СРЂАН МИЛИВОЈЕВИЋ СИКАЦ – ВЛАСНИК „HEMINGWAY’S“ DOO
Срђан Миливојевић – Сикац, добитник је Плакете за креативност и иновативност 2017, коју додељује Ужичка недеља. Као музичар постао је познат у групи „Тина“, али и као композитор и аутор многих композиција за познате извођаче широм Србије. Данас успешно води породичну фирму „HEMINGWAY’S“, која своје производе „мушице“ и материјале за њихову израду, пласира широм света.
Професионално је почео да се бави музиком 1985. године, када се вратио из војске. Иако је завршио Педагошки факултет у Ужицу, први зарађени музички динар определио је његов даљи животни пут.
– Желео сам да се бавим рок музиком и да свирам своје сопствене композиције и песме, да правим каријеру у том правцу. Требало је ту инвестирања, јер је све захтевало новац: оде демо снимака до плоче, а касније спотова и маркетинга, за разлику од народне музике, коју сам могао да свирам идући на тезге, свадбе, испраћаје, у кафане, без неког почетног капитала и великог инвестирања. Тај новац зарађен свирајући по „тезгама“, прво сам уложио у снимање демо снимка, а онда снимање плоча и композиција, каријеру рок музичара… Са групом „Тина“ објавио сам четири плоче, прву у Сарајеву 1988. године, а последњу 1995. године за ПГП РТС. У међувремену земља се распала, тржиште за ту врсту музике се смањило. Одређен број година сам провео свирајући и бавећи се музиком на тај начин, а онда сам се определио само за компоновање песама за разне извођаче, укључујући и дечију музику, музику за позориште, ТВ и филм, до народне и популарне музике на овим просторима, једном речју – естраде. Објавио сам преко 200 композиција за разне извођаче, од Маје Николић, Срећка Шушића, Добривоја Топаловића, Мики Мећаве до Црног итд. Међутим, ратови и криза допринели су да естрада није више била сигуран извор прихода. Није било новца као што је некада било – каже Срђан.
Упоредо са музиком, Срђан је имао свој хоби, риболов. Захваљујући том искуству са естраде, да прави нешто своје и то представља другим људима и тржишту, дошао је на идеју да свој хоби претвори у нешто што би му донело додатни приход.
– Циљ ми је био да и даље останем у музици, али да се и додатно бавим нечим другим. Хтeo сам да ми музика буде примарна делатност од које ћу егзистирати, а истовремено сам правио производе које већ користим у риболову и желео сам да их пласирам на тржиште као додатну делатност. Одлука је пала на мушичарење као сегмент риболова, који ме је фасцинирао. За помоћ сам се обратио мом великом животном пријатељу господину Мирку Филиповићу. Некада, на почетку тих мојих “музичких” дана, заједно смо сарађивали и свирали у групи. Он је у међувремену одустао од музике, а ја сам још 15 година остао у тим водама. Мирко је направио своју одличну фирму „Рибоспорт MM“, која се бави велетрговином, односно увозом и продајом робе у риболовачкој индустрији, a развио је и сопствену производњу. Свака врста рибe захтева посебну опрему за њен лов, а он се није бавио у великој мери тиме што бих ја хтео да радим, па је било места да му се придружим. Питао сам га шта он мисли о томе, да ли има шансе за неки посао, да преко своје велепродајне мреже покуша да пласира мој производ у Србији. Рекао ми је да је то што радим одлично, али да прво морам да отворим своју фирму. Рекао ми је да то не може тако успут да се ради како сам ја мислио и наговорио ме је да озбиљно приступим том послу. И тако сам отворио своју фирму „HEMINGWAY’S“, која ове године слави десет година постојања. У почетку сам радио само ја (уз помоћ своје супруге, која је била у другом стању, тако да нас је у ствари било троје, да се мало нашалим), у котларници куће, у простору три са три. Те прве године Мирко је узео тих неколико производа које сам правио. Било је само пет артикала и за њих сам направио добрo дизајнирану амбалажу, упоредио своје производе са најбољим на светском тржишту тог момента и рекао: то је то, ово може да иде без икаквог блама. Делатност фирме у почетку је била производња материјала који се користи у флај тајингу (fly tying), а то је део Fly Fishinga, део мушичарења. У суштини то је израда мушице, а мушица је вештачки мамац на који се пеца, углавном пастрмка, липљан и друге саломонидне врсте рибе. Поента је да сваки риболовац који се бави том врстом пецања, сам себи направи мамац од материјала који су природни – перушке, длака од крзна разних животиња или синтетички материјали полиамид, полипропилен и други. Од тога се праве имитације неких инсеката који су природна исхрана рибе – рекао је Срђан и додао да је та врста риболова традиција, чији се постанак чак везује и уа Балкан по аутору Cludius Aelianus “Elian” (170-230. g.) у “De natura animalum”, а код нас није баш толико развијена, али је било позната, док је експанзија модерног мушичарења започела за време Тита у старој Југославији.
