О ЈЕДНОЈ ШКОЛИ ИЗ ДРУГОГ УГЛА
Живим у Севојну од 1961 године. Много догађаја се у периоду до данас издешавало, много значајних „институција“је нестало, привреда такорећи замрла.
Нема „Мејуга“, Радничког дома, базена, добрих фудбалских утакмица и културног навијања, нема штампарије „Димитрије Туцовић“.
Међутим, за све протекле године пролазим скоро свакодневно поред једне јавне установе која ипак зрачи, даје наду, подстиче живот, “производи“ знање, радост, ред, дисциплину, дружење…
Реч је о осмогодишњој школи „Алекса Дејовић“ у Севојну.
Пролазећи поред ограђеног и уређеног дворишта, реновиране фасаде и столарије на школи, лепих и обележених спортских терена, раздрагане деце у дворишту и на спортским теренима, пажњу у последње време увек усмерим на огласну, односно на информациону таблу на ивици дворишта у близини пута и аутобуске станице.
Та табла ме увек обавести, поред образовања као основне делатности, да се одвијају и друге значајне и садржајне акције и активности у оквиру школе. Слике нових првака који започињу стицање нових знања или осмака који крећу у средње школе са својим наставницима и васпитачима, културне и спортске активности у оквиру школе, учешће на такмичењима ученика у разним дисциплинама и на разним нивоима и још пуно тога представљеног сликом и речи…
И увек кад пролазим, усмерим поглед, застанем да прочитам и обавестим се шта се све лепо и у корист деце у нашој школи ради.
У дворишту никад нисам видео одпатке или друге предмете који нарушавају уређену околину, хулигане,кавгу или тучу ђака или нека друг непримерена дешавања.
Заиста леп пример за хваљење и за поштовање. Честитам особљу школе што истрајава у својој мисији образовања и васпитавања деце и омладине.
Радован Радовановић
пензионер из Севојна
