DR MOMČILO ARSENIJEVIĆ
Doktor Momčilo Arsenijević rođen je 1951. godine u zanatlijskoj porodici u Užicu. U rodnom gradu je završio osmogodišnju školu i Gimnaziju, a školske 1970/71. godine položio prijemni ispit za Medicinski fakultet u Beoradu i tako se upisao na fakultet. Sredinom osamdesetih je specijalizirao za specijalistu za uho, grlo i nos. Radio je i u Domu zdravlja i užičkoj bolnici, kao lekar specijalista, ali imao je i privatnu ordinaciju. U najkritičnije vreme, kada je trebalo da se od haosa uspostavi red, bio je na čelu Zdravstvenog centra. U oktobru ove godine pozdraviće se sa svojim kolegama i otići u zasluženu penziju. Ceo život dr Moma Arsenijevića, i privatni i karijera, postali su jedan mozaik, koji je popunjavao raznim draguljima, ali među kojima ima i sivog kamenja. U svakom slučaju, njegovo životno i profesionalno iskustvo, zaslužuje da se nađe na stranicama našeg lista.
Još kao mladić, mnogo je voleo, kako kaže, automobile, trke i benzin.
– Potičem iz zanatlijske porodice. Kada je u Užicu počeo da se formira taj srednji sloj, moj otac i majka u to vreme, 1969. godine, kupili su fiću, koji je bio naš kućni ljubimac. Sa njima sa prošao hiljade kilometara. Prvo sam vozio po Zaltiboru i Divčibarama, onda išao do Perućca, ali i do mora. To je bilo vreme mog velikog zanosa i ljubavi prema automobilu i benzinu. Pošto autmobilizam zahteva neverovatno mnogo sredstava, a studiranje isto tako, odlučio sam se da se više bavim studiranjem, nego ovom mojom strašću, koja je bila deo mene – počeo je doktor Momo svoju priču.
Toga leta je trebalo da se sprema za upis na Medicinski fakultet, ali njegovo učenje je bilo malo specifično.
– Moj kum, Aco Dogandžić, i ja, spremali smo prijemni ispit na moru u Buljaricama, jer je tamo bilo užičko letovalište. On je trebalo da polaže na Mašinskom fakultetu fiziku, hemiju i matematiku, a ja za Medicinski fakultet fiziku, hemiju i biologiju. Onda smo hemiju i fiziku radili zajedno, a ja posebno biologiju, a on matematiku. Odlučili smo, kao dobri đaci, da to naše letovanje iskoristimo za uspešan prijemni ispit na fakultetima. I onda, ujutru, posle buđenja i doručka, on i ja nismo išli na more. Ostajali smo u trpezariji naše menze i spremali smo prijemni ispit. A kada su još neki đaci, koji su pali na popravne ispite, videli kako dva studenta spremaju prijemne ispite, trpezarija je bila ispunjena decom, koja su videla da se i na moru može učiti. Mi smo učili do ručka, a posle se malo odmarali i na more smo izlatili teko oko 5 sati popodne. Pošto on i ja volimo da budemo dugo u vodi, negde pre zalaska sunca smo izlazili iz vode i onda igrali odbojku, kako bismo očarali lepe dame i pokazali naša zmisjka tela i naše sposobnosti. Smene su tada trajale po 15 dana i mi smo se vratili beli, jer smo sunce videli samo na zalasku. Položio sam prijemni ispit i upisao fakultet – seća se dr Arsenijević.
A u Beogradu je nastao drugi život. Momo kaže, učilo se, ali uporedo i družilo.
