USPEŠNI UŽIČANI:VELIMIR TOŠANIĆ, TIFANI
Velimir Veljo Tošanić, nakon što je izučio umetnički zanat vitraža, 1988. godine je osnovao svoju radionicu u Užicu, a nakon toga preselio je u Tripkovu. Malo kasnije, u poslu mu se pridružila ćerka Ana, koja pored toga što pomaže svom ocu, pravi i prekrasan nakit od stakla.
UN: Kako ste se odlučili da se bavite ovim poslom?
– Ja sam trinaest godina vodio folklorni ansambl „Sevojno“, od 1973. do 1986. godine. Tada sam radio u Valjaonici bakra u laboratoriji i bio zadovoljan poslom, ali došlo je vreme da se menja hobi. Počeo sam da tragam za nečim sa čim bih popunio vreme. I, sasvim slučajno sam u jednoj privatnoj poseti mojim prijateljima u Bremenu, koje sam upoznao preko folklora, naišao na jednu radnju. U prvi mah izgledala je kao izložba starih restaurinih vitraža gde su ljudi kupovali. Ušao sam, i kada sam video kako sve to izgleda, odmah sam shvatio da je tu iza radionica. Pošto malo govorim nemački, zamolio sam da razgovaram sa vlasnikom. Pitao sam ga da tu učim taj zanat. Vlasnik je odmah shvatio da sam stranac i pitao me ko sam i odakle. Rekao sam da ću ti sutra doći sa prijateljem. Otišao sam sutradan sa mojim prijateljem Alfredom i vlasnik te radionice je odlučio da me primi. To je bio moj prvi susret sa vitražom. Ostao sam mesec dana u toj radionici. Znači, tamo nisam išao u neku klasičnu školu, ali sledeće tri godine sam nalazio različite radionice u različitim gradovima, gde sam se obučavao u više tehnika. Ovde u zemlji nisam ni znao da postoje takve radionice, sem jedne radionice u Somboru. Nekako mi je više prijalo da me obučavaju Nemci i zbog toga sam naslonjen na tu nemačku školu vitraža. Mogao sam dobro da pratim nastavu i vrlo brzo sam učio. Kada se uđe u taj svet, vidi se da staklo može da se na različite načine dekoriše.
UN: Šta Vam je ostalo posebno u sećanju u vremenu dok ste bili u Nemačkoj?
– Na mene je jako ostavio utisak što sam prisustvovao restauraciji vitraža Berlinske katedrale, gde su prozori 30 metara visoki, a 2 metra široki. To su nemački majstori rekonstruisali i vratili u prvobitno stanje. To gde su radili jesu ogromne hale, gde visi jedan crtež vitraža i to staklo, tako da se svih 30 metara mogu sagledati odjednom. Svaka boja delića stakla koja je propala kroz vreme, treba da bude obeležena. To im je bio reper, da posle na stolu, koji je takođe bio dugačak 30 metara, rade to staklo. Za određene nijanse stakla su angažovali duvače stakla, pa makar bio malecki deo, oni su uključivali peći, organizovali duvače i tražili tu nijansu.
UN: I kako se taj hobi pretvorio u posao?
– Ja sam stvarno mislio da će to biti hobi, nisam nijednog momenta razmišljao da to bude profesija. Razlog zašto sam se opredelio da to bude profesija, bila je ona inflacija 1993. godine, kada su plate bile jedva 10 maraka. Tada sam na Kosovu, u jednoj privatnoj vili, pogodio vitraž za 15.000 maraka. I tada se moje dvoumljenje da li da napustim Valjaonicu ili da krenem u posao sa vitražom prelomilo. Dvoumio sam se, jer kako doći do tržišta, kako ubaciti materijal, jer su bile sankcije. Zbog tog posla sam otvorio radionicu za izradu vitraža, koja je bila četiri godine u dnevnoj sobi u Užicu. Te 1993. godine sam imao prvu izložbu u pozorištu. Do 1999. godine sam bio u Užicu, a kada sam kupio prvu peć za tehniku fuzije stakla, preselio sam radionicu u Tripkovu i od tada je Tipkova postala čuveno selo.
UN: Kako ste dolazili do posla na tim velikim objektima?
