početak DRUŠTVOSUGRAĐANI U NOVOM BROJU NEDELJE MOŽETE PROČITATI

U NOVOM BROJU NEDELJE MOŽETE PROČITATI

od nedelja
840 pregleda

IMG_4210_resize

МИЛКА АЏИЋ ДРАГОЈЕВИЋ

Где сам била, где сам дангубила?

– Нисам планирала да чекам пензију, попут већине, да бих се тек онда отиснула пут завичаја, родитељске куће на селу или викендице –

Мислим да тај тренутак дође у животу свакога од нас…Тренутак кад спознаш да тако даље не иде, а да промена које следи мора бити коренита или неће имати никаквог смисла. Онда зажмуриш и скочиш! У нашем случају, скок је био, не толико у даљ, колико у вис.

IMG_5477_resize

Обрели смо се тако јуна 2014. на 950м над морем, у једној кући на окрајку јеловогорске букове шуме. Од моје Ракијске пијаце округло 10км. Пешице, преко Белог гробља и Ибишевог гувна – 2 сата и 10минута. Са успутним заврљивањем и фототографисањем, уз констатацију како на тој релацији има и шетача и бициклиста… Познатих, одважних ентузијаста. Ако постоји тренд по мом укусу, онда је то овај здравог живота, који у последње време броји све више поборника.

IMG_4108_resize

Није то нужно морала бити Јелова гора. Нисам је познавала, ама баш ни мало. Упркос бајковитим причама о количинама вргања и других гљива које се сваке године ту беру, мене, гљиварку, увек су привлачили неки други терени. Већ две деценије сваки слободан тренутак проводим изван града, по ливадама и шумама, фотографишући и берући гљиве и исто толико времена маштајући о кућици у природи. Када су се пре годину дана за њу стекли услови, кренули смо у потрагу, ја све нагињући на златиборску страну…

IMG_4194_resize

Штури су подаци до којих ћете доћи када у неки од претраживача укуцате појам Јелова гора…нешто фотографија, пар текстова са блога нашег Пеђе Супуровића, неколико помена Дана боровница у штампаним медијима…Изван Ужица, моји гљивари, а има их више од 2.000 на страници коју уређујем („Која је ово гљива?“), никада нису чули за ову планину, која највећим делом припада ужичкој општини. Разлога за то има више, али су за ову причу небитни.

IMG_8878_resize

Кад и како се десило да нама, градској деци, градски живот изгуби сваку драж? Зашто се нисмо задржали на идеји о викенд кући и повременом боравку у њој? Вероватно зато што би то било решење „на пола“. Загађен ваздух, вода, пребукиране улице, било је све што у Ужицу видим последњих година, а што ме је чинило клаустрофобичном. Или се само оматорило? Свеједно, нисам планирала да чекам пензију, попут већине, да бих се тек онда отиснула пут завичаја, родитељске куће на селу или викендице.

kuvarancije3

Желела сам да гљиварење постане моја свакодневица, можда окосница неког бизниса. Превасходно лако доступно. То сам и добила…Могућност (коју у јеку сезоне користим свакодневно) да у баде мантилу, са шољом кафе у руци, за доручак уберем пар вргања у шумици испред куће. Звучи невероватно? Мени је то остварење најлуђег сна. Сна који ће бити надмашен оног тренутка у ком нам егзистенција неће зависити од одласка на посао у град. Концепт 24-сатног боравка на планини је нешто што још увек разрађујемо, али мислим да није нереалан, већ да је, као и све у животу, у директној вези са апетитима.

IMG_6042_resize

За сада уживам у благодетима живота у сеоској средини… Имам тетка Олгин сир, кајмак и јаја од кока чепркуша, млеко које могу да укиселим, Гвозден из Гостинице допрема претоп (савршену комбинацију свинског и јагњећег) за комплет лепиње које сама подмесим. На ливадама у Јованчићевићима брала сам разне лековите травке, које су завршиле у миришљавом сирупу. Од шипурака убраних на теренима пар километара удаљеним од најближе саобраћајнице, традиционалном методом, премијерно у животу, направила сам пекмез. Нас двоје смо ове године толико тога урадили по први пут у животу, са мање или више успеха се опробали у толико послова, да је тај добар осећај, који прати сваку малу победу, постао главна мотивација за суочавање са увек новим изазовима планинског живота. Када нам прође ова прва зима, знаћемо да смо успели.

 

Comments

comments

Povezani tekstovi

4 više komentara

Предраг Миливојевић 16. јануар 2015. - 21:18

Милка, добро дошли у нашу Жупу Лужницу!
Живите на нашој планинској лепотици, на врху наше Жупе. И поглед вам је зато широк, што нам тако често недостаје. Богатији смо, знатно богатији, са вама!

ponovi
Milka Adžić 16. јануар 2015. - 21:44

G-dine Milivojeviću, hvala na ovim divnim rečima, ali se bojim da sam ja na većem dobitku od vas u Župi. Nadam senskorom viđenju i srdačno Vas pozdravljam!

ponovi
Leka 17. јануар 2015. - 20:58

Драга Милка,
иако смо од скора пријатељи на ФБ-у ,захваљујући гљивама, мене је ваш блог погодио посред срца.Не само мене,него и супругу која је из ваших крајева.Погодили сте сан који и нас мучи у граду Нишу.Нама је близу Мали Јастребац и сањамо исте снове. Супруга је заплакала због вашег описа сна.Надам се да ће се и нама остварити сан, да живимо на планини.Желим Вам остварење свих снова и добру и берићетну гљиварску годину.Живи били и још сто година ходили по Јеловој Гори.Велики поздрав из Ниша од Леке и супруге.

ponovi
Milka Adžić 19. јануар 2015. - 11:58

Drage moje Nišlije ,posebno moja zemljakinjo, zahvalna sam što delimo iste snove i što se pronalazimo u ovim virtuelnim, samo naizgled, bespućima. 🙂 Kao što želim namada ovo uspe, podjednako mi jestalo i do toga da svi koji imaju istu ili sličnu viziju, probaju. Samo tako ćemo znati da li možemo i da li smo ovo zaista mi. Mislim na vas i nadam se da će se steći uslovi u kojima ćemo i uživo razgovarati i razmenjivati mišljenja. Veliki planinski pozdrav od vaše Milke!

ponovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.