– Imali smo divnu mladost. Mi, studenti iz Užica, vikende smo provodili zajedno. Bila je to jedna lepa ekipa, bilo je tu studenata sa Ekonomskog, Tehnološkog, Pravnog, Medicinskog i Mašinskog fakulteta, a nekih i viših škola. Petkom veče, kada počinje vikend, pravili smo druženja i dozvoljavali našoj mladosti, da uživa u lepoti postojanja. Posećivali smo neke vrlo lepe restorana, Klub inžinjera i tehničara i Tašmajdan, a ponekad i Poslednju šansu, s tim što to nismo smeli mnogo roditeljima da prikazujemo, da ne bi pomislili da su poslali decu da se bave svim drugim poslovima, osim školom. Svi smo završili sve naše započete škole, pa i ja sam 1977. godine završio Medicinski fakultet. Posle sam otišao u vojsku i 1978. godinu sam proveo delom u Beogradu, a po „kazni“ od 1. jula sve do 15. decembra te godine u vojnoj bolnici Medine u Herceg Novom – opisao je dr Arsenijević svoje mladalačke dane.
Na neobičan način je dobio stipendiju.
– Kada sam bio student druge godine fakulteta, sreo sam pokojnog doktora Stanimirovića u liftu, jer smo živeli u istom ulazu. On je tada bio upravnik Doma zdravlja. Pita me šta radim, kažem mu da studiram. A onda me pita šta studiram, ja mu odgovorim medicinu. Pita me koja sam godina, odgovorim mu da sam druga. Onda me pita da li sam dao sve ispite i kažem mu da jesam. I tada mi reče da dođem kod njega ujutru, da mi da stipendiju. I tako ti ja odem kod njega, potpišemo neke papire i postanem stipendista. Došao sam kući i rekao roditeljima, a oni ostali začuđeni.
Nakon završenih studija i vojske dr Momo se vratio u Užice.
– Posle završetka studija video sam da u našem Užicu ima mesta za nas, da imamo mogućnost da ostvarimo, kao i naši učitelji, vrlo kvalitetne rezultate u struci, pa smo se mnogi vratili, želeći da se odužimo svemu onom što nam je i kuća, i vaspitanje, i ovaj grad pružio. Zato smo se vratili i počeli da gradimo ovde karijere i formiramo porodice, da bi tu živeli, radili i gajili decu. I to nam je bila i dužnost i obaveza. Pošto sam bio stipendista Doma zdravlja, odmah sam počeo da radim, tako da je moja prva radna godina bila kraj decembra 1978. i radio sam kao lekar opšte prakse. U januaru 1985. godine postao sam i specijalista za otorinolaringologiju i počeo sam da radim kao specijalisti u Opštoj bolnici. U stvari, u bolnici sam počeo da radim još 1980. godine, kada sam iz Doma zdravlja prešao u bolnicu, upravo zbog specijalizacije. U to vreme događalo se nešto što je bilo zanimljivo u ovoj maloj varoši. Postojale su dve zdravstvene ustanove, koje nisu bile u istom sistemu, bile su posebne ustanove. Međutim, tendencija je bila da se napravi fuzija između te dve ustanove, što je kasnije učinjeno. Ali, dok to nije učinjeno, ja sam bio radnik Doma zdravlja, a posle specijalizacije morao sa da dam otkaz i da se zaposlim u bolnicu. Dok sam završio specijalizaciju, bolnica i Dom zdravlja postali su jedan sistem, i onda sam kao specijalista radio i u Domu zdravlja – kazao je dr Arsenijević.
Tu je radio sve do 1992. godine, sve dok nije počeo sa svojom privatnom praksom. Taj period, u veoma nezgodnom vremenu, kada je počeo rat u Bosni, kada su u Srbiji na vlasti bili socijalisti i radikali, sa svojim sistemom vladanja, dr Arsenijević pamti kao period kada je država želela da ugasi privatni sektor.
