Живот је као мозаик

- Ја сам јединствени пример, коме је генерални директор Здравственог центра забранио да оперише у општој болници - Волим моје пријатељи и браћу музичаре, са којима неко време, у неке ноћи, проводим у кафани -

momo arsenijević

ДР МОМЧИЛО АРСЕНИЈЕВИЋ
Доктор Момчило Арсенијевић рођен је 1951. године у занатлијској породици у Ужицу. У родном граду је завршио осмогодишњу школу и Гимназију, а школске 1970/71. године положио пријемни испит за Медицински факултет у Беораду и тако се уписао на факултет. Средином осамдесетих је специјализирао за специјалисту за ухо, грло и нос. Радио је и у Дому здравља и ужичкој болници, као лекар специјалиста, али имао је и приватну ординацију. У најкритичније време, када је требало да се од хаоса успостави ред, био је на челу Здравственог центра. У октобру ове године поздравиће се са својим колегама и отићи у заслужену пензију. Цео живот др Мома Арсенијевића, и приватни и каријера, постали су један мозаик, који је попуњавао разним драгуљима, али међу којима има и сивог камења. У сваком случају, његово животно и професионално искуство, заслужује да се нађе на страницама нашег листа.
Још као младић, много је волео, како каже, аутомобиле, трке и бензин.
– Потичем из занатлијске породице. Када је у Ужицу почео да се формира тај средњи слој, мој отац и мајка у то време, 1969. године, купили су фићу, који је био наш кућни љубимац. Са њима са прошао хиљаде километара. Прво сам возио по Залтибору и Дивчибарама, онда ишао до Перућца, али и до мора. То је било време мог великог заноса и љубави према аутомобилу и бензину. Пошто аутмобилизам захтева невероватно много средстава, а студирање исто тако, одлучио сам се да се више бавим студирањем, него овом мојом страшћу, која је била део мене – почео је доктор Момо своју причу.
Тога лета је требало да се спрема за упис на Медицински факултет, али његово учење је било мало специфично.
– Мој кум, Ацо Доганџић, и ја, спремали смо пријемни испит на мору у Буљарицама, јер је тамо било ужичко летовалиште. Он је требало да полаже на Машинском факултету физику, хемију и математику, а ја за Медицински факултет физику, хемију и биологију. Онда смо хемију и физику радили заједно, а ја посебно биологију, а он математику. Одлучили смо, као добри ђаци, да то наше летовање искористимо за успешан пријемни испит на факултетима. И онда, ујутру, после буђења и доручка, он и ја нисмо ишли на море. Остајали смо у трпезарији наше мензе и спремали смо пријемни испит. А када су још неки ђаци, који су пали на поправне испите, видели како два студента спремају пријемне испите, трпезарија је била испуњена децом, која су видела да се и на мору може учити. Ми смо учили до ручка, а после се мало одмарали и на море смо излатили теко око 5 сати поподне. Пошто он и ја волимо да будемо дуго у води, негде пре заласка сунца смо излазили из воде и онда играли одбојку, како бисмо очарали лепе даме и показали наша змисјка тела и наше способности. Смене су тада трајале по 15 дана и ми смо се вратили бели, јер смо сунце видели само на заласку. Положио сам пријемни испит и уписао факултет – сећа се др Арсенијевић.
А у Београду је настао други живот. Момо каже, учило се, али упоредо и дружило.
– Имали смо дивну младост. Ми, студенти из Ужица, викенде смо проводили заједно. Била је то једна лепа екипа, било је ту студената са Економског, Технолошког, Правног, Медицинског и Машинског факултета, а неких и виших школа. Петком вече, када почиње викенд, правили смо дружења и дозвољавали нашој младости, да ужива у лепоти постојања. Посећивали смо неке врло лепе ресторана, Клуб инжињера и техничара и Ташмајдан, а понекад и Последњу шансу, с тим што то нисмо смели много родитељима да приказујемо, да не би помислили да су послали децу да се баве свим другим пословима, осим школом. Сви смо завршили све наше започете школе, па и ја сам 1977. године завршио Медицински факултет. После сам отишао у војску и 1978. годину сам провео делом у Београду, а по „казни“ од 1. јула све до 15. децембра те године у војној болници Медине у Херцег Новом – описао је др Арсенијевић своје младалачке дане.