– Odmah sam krenuo da se povezujem sa arhitektonskim biroima po Srbiji. Znao sam da radionica može da odradi te poslove. Imao sam sreću da upoznam Mišu Dimitrijevića, jednog od vodećih arhitekata, koji je imao dobar osećaj za staklo. Sa njim sam dosta posla odradio širom Srbije. Isto, preko naših ljudi arhitekata sam dobijao posao u Rusiji. Kosovo je prestalo kao tržište 1999. godine, kada je bilo bombardovanje.
UN: Da li ste više radili na privatnim ili javnim objektima? Koji motivi se najviše traže?
– Više kod privatnih. A to koji motivi se traže je tako različito, u krajnjem slučaju ili nešto apstraktno ili flora i fauna, a neki traže nešto između, neke stilizacije. To je toliko individualno šta narod naručuje. Ponekad mislimo i da ne valja, a posle ispadne dobro to što su ljudi zamislili.
UN: Koliko je teško raditi na staklu?
– Staklo je izuzetno zahtevno. Ovaj zanat nije težak, ali u pitanju je spor proces koji zahteva dosta veštine. Ni alati nisu komplikovani, niti je teško vladati njima, ali traže dosta rada i vežbe, a zahtevi kupaca su različiti. Od komada stakla koji se izbruse spaja se slika, nanose se boje, a potom fuzijom stakla, u peći na 800 stepeni, dobija željeni komad stakla. Sve to traje dugo, ali se isplati, jer se dobija pravo umetničko delo.
UN: Poznato mi je da ste dosta radili kod Slobodana Miloševića i njegove supruge Mire. Šta je to što ste radili za njih?
– Prvo smo radili u njegovoj kući u Požarevcu, gde je sahranjen. Kada smo otišli da nameštamo vitraže u Požarevcu, bila je opšta gužva od majstora. Jedva da smo proneli staklo da nam ne razbiju. Na spratu kuće, takozvanoj galeriji, radili smo vrata i deo iznad vrata na nekoliko mesta, kao i u vinskom podrumu, gde su vrata od kovanog gvožđa i tu smo šupljine popunjavali staklom. Zatim u Tolstojevoj 33, gde je Mira stanovala, pošto je Slobo bio u Hagu, odradili smo veliki prozor i vrata. Bili smo angažovani u Karađorđevu. Jedan stari deo je bio srušen i to su obnovili. Tu smo radili kupatila, svetlarnik i dvoje velika vrata ogromne površine. Uz te radove se uporedo radila sala u kojoj je Tito primao goste, a to su radili Stanišići iz Sombora. Tu su bili motivi guske, patke, sve ono što je vezano za lov. A delove koje sam ja radio bili su apstraktni, pojednostavljeni, bez nekog značenja, uglavnom kombinacija pravilnih linija i malih krivina.
UN: Radili ste i u Rusiji, pa čak i neke vitraže u zamku gde Putin prima visoke goste?
– Upoznao sam Miru Mladenović, koja je radila u „Enrgoprojektu“ . Ona se opredelila da radi u Rusiju i znala je šta mi radimo. Povodom osnivanja 300 godina Sankt Peterburga, bio sam pozvan da radim jedan hotel „Baltička zvezda“, u zalivu gde je Putin napravio kuće i restaurirao jedan zamak iz 18 veka za svoje goste, koje je pozvao na proslavu. Tu su motivi bili apstraktni i jedan jako stilizovan cvet. Preko istog arhitekte smo radili jednu dvoranu u Rostovu na Donu, zatim medicinsko-rekreativni centar na Volgi u Sizranju, u divljini. Mislim da je to kao nacionalni park, a taj centar je pravljen za nekadašnju komunističku elitu. Radili smo kandelabre u Taškentu (to su bili kao ulični fenjeri u obilku svetova), a najviše u sećanju mi je ostao hotel Anapi na Crnom moru.
UN: Zbog čega baš on?
