ZORAN SIMEUNOVIĆ
Užice je sredinom prošlog veka imalo više pojedinaca koji su na neki način bili ispred svog vremena i time se isticali, činili ljudima život lakšim i jednostavnijim, ali i doprinosili razvoju grada. Jedan od njih je bio i Dragoljub Simeunović.
Dragoljub Simeunović je među prvima u gradu počeo da pravi obuću. Posle je sinovima Draganu i Zoranu pomogao da među prvima otvore kafić, a kasnije da otvore i prve moderne privatne pekare.
Sećanja na Dragoljuba, koji je rođen 1934. godine, i njegove savremenike, podelio je sa nama Zoran. Tadašnje zanatlije pamti kao pravu gospodu, uvek obrijane, sa belim košuljama i kravatama, a što je najvažnije, bili su izuzetno dobri ljudi. Priticali su jedni drugima u pomoć i kada nije tražena od njih.
– Otac je svoju obućarsku radnju otvorio početkom šezdesetih godina prošlog veka. U to vreme je bilo veoma teško biti privatnik. Čak je i Simović, koji je izdavao te dozvole, imao dosta problema što je doneo takvu odluku. Tada se glavna ulica zvala Maršala Tita, a radnja je bila na broju 165. Tu se prodavala obuća, a proizvodila se preko puta u dvorištu Srećka Todorovića. Radnju je držao 50 i više godina, i nikada nije menjao lokaciju. Bio je napredan i video je da je biznis u pravljenju nove obuće. Okupio je ekipu mladih ljudi, a imao je dosta spoljnih saradnika. Radio je po narudžbini za građane, za pozorište i za velike sisteme. To je za njega bio veliki izazov. Danas ponekad sretnem roditelje, bake i deke mojih prijatelja i kažu mi da još imaju sandale ili cipele od pre 30 godina, koje je radio moj otac. Izrađivala se dobra i kvalitetna obuća od kože. Mislim da tada nije bilo skaja – podelio je Zoran sećanja na svog oca.
Posle njega, na stotinak metara dalje, obućarsku radnju otvorio je Milan Bukarica. Bio je Dragoljubov radnik i prijatelj. I on je pravio obuću.
Dragoljub Simeunović je radio do 2014. godine. Preminuo je pre dve godine.
Dragan i Zoran su rođeni u Užicu i odrasli na Rakijskoj pijaci, blizu stare crkve. Išli su u Osnovnu školu „Dušan Jerković“, a zatim upisali Pedagošku akademiju. Ali, kako se u to vreme znalo, morao je da se poštuje posao, naročito porodični. Od malena su bili uključeni u posao.
– Iako smo upisali fakultete, okrenuli smo se poslu. Posle vojske moj otac nam je pomogao da otvorimo kafić „Top“. U to vreme to je bio četvrti kafić u gradu. Prvi je bio Doca, pa Braco, pa zatim Guska, a posle tri dana Top. Stalno me zovu i pitaju koji je kafić prvi otvoren u gradu. Evo, ovo je pravi redosled. Naš kafić je bio različit od drugih. Bio je osmišljen po ugledu na čuvene kafiće u Sarajevu „Bela mi“ i „Borsalino“. Otac je po prirodi bio esteta, pa je od ta dva kafića uzeo ono najbolje. Čak je našao čuvenog tadašnjeg arhitektu Predraga Bulovića, kasnije profesora u Kanadi, i tražio mu da napravi jedno rešenje, gde će biti utkana oba kafića iz Sarajeva. „Top“ je bio prava avangarda u svoje vreme. To se dešavalo početkom osamdesetih godina prošlog veka – seća se naš sagovornik.
Braća Simeunović su držali „Top“ punih petnaest godina. Radili su i nedeljom, kada je to bila retkost. Odmah, nakon njihovog početka rada, i tadašnje ugostiteljsko preduzeće „Sloga“ organizovala je rad nedeljom u skoro svim svojim objektima. Do tada su nedeljom radila samo dva do tri „Slogina“ objekta.
Zanimljivo je i kako je „Top“ dobio ime. Ime mu je dao stari Užičanin Milovan Zarić.
