ZEMLJA REPRIZA I KONFERENCIJA ZA ŠTAMPU
Ako izuzmemo one koje, kako kažu, ne zanima, ni politika, niti bilo šta drugo, izuzev njihovog jednog, jedinog – dupeta, možemo javnu scenu praktično podeliti na dve grupe – one koji podržavaju vlast iz sve snage, što zbog gluposti, što zbog lične koristi, i one druge, koji kritikuju svaki potez Vučića i njegovih. Tako smo došli u apsurdnu situaciju, iako je kakofonija opšte prisutna, praktično ne postoji javna rasprava o bilo kojoj važnoj temi. Mediji nas zatrpavaju fotografijama i izjavama nevažnih ličnosti, a za njima baš nimalo ne zaostaje ni vlast, koja svakodnevno, i za najmanju sitnicu, saziva konferencije za štampu. Jedna konferencija drugu sustiže, ali su teme ili besmislene ili fakultativne, a u društvu se, ama baš ništa, suštinski ne dešava. Ne prođe dan da se Vučić ne hvališe nekakvim teškim reformama, a istina je potpuno suprotna, nijedna reformska odluka do sada nije sprovedena. Naravno, to ne iznenađuje, svakome iole promućurnom bilo je jasno da Vučića ništa osim gole vlasti ne zanima, ali je zato apsolutno zabrinjavajuće što ni narod ne zanimaju nikakve promene. Prosto, kao da je postignut konsenzus vlasti i podanika, ne menjamo ništa, držimo se postojećih pozicija, pa neka traje dok traje, a, ako jednog dana pukne, gledaćemo kako da saniramo gubitke, ali, ni tada, od zacrtanog puta odustati nećemo. Suštinski, i dalje se, uz sitne ustupke, čvrsto istrajava na socijalističkom društvenom uređenju. Ako i postoji kakva javna kritika, ona je usmerena ka tome kako bi se taj samoupravni put još fanatičnije i izvornije sledio. Nema dana da se ne čuje žalopojka za Titom i Njegovim vremenom, u kome su „imali sve“. Zato je razumljivo, ali i tužno, što su praktično svi naši vodeći ekonomisti jednostavno ućutali. Odustali su od javnih nastupa, da bude apsurdnije, ne toliko zbog vlasti, koliko zbog kritičara iz viših obrazovanih krugova, koji sva rešenja vide isključivo pod državnim skutima, a svako, iole ekonomski pismen, zna da je to osnovni razlog zašto već decenijama tapkamo u mestu. Zato su danas naši glavni izvozni aduti bazična poljoprivreda, jeftina radna snaga i nekoliko industrijskih artikala, koje, zahvaljujući povoljnim svetskim trendovima, proizvode nekadašnji giganti. I sve to u proglašenoj Godini preduzetništva… 
I, gle apsurda, umesto da se vlast kritikuje što ne jača privredu i privatnu inicijativu, sa svih strana se čuju krici zajapurenih levičara protiv surovog neoliberalizma u Srbiji. Neoliberalizma u zemlji, u kojoj je, osim trgovine i nešto stranih firmi, i dalje skoro sve u državnim rukama. Umesto da Vučića kritikuju što ih ne sprovodi, kritičari ga napadaju što se usuđuje da ponekad priča bajke o reformama, a što njega još više uverava da nikakve reforme i nisu potrebne. Ko je lud da seče granu na kojoj sedi i da se bori protiv narodne volje? Zato, u krajnjem, ni Pink ne treba osuđivati, oni samo narodu daju ono što on hoće. I dok je u svetu ozbiljna polemika da li će mediji opstati, pogotovu štampani, u Srbiji je ta tema apsolvirana, neki profit imaju jedino revolveraški mediji, dok svi ostali, pogotovu lokalni, jedu iz ruku političara, jer, zahvaljujući njima, dobijaju koju kintu od poreskog novca, da prežive do sutra. Dakle, novinarstva odavno nema, i, hvala na pitanju, neće ga ni biti. A ono malo onih koji se zbog toga nerviraju, nikako ne shvataju da sekiracija nije dovoljna, mediji koštaju, a i novinari imaju ružnu naviku da jedu, a besplatan ručak ne postoji. Zanimljivo, njima je potpuno normalno da državnom Telekomu ili nekom drugom internet provajderu, uplate po 4-5 hiljada dinara mesečno, a nije im ni na kraj pameti da za medije daju 200-300 dinara, ali su zato puni pravedničkog gneva, zašto ta novinarska banda neće ništa da „istražuje“.
Zato je u Srbiji užasno dosadno. Godinama jedni isti političari prežvakavaju jedne iste priče, na televizijama besomučno repriziraju jedne iste emisije, radio stanice vrte u krug već decenijama iste pesme, i staro i mlado, i kuso i repato, svakodnevno, već tri decenije, priziva Bravara… I Levičari i desničari bez prestanka maštaju o Državi, braći Rusima… A evo, uskoro će i predsednički izbori, idealna prilika da nam tim cirkusom proćerdaju još 5-6 meseci naših života, koje nikada nećemo nadoknaditi…
Zabavnije i živahnije je u domu za stare na Zabučju, nego u Srbiji, a i slični su pogledi na blisku i daleku budućnost….
Šalu na stranu, u ovoj zemlji je već odavno uspostavljen potpuno pogrešan sistem vrednosti, koji poslednjih godina dostiže vrhunac. Ovako nešto naopako ne postoji nigde na svetu… I svi se, iz petnih žila, trude da ovo ludilo bude što jače i i što dugotrajnije.
A, kad narod voli, ko smo mi, mali provincijski novinari, da stanemo na pug narodnoj sreći?
Toni Stanković
