MILKA ADŽIĆ DRAGOJEVIĆ

Gde sam bila, gde sam dangubila?

– Nisam planirala da čekam penziju, poput većine, da bih se tek onda otisnula put zavičaja, roditeljske kuće na selu ili vikendice –

Mislim da taj trenutak dođe u životu svakoga od nas…Trenutak kad spoznaš da tako dalje ne ide, a da promena koje sledi mora biti korenita ili neće imati nikakvog smisla. Onda zažmuriš i skočiš! U našem slučaju, skok je bio, ne toliko u dalj, koliko u vis.

Obreli smo se tako juna 2014. na 950m nad morem, u jednoj kući na okrajku jelovogorske bukove šume. Od moje Rakijske pijace okruglo 10km. Pešice, preko Belog groblja i Ibiševog guvna – 2 sata i 10minuta. Sa usputnim zavrljivanjem i fototografisanjem, uz konstataciju kako na toj relaciji ima i šetača i biciklista… Poznatih, odvažnih entuzijasta. Ako postoji trend po mom ukusu, onda je to ovaj zdravog života, koji u poslednje vreme broji sve više pobornika.

Nije to nužno morala biti Jelova gora. Nisam je poznavala, ama baš ni malo. Uprkos bajkovitim pričama o količinama vrganja i drugih gljiva koje se svake godine tu beru, mene, gljivarku, uvek su privlačili neki drugi tereni. Već dve decenije svaki slobodan trenutak provodim izvan grada, po livadama i šumama, fotografišući i berući gljive i isto toliko vremena maštajući o kućici u prirodi. Kada su se pre godinu dana za nju stekli uslovi, krenuli smo u potragu, ja sve naginjući na zlatiborsku stranu…

Šturi su podaci do kojih ćete doći kada u neki od pretraživača ukucate pojam Jelova gora…nešto fotografija, par tekstova sa bloga našeg Peđe Supurovića, nekoliko pomena Dana borovnica u štampanim medijima…Izvan Užica, moji gljivari, a ima ih više od 2.000 na stranici koju uređujem („Koja je ovo gljiva?“), nikada nisu čuli za ovu planinu, koja najvećim delom pripada užičkoj opštini. Razloga za to ima više, ali su za ovu priču nebitni.

Kad i kako se desilo da nama, gradskoj deci, gradski život izgubi svaku draž? Zašto se nismo zadržali na ideji o vikend kući i povremenom boravku u njoj? Verovatno zato što bi to bilo rešenje „na pola“. Zagađen vazduh, voda, prebukirane ulice, bilo je sve što u Užicu vidim poslednjih godina, a što me je činilo klaustrofobičnom. Ili se samo omatorilo? Svejedno, nisam planirala da čekam penziju, poput većine, da bih se tek onda otisnula put zavičaja, roditeljske kuće na selu ili vikendice.

Želela sam da gljivarenje postane moja svakodnevica, možda okosnica nekog biznisa. Prevashodno lako dostupno. To sam i dobila…Mogućnost (koju u jeku sezone koristim svakodnevno) da u bade mantilu, sa šoljom kafe u ruci, za doručak uberem par vrganja u šumici ispred kuće. Zvuči neverovatno? Meni je to ostvarenje najluđeg sna. Sna koji će biti nadmašen onog trenutka u kom nam egzistencija neće zavisiti od odlaska na posao u grad. Koncept 24-satnog boravka na planini je nešto što još uvek razrađujemo, ali mislim da nije nerealan, već da je, kao i sve u životu, u direktnoj vezi sa apetitima.

Za sada uživam u blagodetima života u seoskoj sredini… Imam tetka Olgin sir, kajmak i jaja od koka čeprkuša, mleko koje mogu da ukiselim, Gvozden iz Gostinice doprema pretop (savršenu kombinaciju svinskog i jagnjećeg) za komplet lepinje koje sama podmesim. Na livadama u Jovančićevićima brala sam razne lekovite travke, koje su završile u mirišljavom sirupu. Od šipuraka ubranih na terenima par kilometara udaljenim od najbliže saobraćajnice, tradicionalnom metodom, premijerno u životu, napravila sam pekmez. Nas dvoje smo ove godine toliko toga uradili po prvi put u životu, sa manje ili više uspeha se oprobali u toliko poslova, da je taj dobar osećaj, koji prati svaku malu pobedu, postao glavna motivacija za suočavanje sa uvek novim izazovima planinskog života. Kada nam prođe ova prva zima, znaćemo da smo uspeli.

Comments

comments