– Smatrao sam da čovek ne može da sedi na dve stolice u isto vreme. Imao sam hrabrosti i poverenja u sebe da dam otkaz u bolnici. Tada sam bio načelnik ORL službe, imao sam suprugu i troje dece, ali nisam bio zadovoljan, niti svojom platom, niti svojim statusom i otvorio sam privatnu ordinaciju za opštu medicinsku pomoć i za pomoć u otorinolaringologiji. Sve obaveze prema državi, porezima, sa prijavljenom ordinacijom sam izmirivao i ostavio sam slobodno radno mesto, za nekog budućeg mlađeg kolegu, u ustanovi iz koje sam izašao. Vremena su bila vrlo zanimljiva i nije bilo nimalo lako, pogotovu što je komplentan sistem bio protiv nas privatnika. Tendencija je bila da se mi mali ugušimo, a pogotovu mi mali u provinciji, za razliku od Beograda, koji je već, zahvaljujući jednoj još uvek postojećoj tendenciji beogradizacije, ove naše male Srbije, dozvoljavao štošta, ali je bilo neophodno ugušiti periferiju, ugušiti provinciju. Privatnu ordinaciju sam držao sve do 1995. godine, kada je tadašnji direktor prvo opšte bolnice, pa onda Zdravstvenog centra, odlučio da prekine saradnju sa nama privatnicima. Mi smo imali ugovor sa bolnicom, da u slobodnim terminima koristimo operacione sale Opšte bolnice, da mi iz privatne hirurške službe svoju klijentelu tu operešimo. Redovno smo i uredno refundirali po ugovoru, sredstva za korišćenje operacionih sala. Nismo mogli da pravimo operacionu salu za nas negde u gradu, ali smo već postojeće kapacitete, koji ionako nisu bili iskorišćeni, mogli da koristimo, uz odgovarajuću nakandu. Međutim, kao što sam rekao, tenendencija je bila da se mali uguše i tako da je došlo do raskida ugovora između nas privatnika i Opšte bolnice. Mi smo praktično ostali na belom hlebu, jer, ako bi neko došao kod mene da bude operisan, a ja to ne mogu da priuštim, onda nema razloga da dođe na pregled kod mene. Tako su počele da se gase privatne ordinacije. Videvši tu tendenciju, odlučio sam se, zahvaljajući mojim prijateljima, koji su bili na određenim pozicijama i zamolili direktora Doma zdravlja i direktora Zdravstvenog centra da se vratim u sistem. I u martu 1995. godine počeo sam da radim kao specijalista otorinolaringolog u Domu zdravlja – rekao je dr Arsenijević.
Tada je važilo pravilo da lekari iz bolnice dolaze na mesec dana u Dom zdravlja, a lekar specijalista iz Doma zdravlja odlazi u bolnicu, kako bi mogli da se usavršavaju i ne zaborave da operišu. Međutim, doktoru Arsenijeveću je tadašnji direktor Zdravstvenog centra dekretom zabranio da radi u bolnici.
– Ja sam jedinstveni primer, kome je generalni direktor Zdravstvenog centra zabranio da operiše u Opštoj bolnici. Ranije, u vreme dobrih ljudi, u vreme kada su pametni ljudi držali pod kontrolom i ono što rade i obrazovali svoje mlađe i spremali kadar, saradnja između Doma zdravlja i užičke bolnice bila je izvanredna, pogotovu u nekim službama, između ostalog i u ORL. Lekari koji su bili primljeni u Dom zdravlja, mogli su da dolaze u Opštu bolnicu i da imaju jedan operativni dan u kojem će operisati svoje pacijente, da ne bi zaboravili svoju struku, da ne bi bili samo ambulantni lekari. To im je omogućavano sa najboljom blagonaklonošću i sa željom da im se pomogne. Tu je bilo kruženja, da lekar iz bolnice provede mesec dana u Domu zdravlja, a lekar iz Doma zdravlja provede šest meseci u bolnice, sve dok ne stigne na red da se vrati u Dom zdravlja, zavisno od broja izvršilaca. I to je sve funkcionisalo. I kada je trebalo da ja koristim to pravo i pređem u bolnicu da operišem svoje pacijente, dobio sam taj dekret, imenom i prezimenom i mestom zaposlenja, da mi se zabranjuje da operišem u bolnici – kazao je dr Arsenijević.
Međutim, priroda čini svoje, pa je jedan broj lekara sa ORL morao u penziju, a odeljenje ostalo bez dovoljnog broja lekara.