– Tu smo radili ogromni vitraž, gde su nosači od armature, a mi smo trebali da ubacimo stakla sklopljena ovde. Kada smo pošli, poneli smo tri sanduka puna stakla. Leteli smo do Sočija, a onda sm putovali kombijem oko 400 km preko Kavkaza. Ne zna se ko je bio neljubazniji, da li ti carinici koji su me jedva pustili i uzeli sve pare za sanduke sa staklom ili vozač kombija, koji nije hteo ni kafu da nam plati. Nismo imali ni pare kod sebe, jer su nam sve uzeli na carini za staklo. Došli smo oko tri sata u noć i neki Tatarin, čuvar gradilišta, pitao nas hoćemo li kafu. Mi smo sa oduševljenjem prihvatili i on nam je donese. Dok smo čekali jutro dremali smo po stolovima u nekoj letnjoj bašti. U sedam sati došao je direktor, šef gradilišta i radnici. Predstavim se ko sam i šta sam, i kažem da bi trebalo da se smestimo i odmorimo, pa da krenemo sa montiranjem. Oni nam kažu da nam nađe smeštaj onaj ko nas je poslao ovde. Ponašali su se kao da ne postojimo. I onda se tu našao čovek, koji nam je rekao da mu je žao nas i da će da nam pomogne. Odlučili smo samo noću da radimo, kada nema radnika, građevinaca, molera, da na miru montiramo staklo. Mi smo to uradili za četiri do pet dana. Istovremeno smo pratili šta se tu dešavalo preko dana. Vlasnica hotela je bila jedna gospođa, koja je imala oko 70 godina. Ona kada dolazi, to je bila totalna uzbuna. Ona samo nišani i kaže ne valja, ne valja i, na primer, vrati tri sprata vrata od soba ili nameštaj. Oni su je mrzeli. I sada, znajući da ona vraća poslove, mi smo strepeli šta će reći za nas, jer tu nemamo uslova da to popravimo. I dolazi taj jedan čovek i kaže da je gazdarica rekla da su vitraži prekrasni. Poslala je po mene da dođem kod nje da je upoznam. Tada mi je rekla da je zadovoljna i da je to najlepše nešto što je u hotelu urađeno. Pao mi je kamen sa srca. Pitala me za neprijatnosti na granici i ja joj ispričam, pitala me za novac koliko su mi uzeli. I to joj kažem, i ona mi je sutradan ujutru sve isplatila. To su naravno čuli direktor i šef gradilišta, i odjednom su postali ljubazni, pa me čak pozvali na kafu sa njima. Ali, nisam hteo, mada to nije dobro za posao.
UN: Radite dosta po Srbiji?
– Jedan od najlepših vitraža koje smo radili je bio u Maglaskoj ulici, ne znam ko su vlasnici. Tu smo radili spoljašnje prozore, jednu kombinaciju vitraža u sendviču i peskaranje stakla, apstraktno, svedene linije i kvadrati, sa vrlo malo krivina. Najveći vitraž smo radili u jednoj privatnoj vili na Dedinju. Vitraž je zauzimao 64 kvadrata plafona i ugrađeno je 25.000 komadića stakla. To je, u stvari, bila replika vitraža iz opere u Barseloni. Na tome smo radili pune dve godine. I u Novom Pazaru smo radili puno, a najzanimljiviji je bio vitraž u jednoj privatnoj kući, gde su motivi bili egzotične ptice. Od velikih objekata u Beogradu nama je najznačajniji posao VIP salon u Areni. Tu smo radili u saradnji sa slikarom Slobodanom Marinkovićem iz Kraljeva. Puno stakla samo radili i u hotelu „Aleksandar“ u Vrnjačkoj banji. Nedavno smo završili hotel „Mažestik“. Tu je i svečana sala u Skupštini grada Mladenovac, koja je posvećena Engleskinji Elzi Inglis, koja je kao humanitarni radnik pomagala srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu. Na Jatarama, u Mokroj Gori, uradili smo vitraže na stanici. Naši vitraži su na zgradi opštine u Čajetine, u hotelu „Mona“ na Zlatiboru, za „Zlatiborac“ radili smo velike vitraže, bez pregrada 2 puta 3 metra, za šta nam je bilo potrebno šest meseci. Pored toga, radimo i plakete, pa tako mnogi poznate ličnosti, uglavnom sportisti imaju naše plakete. To su na primer Novak Đoković, Miroslav Cerar, Jasna Šekarić, Dane Korica, Ivo Danel i mnogi drugi. Takođe smo radili plakete za Nacionalni ansambl „Kolo“, plakete za manifestaciju „Licidersko srce“, za Rukometni savez Srbije i mnogo toga još.