Мирко Филиповић је од Срђана откупио један део производа и пласирао га на српско тржиште.
– Тако ме је натерао да тај посао озбиљно схватим и те прве године, захваљујући њему, имао сам довољно за моју плату и доприносе, све обавезе према држави. Нисам смео да одустанем од тог посла из поштовања према Мирку, поверења које ми је пружио и дао шансу да имам сигуран посао. Као одговоран човек још више сам загризао у тај посао и размишљао да проширим асортиман производа. Све је то ручни рад, јер немају машине које то праве и то је била нека срећна околност. То јесте мукотрпан процес, али ми је донео шансу да изађем на тржиште. С обзиром да сам већ био 15 година на естради, није ми било страно појављивање пред медијима и пред људима. Мирку сам предложио да одемо на светски сајам произвођача риболовачке опреме, који се одржавао у Валенсији, у Шпанији. Ту су заступљене све најпознатије светске фирме – произвођачи риболовачке опреме, то није продајни сајам, него се закупи штанд, изложе производи, понесе каталог и визит карта, и покуша да се склопи посао. То је веома скупа инвестиција и у том моменту за мене је била велика, коштала је 6.000 до 7.000 евра. Хтео сам да ризикујем и уложим у то, да видим где сам, и може ли се одавде из Србије да се понуди нешто за светско тржиште. То је била велика ствар, јер сам се као нови произвођач из једне мале земље појавио поред светски познатих произвођача, од којих неки имају преко сто година традиције. Без имало страха лепо сам спаковао своје производе и заједно са Мирковим „Рибоспортом ММ“ појавио се на великој сцени. Одмах, првог дана сајма, добио сам купце из Велике Британије и Шпаније. Суштина је да ако си посвећен томе што радиш и ако се држиш стандарда који постоји на светском тржишту, односно ако се држиш квалитета и поштујеш рокове, увек ће се наћи купац, а то важи за сваку производњу. На штанду је било и преко 300 посетилаца, узимали су се контакти, јер и после две до три године постоји могућност да се неко јави. Тешко је пробити се и направити бренд производа. Зато је врло важно присуствовање сајмовима и кроз ових десет година ја сам то успео. Ишао сам на сајмове у Валенсији, Бриселу, Амстердаму, Паризу. Бечу, Будимпешти, Њујорку итд. Сваке године присуство на сајмовима говори да смо релевантна фирма која ради, која постоји. Из године у године повећавао сам број производа и постојеће производе усавршавао, а оно што је посебно допринело да моја фирма направи бренд су уникатни производи, који су нашли своје место на светском тржишту. Сада покривамо целу Европску унију, извозимо у Америку и Канаду. Нашли смо своје место у том неком домену риболова – мушичарење на светском тржишту. Мило ми је када случајно одем у неку продавницу риболовачке опреме у другој земљи и када видим поред свих тих великих играча који постоје преко 50 или 100 година, своје производе – рекао је власник „HEMINGWAY’S“.
Он каже да је свих 10 година непрекидно улагао у фирму и нада се да ће наредних десет година убирати плодове свог рада.