– Objavljen je konkurs za potrebu za jednim otorinolaringologom u opštoj bolnici. To je bilo 1996. godine. Umesto samo da me premeste sa jednog radnog mesta na drugo, ja sam morao da konkurišem. Poslednjeg dana isteka konkursa, dođem do tadašnjeg generalnog direktora, primio me vrlo uljudno, i pitao sam ga da li je konkurs namešten, da li neko ima dogovor da bude primljen na to mesto, i ako je to slučaj, da ja povučem svoju molbu, da ne bih izigravao majmuna. Direktor kaže da nije. Pošto se niko nije javio osim mene, budem primljen u moje odeljenje, u kome sam ponikao, gde sam bio načelnik. Tada je dr Cale Gluščević bio načelnik odeljenja i sa mojim divnim kolegama, sada pokojnim dr Milanom Janjićem, mojim učiteljem, doktorom medicinskih nauka, Borkom Popovićem i svim mlađim kolegama nastavim tu da radim. I u svakom slučaju, moja karijera je krenula ponovo onim tokom koji je vezan za rad u jednoj kvalitetnoj i dobroj ustanovi, gde smo imali sve uslove za dobar rad. Tada, a posle je došlo ono vreme, kojeg ne želimo svi da se sećamo, pa smo nekako i to pregurali preko glave. Stigli smo i do 5. oktobar, kada su sve demokratske snage u tom trenutku bile ujedinjene u jednu želju da se nešto promeni – seća se dr Momo.
Trebalo je u to vreme, naročito oni koji su bili protiv tadašnjeg sistema, poneti sav teret promena. Među njima je bio i dr Momčilo Arsenijević.
– Mi kao narod imamo posebnu osobinu, da nama kad dođe do vrha jabučice, hoćemo nešto da promenimo, ali smo neverovatno kratkovidi, ne vidimo šta ćemo posle. Mi umemo da srušimo i to srušimo, i umesto da na ruševinama izgradimo nešto bolje, za sve one koji su učestvovali u tom vrlo teškom i istorijski važnom trenutku, mi, kao da smo ispraznili neku energiju iz sebe i izgledamo kao izduvani baloni. Ne shvatamo šta smo ostavrili. A onda svi oni koji su svoja dupeta sklanjali po ćoškovima i budžacima isplivaju na površinu i počinju da nam kroje sudbinu u kojoj, osim njihovog zadovoljstva i koristi, običan čovek ima samo muku – opisao je dr Arsenijević tadašnji period.
On je odmah posle 5. oktobra došao na mesto generalnog direktora Zdravstvenog centra.
– To mi je bilo posebno zadovoljstvo, da sam onom što mi je zabranio da operišem, došao da zauzmem mesto. Doduše, nije mi to dugo trajalo, samo par meseci. Oni koji su bili na periferiji, došli su, da nas, koji smo nosili sav teret i bili najugorženija lica u tom vremenu, ne samo mi, nego i naše porodice, kada smo obavili sav taj posao i stigli da dovedemo nešto u jednu lepu ravan, polako su počeli da nas političkim i drugim metodama sklanjaju. Došli su oni koji su bili malo poslušniji, jer mi koji smo malo prgaviji i skloni malom agresivnijem ponašanju i ne prihavatamo mnoge direktive, koje su nam bile suvisle, nismo odgovarali. Zbog toga malo i ispaštamo, jer je u nekim sistemima mnogo zanačajnije da budeš poslušan i dobiješ određenu korist, nego da budeš oponent. Posle sam nastavio da radim u mom odeljenju. Dr Cale Gluščević je otišao u penziju, a dr Mire Jevtić je imenovan za zamenika direktora bolnice, pa su tako mene ponovo postavili da budem načelnik ORL odeljenja. U to vreme je pokojni dr Darko Marinković bio generalni direktor. Tu sam funckiju vršio sve do 2014. godine. Tada sam zamolio da više ne budem načelnik i objasnio da je potrebno neko mlađi, koji ima neke nove ideje. Ja sam čovek koji je zašao u ozbiljne godine i zahavljajući dr Milošu Božoviću, koji je u međuvremenu posato direktor Zdravstvenog centra, uzeo me je u svoju ekipu i postao sam savetnik genralnog direktora za medicinska pitanja, a na mesto načelnika ORL postavljen dr Nedeljko Žilić. Sa tog mesta, zahvaljujući što u ovoj godini punim 65 godina, i po sili zakona, otići ću u penziju.