На необичан начин је добио стипендију.
– Када сам био студент друге године факултета, срео сам покојног доктора Станимировића у лифту, јер смо живели у истом улазу. Он је тада био управник Дома здравља. Пита ме шта радим, кажем му да студирам. А онда ме пита шта студирам, ја му одговорим медицину. Пита ме која сам година, одговорим му да сам друга. Онда ме пита да ли сам дао све испите и кажем му да јесам. И тада ми рече да дођем код њега ујутру, да ми да стипендију. И тако ти ја одем код њега, потпишемо неке папире и постанем стипендиста. Дошао сам кући и рекао родитељима, а они остали зачуђени.
Након завршених студија и војске др Момо се вратио у Ужице.
– После завршетка студија видео сам да у нашем Ужицу има места за нас, да имамо могућност да остваримо, као и наши учитељи, врло квалитетне резултате у струци, па смо се многи вратили, желећи да се одужимо свему оном што нам је и кућа, и васпитање, и овај град пружио. Зато смо се вратили и почели да градимо овде каријере и формирамо породице, да би ту живели, радили и гајили децу. И то нам је била и дужност и обавеза. Пошто сам био стипендиста Дома здравља, одмах сам почео да радим, тако да је моја прва радна година била крај децембра 1978. и радио сам као лекар опште праксе. У јануару 1985. године постао сам и специјалиста за оториноларингологију и почео сам да радим као специјалисти у Општој болници. У ствари, у болници сам почео да радим још 1980. године, када сам из Дома здравља прешао у болницу, управо због специјализације. У то време догађало се нешто што је било занимљиво у овој малој вароши. Постојале су две здравствене установе, које нису биле у истом систему, биле су посебне установе. Међутим, тенденција је била да се направи фузија између те две установе, што је касније учињено. Али, док то није учињено, ја сам био радник Дома здравља, а после специјализације морао са да дам отказ и да се запослим у болницу. Док сам завршио специјализацију, болница и Дом здравља постали су један систем, и онда сам као специјалиста радио и у Дому здравља – казао је др Арсенијевић.
Ту је радио све до 1992. године, све док није почео са својом приватном праксом. Тај период, у веома незгодном времену, када је почео рат у Босни, када су у Србији на власти били социјалисти и радикали, са својим системом владања, др Арсенијевић памти као период када је држава желела да угаси приватни сектор.
– Сматрао сам да човек не може да седи на две столице у исто време. Имао сам храбрости и поверења у себе да дам отказ у болници. Тада сам био начелник ОРЛ службе, имао сам супругу и троје деце, али нисам био задовољан, нити својом платом, нити својим статусом и отворио сам приватну ординацију за општу медицинску помоћ и за помоћ у оториноларингологији. Све обавезе према држави, порезима, са пријављеном ординацијом сам измиривао и оставио сам слободно радно место, за неког будућег млађег колегу, у установи из које сам изашао. Времена су била врло занимљива и није било нимало лако, поготову што је комплентан систем био против нас приватника. Тенденција је била да се ми мали угушимо, а поготову ми мали у провинцији, за разлику од Београда, који је већ, захваљујући једној још увек постојећој тенденцији београдизације, ове наше мале Србије, дозвољавао штошта, али је било неопходно угушити периферију, угушити провинцију. Приватну ординацију сам држао све до 1995. године, када је тадашњи директор прво опште болнице, па онда Здравственог центра, одлучио да прекине сарадњу са нама приватницима. Ми смо имали уговор са болницом, да у слободним терминима користимо операционе сале Опште болнице, да ми из приватне хируршке службе своју клијентелу ту оперешимо. Редовно смо и уредно рефундирали по уговору, средства за коришћење операционих сала. Нисмо могли да правимо операциону салу за нас негде у граду, али смо већ постојеће капацитете, који ионако нису били искоришћени, могли да користимо, уз одговарајућу наканду. Међутим, као што сам рекао, тененденција је била да се мали угуше и тако да је дошло до раскида уговора између нас приватника и Опште болнице. Ми смо практично остали на белом хлебу, јер, ако би неко дошао код мене да буде оперисан, а ја то не могу да приуштим, онда нема разлога да дође на преглед код мене. Тако су почеле да се гасе приватне ординације. Видевши ту тенденцију, одлучио сам се, захваљајући мојим пријатељима, који су били на одређеним позицијама и замолили директора Дома здравља и директора Здравственог центра да се вратим у систем. И у марту 1995. године почео сам да радим као специјалиста оториноларинголог у Дому здравља – рекао је др Арсенијевић.