– Непрекидно се улаже у репроматеријал, објекат, иновације, фирма расте и проширује сe производња, а самим тим повећава се и број запослених. Сада смо нас троје стално запослени и имамо одређени број коопераната, подизвођача, ако тако могу да се изразим. Дакле, са врло симболичним капиталом кренуо сам у овај посао и без глумљења великог газде, уз пуно одрицања и непрестаног рада, створио сам породичну фирму и свој посао којим сам задовољан. И на западу прва генерација људи, који самостално обављају своју делатност, жртве су свог посла, јер је потребно време да би се формирао бренд и формирало тржиште, које доноси могућност да се живи животом достојним човека, да се направи фирма која ће имати неку вредност на тржишту. Мислим да свако из наше земље може да пласира свој производ, али мора да има стрпљења, јер не може данас за сутра да се заврши посао. Потребно је, по мени и то је моје искуство, бар десет година истрајног рада, упорности, одрицања. Моје радно време је од када устанем, док не легнем, и ко пристане на тај концепт рада, када се окрене иза себе може рећи „нешто сам урадио и успео“. Друга варијанта не постоји, нема брзих пара и то је то. Имам срећу, што је концепт рада моје фирме, да имам више коопераната, који делове послова раде за мене. Користим њихове услуге, јер све то сам да финансирам сигурно не бих могао. Моја фирма не може да има и штампарију и алатницу или да прави пластичне одливке – рекао је наш саговорник.
Срђан је почео са пет артикала, а данас, ако један производ носи један бар код, има преко 1.200 различитих бар кодова. То сматра великим успехом за ових 10 година. Поред тога, доживео је да његови производи буду копирани, не од стране Кинеза, већ од Швеђана, Американаца и Енглеза. О Кинезима има чак другачије мишљење од мишљења које је постало устаљено у нашем народу.
– Народ има велику заблуду што се тиче Кине. Ми Кинезе посматрамо кроз ове кинеске продавнице, кроз ту неку робу лошег квалитета, која је давно стигла у Србију. Кина је огромна технолошка земља и све најпознатије светске фирме пренели су технологију у Кину, а Кинези су ту технологију усавршили. Кина је једна озбиљна земља са озбиљним капацитетима, са озбиљним производима, све се прави у Кини, од високе технологије до најпростијих производа. То што Кина има то и Америка сања.
Догађа се да Швеђани, Американци и Енглези копирају моје оригиналне производе, а не Кинези. Поред тога, радим доста услуга и много мојих производа продајем не под својим именом, већ за познате брендове, који моје производе продају под својим именом и на својим тржиштима, тако да сам ушао и ту врсту кооперација. Моја фирма се полако развија и ја сам задовољан досад постигнутим – додао је Срђан.
Ипак, и овај посао зависи од сезоне до сезоне, од временских прилика, рецесије и свега што погађа крајњег купца, како код нас тако и у свету.
– Риболов и мушичарење, као део тог риболова су такви. Мушичарење на светском тржишту траје већ 120 година и оно је најмање заступљено. Чини само 5 посто риболовачког тржишта. Највише пецања представља морски риболов, све што је вараличарење, 30 до 40 посто је шарански риболов на фидер у Европи, а пловак узима 10 посто. Од тих 5 посто светског риболова у мушичарењу, Fly Tying – делатност моје фирме је само 7 посто. Мушичарење чине штап, чекрк, канап, прслук, чизме и остала опрема, и то носи 93 посто у мушичарењу. И ту ми који правимо мушице и материјал треба да нађемо своје место. У Србији нема много људи који се баве мушичарењем, можда до 100 људи, а пловкароша бар у Ужицу има 500, док је мушичара у Ужицу око 20 људи које познајем. То је мало тржиште и зато сам кренуо ван земље – појаснио је Срђан.
Срђанове реалистичне мушице и материјали налазе пут до светских риболоваца, само захваљујући његовој иновативности и упорности. Планови су му да настави да прави нове производе и усавршава постојеће са неким новим материјалима.
Звездана Глигоријевић