни извођачи замарају тим простачким егзистенцијалним проблемима док мукотрпно пар сати тренирају. А кад дође прелазни рок, то је тек чудо невиђено. Растрче се, од једног до другог удружења грађана, разни фудбалски експерти и струковни бизмисмени, самозвани менађери, свакојаки башибозуци са тешко стеченом тренерском дипломом, шта год она значила, истресе се и последњи загубљени буџетски динар, сачуван за црне изборне дане, улупају се милиони, све са јединим циљем – да би непосредни извођачи од следеће сезоне трчали тамо-‘амо по туђим фино пошишаним ливадицама. Ах, да, и због провизије, наравно, јер да нема провизије, све би изгубило смисао. Ако га је икад и имало.
У тим удружењима грађана важну функцију, ако не и најважнију, имају скупштине. Удружење грађана има скупштину? Јакако. Скупштину чине разни неиживљени типуси, који су од ране младости маштали да постану нетко, али им се није дало, разни локални згубидани, који нису имали паметнија посла, па су, згубиданећи по утакмица, временом умислили да се разумеју у фудбал, политику, друштво, цепање атома, и све друго, по потреби; ту су и ти разни струковни бизмисмени, менађери, па и стручнији кадар, ови са тренерским дипломама (шта год то значило); ту су, неизоставно и на првом месту, и најмудрији у нашем друштву – власт, у слабијим удружењима грађана локална, а у јачим републичка, која држи пореску касу, а без тога нема целе зезанције; ту су и они који нису успели да буду ништа од побројаног, па су се преквалификовали у – навијаче. Да, да, навијачи. Прилично уносна делатност која, истини за вољу, постоји само у Србији. Не, нису то људи који иду да гледају утакмице, то су гледаоци, навијач, то је већ звање, титула, скоро као струковни менађер, ако не и јаче.
Питате се како се и ко бира ту занимљиву братију? Е, то је вечна мистерија, чак и за мене, који већ деценијама гледам, пишем и памтим. Рекло би се да сами себе бирају. Како, не знам, не питајте ме. Привидно, појаве се ту и тамо нови људи, али се убрзо испостави да су исти као они пре њих. Биће по оној старој народној – сличан се сличном радује. То је ваљда српски усуд, много смо исти. Зато се и ништа не мења. Једно је сигурно, они, такви, одлучују, а паре су, одувек, наше.
Могао бих овако да набрајам још на пет страна новинског текста, тема је стварно неисцрпна, али, и много досадна, јер ово бесмислено врзино коло траје већ деценијама. Има ли лека, кад већ нема пара? Наравно, паре, иако их нема, нису проблем. Као што сам на почетку рекао, они живе у уверењу да раде фантастично, да је све са њима у најбољем реду, само што фали пара, а, у ствари, све је обрнуто – једини проблем управо су они; код њих у тим удружењима грађана, који се лажно представљају као клубови, ништа није у реду, а пара нема, иако се годинама дотаче из свакојаких буџетских извора, управо због неспособности и лоповлука разних који се већ деценијама мресте по тим удружењима.
Укратко, клубови морају да постану фирме и да плаћају порез, баш као и сви други који зарађују, а не, као до сада, да се немилице троши порески новац, а да, притом, већина фудбалера и целокупна фудбалска мафија деценијам живи као у бубрег у лоју, много боље од оних које пљачкају. Власник такве фирме може да буде појединац, акционарско друштво, инвестициони фонд, потпуно је неважно, важно је да буде што даље од буџета и политичара. А кад се буде знао власник фудбалског тима, нестаће преко ноћи струковни бизмисмени, менађери, навијачи и разна остала лоповска братија, а кад њих нестане, остаће много више новца за оно око чега смо се овде окупили – фудбал. Ствари стоје врло, врло просто – напуниш трибине и пара као блата. Једноставна математика, зар не? А кад буду пуне трибине, биће и озбиљних прихода од маркетинга. То се зове тржишна економија, а ово што ми данас имамо у тим удружењима грађана под кодним именом клубови, некада се научно звало договорна економија, а у суштини је комбинација лудости и лоповлука. А шта да радимо, питаће неки забринути душебрижник, ако трибине буду празне? Ништа, копачке о клин, па куд који, мили моји. Сваки дан се затвара гомила фирми, па нико не прави фрку од тога. Једни затварају, други отварају и тако до краја свемира. А хиљадугодишња светла традиција? Шта је то традиција? Маже ли се то по хлебу? Барем ми, који смо уништили једну читаву земљу, о тој традицији не би смели да говоримо. Целу земљу смо уништили, а не можемо пар фудбалских клубова?
А ви што глумите зналце и душебрижнике, ако већ толико волите фудбал, зар вам није пало на памет да би за све било боље да се одмах и што даље склоните од тих удружења грађана које сте тако чврсто стегли и не пуштате? Због фудбала, али и због опште добити.
Толико сте га чврсто стегли да му опасно понестаје ваздуха, само што није пресвисао. Фудбалу нису потребне паре, фудбалу је потребно да се склоните. Што даље и што пре.
Знам, то вам не пада на памет. Пре ћете га уништити, као што сте уништили и све остало. После вас потоп. Зато не тражите, нити наше паре, нити разумевање. Нећете га добити. Нисте га ни заслужили.

Тони Станковић (Ужичка недеља 990)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.