Тада је важило правило да лекари из болнице долазе на месец дана у Дом здравља, а лекар специјалиста из Дома здравља одлази у болницу, како би могли да се усавршавају и не забораве да оперишу. Међутим, доктору Арсенијевећу је тадашњи директор Здравственог центра декретом забранио да ради у болници.
– Ја сам јединствени пример, коме је генерални директор Здравственог центра забранио да оперише у Општој болници. Раније, у време добрих људи, у време када су паметни људи држали под контролом и оно што раде и образовали своје млађе и спремали кадар, сарадња између Дома здравља и ужичке болнице била је изванредна, поготову у неким службама, између осталог и у ОРЛ. Лекари који су били примљени у Дом здравља, могли су да долазе у Општу болницу и да имају један оперативни дан у којем ће оперисати своје пацијенте, да не би заборавили своју струку, да не би били само амбулантни лекари. То им је омогућавано са најбољом благонаклоношћу и са жељом да им се помогне. Ту је било кружења, да лекар из болнице проведе месец дана у Дому здравља, а лекар из Дома здравља проведе шест месеци у болнице, све док не стигне на ред да се врати у Дом здравља, зависно од броја извршилаца. И то је све функционисало. И када је требало да ја користим то право и пређем у болницу да оперишем своје пацијенте, добио сам тај декрет, именом и презименом и местом запослења, да ми се забрањује да оперишем у болници – казао је др Арсенијевић.
Међутим, природа чини своје, па је један број лекара са ОРЛ морао у пензију, а одељење остало без довољног броја лекара.
– Објављен је конкурс за потребу за једним оториноларингологом у општој болници. То је било 1996. године. Уместо само да ме преместе са једног радног места на друго, ја сам морао да конкуришем. Последњег дана истека конкурса, дођем до тадашњег генералног директора, примио ме врло уљудно, и питао сам га да ли је конкурс намештен, да ли неко има договор да буде примљен на то место, и ако је то случај, да ја повучем своју молбу, да не бих изигравао мајмуна. Директор каже да није. Пошто се нико није јавио осим мене, будем примљен у моје одељење, у коме сам поникао, где сам био начелник. Тада је др Цале Глушчевић био начелник одељења и са мојим дивним колегама, сада покојним др Миланом Јањићем, мојим учитељем, доктором медицинских наука, Борком Поповићем и свим млађим колегама наставим ту да радим. И у сваком случају, моја каријера је кренула поново оним током који је везан за рад у једној квалитетној и доброј установи, где смо имали све услове за добар рад. Тада, а после је дошло оно време, којег не желимо сви да се сећамо, па смо некако и то прегурали преко главе. Стигли смо и до 5. октобар, када су све демократске снаге у том тренутку биле уједињене у једну жељу да се нешто промени – сећа се др Момо.
Требало је у то време, нарочито они који су били против тадашњег система, понети сав терет промена. Међу њима је био и др Момчило Арсенијевић.
– Ми као народ имамо посебну особину, да нама кад дође до врха јабучице, хоћемо нешто да променимо, али смо невероватно кратковиди, не видимо шта ћемо после. Ми умемо да срушимо и то срушимо, и уместо да на рушевинама изградимо нешто боље, за све оне који су учествовали у том врло тешком и историјски важном тренутку, ми, као да смо испразнили неку енергију из себе и изгледамо као издувани балони. Не схватамо шта смо оставрили. А онда сви они који су своја дупета склањали по ћошковима и буџацима испливају на површину и почињу да нам кроје судбину у којој, осим њиховог задовољства и користи, обичан човек има само муку – описао је др Арсенијевић тадашњи период.