– Milovan, stari hroničar Užica, pričao je da je nekada, gde je sada Dom zdravlja, postojala kafana koja se zvala „Top“. Držala su je dvojica braće Radović, koji su uspešno i složno vodili taj posao. Tako je on postao kum našem lokalu.
„Top“ je uvek bio pun. Prema Zoranovim rečima, dvorište, gde je sada „Kvatro“, bilo je puno gajbi. Od pića najviše su se pili pivo, koka-kola, a od žestokih Vekija i Štok. Taj novi način ugostiteljskog poslovanja je privlačilo mlade Užičane, koji su bili željni novina.
Zoran se 1986. godine povukao iz „Topa“ i okrenuo se novom poslu – pekarama. Sav posao oko kafića preuzeo je Dragan.
– Međutim, početkom devedesetih došao je rat. U kafić su dolazili sa mašinkama, bombama, repetirali su pištolje. Bombe su se kotrljale po stolovima i bilo je rizično raditi. Savetovao sam brata da i on napusti taj posao, i da radimo zajedno sa pekarama. Tada je i „Top“ zatvoren – kaže Zoran.
Otvorio je pekaru „Dukat“ 1989. godine u ulici Vukole Dabić, a dve godine kasnije otvorena je još jedna pekara „Dukat 91“, preko puta OŠ „Kralja Petra drugog“. Nakon toga otvarali su pekare i na Zlatiboru. Vrednim i radnim ljudima kao što su njih dvojica, koji su radili svih 365 dana u godini, nije bilo teško započeti novi posao i da imaju dobre rezultate poslovanja. Kao što su nekada podstakli „Slogu“ da počne da radi nedeljom, tako su ovog puta uticali i na „Sreten Gudurić“.
Dragoljub Simeunović, poznati užički obućar
Na pitanje koje je vreme bilo najbolje za poslovanje naš sagovornik kaže:
– Od početka poslovanja kafića 1983. godine pa do rata bilo je sjajno vreme za rad. Posle je došlo vreme inflacije. Imao sam pekare, a država nas je terala da radimo, iako smo imali samo gubitke. Nakon te dve godine, kada je došao Avramovićev dinar, bilo je vrlo dobro vreme za poslovanje. Tada smo u firmi radili i žena i ja, i sve tri naše ćerke.
U poređenju nekadašnjeg i današnjeg vremena, o ljudskim odnosima, Zoran kaže da se to mnogo promenilo.
– Nekada su se užičke zanatlije pomagale. Sećam se da kada sam čekao opremu iz Italije za pekaru, pokojni Cvetko Jokić, Vidoje Filipović i Ljupko vunovlačar, čuveni Baceta obućar, pitali su me trebali mi para i doneli mi novac zavijen u novine. I uvek su me pitali trebali mi novca. Mislim da toga danas nema – dodao je Zoran.
Zorana Simeunovića pamte i u užičkom lovačkom društvu. Bio je predsednik užičkih lovaca ceo jedan mandat.
– Lov je jedan od mojih hobija. Nisam čovek koji odstreljuje divljač, ja sam od onih koji je potencirao druženja i zaštitu divljači. Na zdrave i čvrste osnove lovačko udruženje je postavio moj prethodnik Slavko Nikolić. On je bio veoma ozbiljan čovek i predsednik. Na toj funkciji je bio dvadeset i više godina. On je postavio čvrste osnove i pravila, mada su neki to osporavali. Na takav rad sam došao ja i nisam video potrebu da se nešto u tome mnogo menja. Nadam se da su i moji naslednici zadovoljni onim što su zatekli posle mene. Mogu samo da kažem da je užičko lovačko udruženje jedno ozbiljno udruženje koje prati sve trendove – kaže Zoran.
Zoran je čovek koji voli prirodu, koji za sebe kaže da je poslednjih dvadeset godina u lov pušku poneo dva do tri puta. Više voli da sedne negde u prirodi da doručkuje i kako kaže „da pusti cuke da trče i laju“. Voli ribolov, a u poslednje vreme hobi mu je i branje pečurki.
Zoranove ćerke su otišle drugim putem. Jedna je postala doktorka, druga završava za doktora i treća je na početku studija medicine. I Draganova deca su otišla na drugu stranu, u inostranstvu su, tako da posle sedam decenija, od pre tri godine, nema više imena Simeunović na tablama iznad zanatskih radnji.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1030)