UN: A u Užicu?
– Mnogi mi znači što sam na poklon uradio prozore na svečanoj sali Skupštine grada. Samo, malo mi je krivo, što još nije urađen ugovor o poklonu. Onda, radili smo vitraž za Saobraćajnu školu, koji stoji u hodniku škole. Naši vitraži imaju u kafe „Revoltu“, a i u „Vremeplovu“. Imao sam neku ideju, gde god je moguće da se u Užicu odrade vitraži, koji ne bi išli po tržišnoj ceni, jer bi smo i mi malo nosili teret toga. Cilj mi je bio da se Užice prepoznaje po nečemu. Jedna od ideja je bila da se ceo onaj stakleni deo na Gradskom kulturnom centru odradi u vitražu. Ali tada nije bilo moguće, zbog nosećih konstrukcija, a nije bilo ni para da se tada zameni. Posle, kada su menjali taj deo, niko me nije zvao, a ja se nisam puno interesovao, mada je i sada moguće da se uradi vitraž.
UN: Radili ste stakla na crkvama i manastirima. Koji su tu motivi?
– Mi radimo vizatijski deo, pošto ispod Save i Dunava nema tradicije slikanja svetaca na staklima. To su uglavnom krstovi i oni ornamenti između fresaka, biljni ili kao venci. Radili smo u manastiru Rača, Sveti Arhangel u Prizrenu, crkve u Ravnima, Šljivovici, Tripkovoj, Solotuši, Bajinoj Bašti, na Zlatiboru, Crvici preko Drine, Zaselje kod Kosjerića, u Banji Koviljači restaruciju vitraža.
UN: Na kraju recite nam, kako da kažem Vaše kolege akademski umetnici, gledaju na to što radite?
– Ana i ja nemamo školu akademiju, to se izučava na slikarstvu, ali oni praktično ne rade ništa, oni se samo informišu o vitražu. Ovde se ne zna gde je granica dekoracije i umetnosti. Nama je mnogo jednstavnije da se bavimo umetničkim zanatom, nego da epitet umetnika lepimo uz naše ime. Kada se nešto dugo radi toliko se toga nauči, a to bi realno bili predmeti na akademiji. Pored zanatskog dela naučili smo da crtamo, da postavimo kompoziciju i dosta smo toga smo savladali uz ljude koji predaju na našim fakultetima. Jednom prilikom poređao sam činije od stakla i zamolio sam dekana Fakulteta primenjene umetnosti da uzme jednu na poklon. On je odabrao jednu, a to je bila naša činija, a ostale su radili pravi umetnici. To dokazuje da smo ipak mi nešto posebno.
I dok je Velimir nosilac posla vitraža na velikim površinama, njegova ćerka Ana, u pauzama, kada ne pomaže ocu, pravi divan nakit od stakla i kako kaže sitno-upotrebne predmete, poput posuda, lustera, lampi i slično.
UN: Ana, kako ste Vi počeli da se bavite ovim poslom?
– Ja sam odrasla uz staklo i bila sam jedno od retke dece kojoj je sa sedam godina bilo dozvoljeno da se igra sa staklom. Te 2006. godine sam se odlučila da se ozbiljno posvetim zanatu. Pored vitraža, pravim nakit od murano stakla, u tehnici fuzije i radim sitno-upotrebne predmete, činije, satove, lampe. U Tripkovoj imamo stalnu postavku i pošto smo u turističkoj ponudi „Zlatibora“, dolazi dosta ljudi i kupuju suvenire. Ovde u gradu smo povezani sa Turističkom organizacijom Užice i u njihovom infocentru ima naših suvenira. Takođe, moji predmeti od stakla mogu se kupiti u cvećari „Talija“. Uglavnom su žene kupci. Nisam ja umetnik, ja sam zanatlija. Mnogima se dopada to što radim, pa sam 2008. godine u jednoj galeriji na Novom Beogradu imala i izložbu.
Zvezdana Gligorijević