Он је одмах после 5. октобра дошао на место генералног директора Здравственог центра.
– То ми је било посебно задовољство, да сам оном што ми је забранио да оперишем, дошао да заузмем место. Додуше, није ми то дуго трајало, само пар месеци. Они који су били на периферији, дошли су, да нас, који смо носили сав терет и били најугорженија лица у том времену, не само ми, него и наше породице, када смо обавили сав тај посао и стигли да доведемо нешто у једну лепу раван, полако су почели да нас политичким и другим методама склањају. Дошли су они који су били мало послушнији, јер ми који смо мало пргавији и склони малом агресивнијем понашању и не прихаватамо многе директиве, које су нам биле сувисле, нисмо одговарали. Због тога мало и испаштамо, јер је у неким системима много заначајније да будеш послушан и добијеш одређену корист, него да будеш опонент. После сам наставио да радим у мом одељењу. Др Цале Глушчевић је отишао у пензију, а др Мире Јевтић је именован за заменика директора болнице, па су тако мене поново поставили да будем начелник ОРЛ одељења. У то време је покојни др Дарко Маринковић био генерални директор. Ту сам фунцкију вршио све до 2014. године. Тада сам замолио да више не будем начелник и објаснио да је потребно неко млађи, који има неке нове идеје. Ја сам човек који је зашао у озбиљне године и захављајући др Милошу Божовићу, који је у међувремену посато директор Здравственог центра, узео ме је у своју екипу и постао сам саветник генралног директора за медицинска питања, а на место начелника ОРЛ постављен др Недељко Жилић. Са тог места, захваљујући што у овој години пуним 65 година, и по сили закона, отићи ћу у пензију.
– То ми није тешко пало, јер сам човек који је по природи хедониста, у најлепшем смислу те речи. Имам много активности у којима проналазим своја задовољства и имам много пријатеља. То врем,е које сам до сада користио радећи на послу, сада могу да користим бивајући у неким предивним условима, као на пример код мога друга столара и табутара, Џимија, код мога пријатеља, који се бави електриком и електроником, Новака Гардића, код мог друга, кога молим да ме научи неким водоинсталетерским цакама, Цмиље, и код низ пријатеља који се баве дивним пословима и занатима, који мени испуњавају задовољство. Једино што могу да им помогнем је да им не сметам, а још ако ми кажу да им нешто придржим, мени је одлично – додао је др Момо у шали.
Посао лекара, у сваком случају, није лак. Годинама операције, стресови када су животи у питању, оставили су трага на нашег саговорника.
– Сви људи који се баве овом струком, а поготову који су у хирургију, имају невероватно много стресних ситуација. Сваки пут када уђете у операциону салу, без обзира што имате изванредне сараднике и предивне људе око себе, може се десити нешто што је изненада и што је стресно. А увек је стресно када узмете нож, да засечете прво кожу, а онда, зависно од врсте хирургије којом се бавите, да засечете или кост или да уђете у трбушну дупљу, или у мозак, или ми, оториноларинголози, да уђемо у шупљине које су испод мозга, у средње уво, носне ходнике, у гркљан и слично. И увек је ту нешто стресно. Код нас је посебно стресно када се ради о страним телима душника, па и једњака, али душника посебно, а нарочито када су у питању мала деца. Е, ту је нешто што изазива онај пресинг на човека професионалца, коме се можете десити, да буде онај који је вратио живот или који је угасио живот. То су врло тешки тренуци за све, за родитеље који чекају, за екипу која ради. Невероватно је тешко то стање приказати. На несрећу, било је таквих случајева, али на срећу, сви су завршени како треба – добро. Ми у том тренутку изгледамо доста мирно и сви радимо све, али шта се у нама после догађа, то је нешто што се не да описати. То се само доживљава. То више, у овим годинама, није за мене. За мене је сада нешто друго – рекао је др Момо и додао да млад човек, који је спреман и опредељен за своју професију, то може да изнесе, а да се то скоро не примети.
Зато др Арсенијевић већ зна шта ће да ради у својим пензионерским данима.