– To mi nije teško palo, jer sam čovek koji je po prirodi hedonista, u najlepšem smislu te reči. Imam mnogo aktivnosti u kojima pronalazim svoja zadovoljstva i imam mnogo prijatelja. To vrem,e koje sam do sada koristio radeći na poslu, sada mogu da koristim bivajući u nekim predivnim uslovima, kao na primer kod moga druga stolara i tabutara, Džimija, kod moga prijatelja, koji se bavi elektrikom i elektronikom, Novaka Gardića, kod mog druga, koga molim da me nauči nekim vodoinstaleterskim cakama, Cmilje, i kod niz prijatelja koji se bave divnim poslovima i zanatima, koji meni ispunjavaju zadovoljstvo. Jedino što mogu da im pomognem je da im ne smetam, a još ako mi kažu da im nešto pridržim, meni je odlično – dodao je dr Momo u šali.
Posao lekara, u svakom slučaju, nije lak. Godinama operacije, stresovi kada su životi u pitanju, ostavili su traga na našeg sagovornika.
– Svi ljudi koji se bave ovom strukom, a pogotovu koji su u hirurgiju, imaju neverovatno mnogo stresnih situacija. Svaki put kada uđete u operacionu salu, bez obzira što imate izvanredne saradnike i predivne ljude oko sebe, može se desiti nešto što je iznenada i što je stresno. A uvek je stresno kada uzmete nož, da zasečete prvo kožu, a onda, zavisno od vrste hirurgije kojom se bavite, da zasečete ili kost ili da uđete u trbušnu duplju, ili u mozak, ili mi, otorinolaringolozi, da uđemo u šupljine koje su ispod mozga, u srednje uvo, nosne hodnike, u grkljan i slično. I uvek je tu nešto stresno. Kod nas je posebno stresno kada se radi o stranim telima dušnika, pa i jednjaka, ali dušnika posebno, a naročito kada su u pitanju mala deca. E, tu je nešto što izaziva onaj presing na čoveka profesionalca, kome se možete desiti, da bude onaj koji je vratio život ili koji je ugasio život. To su vrlo teški trenuci za sve, za roditelje koji čekaju, za ekipu koja radi. Neverovatno je teško to stanje prikazati. Na nesreću, bilo je takvih slučajeva, ali na sreću, svi su završeni kako treba – dobro. Mi u tom trenutku izgledamo dosta mirno i svi radimo sve, ali šta se u nama posle događa, to je nešto što se ne da opisati. To se samo doživljava. To više, u ovim godinama, nije za mene. Za mene je sada nešto drugo – rekao je dr Momo i dodao da mlad čovek, koji je spreman i opredeljen za svoju profesiju, to može da iznese, a da se to skoro ne primeti.
Zato dr Arsenijević već zna šta će da radi u svojim penzionerskim danima.
– Moja velika ljubav je i druženje sa ribarima. Nikada nisam pecao, niti sada pecam, ali volim da budem sa njima. Volim naše reke i jezera. Volim da budem sa njima i slušam njihove priče, a dok oni pecaju, ja imam priliku da njihove „hacijende“, to su prikolice, šupe, čamci, popravljam i smišljam ideje kako nešto da unapredim ili sredim. Takođe, skupljam drva što reke i jezera izbace, spremam, da ono što smo poneli ,u slučaju da ništa ne upecaju, stavim na roštilj, da ne bi bili gladni. Ja sa njima uživam. Mnogo volim i Mokru goru. To mi je dedovina i očevina i roditelji su mi ostavili jednu lepu vikendicu, koja još nije dovršena, niti će uskoro, ali se u njoj može boraviti, jer je pokrivena i ima jednu prostoriju koja je apsolutno osposobljena, a to je kupatilo, a sve ostalo ima da se radi. I posebno mi je u duši milo što moja deca vole Mokru goru i dolaze kada mogu. Vreme od Svetoga Ilije do Velike gospojine provodim u Mokroj Gori. Pre toga, vrlo često sam na Radojini, Perućcu, pomalo na Mitrovcu, Zaovinskom i Sjeničkom jezeru. To su destinacije koje mi ispunjavaju dušu radošću, jer svuda tamo su moji prijatelji, sa kojima mogu da provedem vikend, da se lepo družimo, da se kupamo i vozamo čamcima. Kada sa prijateljima provedete neko vreme, na mestimo koja vas ispunjavaju zadovoljstvom, to vam je kao, kad ste umorni i znojavi, istuširate se, a sa prijateljima – istuširate dušu. Ne treba vama sto prijatelja, dovoljno je jedan ili dva, ako ih ima tri, četiri, pa vi ste prebogat čovek. To je najveća lepota. Ljudski život je kao mozaik. Kada se rodite, imate zadati život, sastavljen od okvira i kamenčića, koji su crno-beli i pomalo sivi. Ali ga popunjavate najlepšim bojama i najlepšim koloritima dragulja koji u vašem životu postoje. I, kada jednog trenutka pogledate taj mozaik, videćete vaš život – rekao je naš sagovornik.
Dr Arsenijevića, osim po tome što je bio izvrstan doktor, znaju ga kao Užičanina koji voli dobru muziku i dobru čašicu.
– Volim moje prijatelji i braću muzičare, sa kojima neko vreme, u neke noći, provodim u kafani. Zahavljajući tim divnim ljudimi, toj pesmi koja nam je jednostavno radost srca i duše, mi onda, što bi naši stari rekli, do duboko u noć budemo na tim mestima. Toplina duše izlazi na površinu, neki bolovi srca dolaze u reči nekih pesama, a neki dobri muzičari to sagledaju i pretoče u divne zvuke, i u divne reči. E, to je ono što meni ispunjava zadovoljstvom i što ja, pored biblioteke i muzeja, biram da budem i u kafani. I muzičari žive jedan težak život, jer nije nimalo lako ispunjavati tuđe želje i ćefove u kasno doba, pogotovu nekih ljudi, kada se nabekrijaju, koji ne znaju što su, a kamoli šta hoće. Težak je taj kafanski dinar. Međutim, moji prijatelji su vedrog duha i totalno opredeljeni nečemu što se zove uživanje u muzici, sve iznesu, pa čak i teške ljude, koji su teški sebi, a kamoli drugima. Mi imamo naše pesme, koje su mnogo lepe, koje su emotivno obojene, koje imaju toplinu i koje nisu „prangijanje“ određenih novih zvezda, kojekakvih produkcija. Mi volimo da sviramo onu staru kafansku mizuku, u kojoj se uživa, koje peva Tozovac, pokojni Toma Zdravković, Zvonko Bogdan i mnogi drugi divni nepoznati ljudi, koji su pevali po kafanama i svirali starogradske pesme i romanse. Mi se tu pronađemo, zato što u tim pesmama nije samo želja za dobiti, nego je želja da se pokaže duša – rekao je dr Momo.
Dr Momčilo Arsenijević je na kraju rekao da sebe smatra običnim Užičaninom, a posebno Mokrogorcem, i ako u njemu ima nešto pokvareno, kako kaže, to je zato, jer kada ide u Mokru Goru, dva puta prolazi kroz Kremna.
– To sam rekao, jer imam divne prijatelje iz Kremana, malo da se našalim – rekao je na kraju naš sagovornik.
Zvezdana Gligorijević
srodni link: http://uzickanedelja.rs/uzice-ce-uskoro-ostati-bez-hirurga/