– Моја велика љубав је и дружење са рибарима. Никада нисам пецао, нити сада пецам, али волим да будем са њима. Волим наше реке и језера. Волим да будем са њима и слушам њихове приче, а док они пецају, ја имам прилику да њихове „хацијенде“, то су приколице, шупе, чамци, поправљам и смишљам идеје како нешто да унапредим или средим. Такође, скупљам дрва што реке и језера избаце, спремам, да оно што смо понели ,у случају да ништа не упецају, ставим на роштиљ, да не би били гладни. Ја са њима уживам. Много волим и Мокру гору. То ми је дедовина и очевина и родитељи су ми оставили једну лепу викендицу, која још није довршена, нити ће ускоро, али се у њој може боравити, јер је покривена и има једну просторију која је апсолутно оспособљена, а то је купатило, а све остало има да се ради. И посебно ми је у души мило што моја деца воле Мокру гору и долазе када могу. Време од Светога Илије до Велике госпојине проводим у Мокрој Гори. Пре тога, врло често сам на Радојини, Перућцу, помало на Митровцу, Заовинском и Сјеничком језеру. То су дестинације које ми испуњавају душу радошћу, јер свуда тамо су моји пријатељи, са којима могу да проведем викенд, да се лепо дружимо, да се купамо и возамо чамцима. Када са пријатељима проведете неко време, на местимо која вас испуњавају задовољством, то вам је као, кад сте уморни и знојави, истуширате се, а са пријатељима – истуширате душу. Не треба вама сто пријатеља, довољно је један или два, ако их има три, четири, па ви сте пребогат човек. То је највећа лепота. Људски живот је као мозаик. Када се родите, имате задати живот, састављен од оквира и каменчића, који су црно-бели и помало сиви. Али га попуњавате најлепшим бојама и најлепшим колоритима драгуља који у вашем животу постоје. И, када једног тренутка погледате тај мозаик, видећете ваш живот – рекао је наш саговорник.
Др Арсенијевића, осим по томе што је био изврстан доктор, знају га као Ужичанина који воли добру музику и добру чашицу.
– Волим моје пријатељи и браћу музичаре, са којима неко време, у неке ноћи, проводим у кафани. Захављајући тим дивним људими, тој песми која нам је једноставно радост срца и душе, ми онда, што би наши стари рекли, до дубоко у ноћ будемо на тим местима. Топлина душе излази на површину, неки болови срца долазе у речи неких песама, а неки добри музичари то сагледају и преточе у дивне звуке, и у дивне речи. Е, то је оно што мени испуњава задовољством и што ја, поред библиотеке и музеја, бирам да будем и у кафани. И музичари живе један тежак живот, јер није нимало лако испуњавати туђе жеље и ћефове у касно доба, поготову неких људи, када се набекријају, који не знају што су, а камоли шта хоће. Тежак је тај кафански динар. Међутим, моји пријатељи су ведрог духа и тотално опредељени нечему што се зове уживање у музици, све изнесу, па чак и тешке људе, који су тешки себи, а камоли другима. Ми имамо наше песме, које су много лепе, које су емотивно обојене, које имају топлину и које нису „прангијање“ одређених нових звезда, којекаквих продукција. Ми волимо да свирамо ону стару кафанску мизуку, у којој се ужива, које пева Тозовац, покојни Тома Здравковић, Звонко Богдан и многи други дивни непознати људи, који су певали по кафанама и свирали староградске песме и романсе. Ми се ту пронађемо, зато што у тим песмама није само жеља за добити, него је жеља да се покаже душа – рекао је др Момо.
Др Момчило Арсенијевић је на крају рекао да себе сматра обичним Ужичанином, а посебно Мокрогорцем, и ако у њему има нешто покварено, како каже, то је зато, јер када иде у Мокру Гору, два пута пролази кроз Кремна.
– То сам рекао, јер имам дивне пријатеље из Кремана, мало да се нашалим – рекао је на крају наш саговорник.

Звездана Глигоријевић

srodni link: http://uzickanedelja.rs/uzice-ce-uskoro-ostati-bez-hirurga/

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.