DR ZORAN ČITAKOVIĆ, KARDIOLOG
Užički doktor Zoran Čitaković, specijalista interne medicine, kardilog, sa svojom 51 godinom života, već je u svom rodnom gradu ostavio trag i u sportskom i u profesionalnom životu.
Dr Čitaković se rado seća svoje osnovne škole „Nada Matić“, za koju kaže da je u to vreme bila elitna škola sa najboljim đacima i najnovija škola u gradu i u kojoj je napravio prve košarkaške korake.
– I danas u fioci čuvam razglednicu iz sedamdesetih godina na kojoj je škola i koja bajkovito izgleda sa dvorištem i igralištem koje je tada postojalo. Mnogo lepe uspomene me vežu za detinjstvo i odrastanje u toj školi, jer smo sve vreme, i vannastavne aktivnosti, provodili u dvorištu i na školskom igralištu. Rano sam počeo da treniram košarku i bili smo jedna uspešna generacija. Bili smo prvaci u Srbiji u pionirskoj konkurenciji u košarci. Trener nam je bio Mićo Dragutinović, profesor fiskulture i divan pedagog – seća se dr Čitaković, kao i mnogobrojnih sjajnih nastavnika matematike, srpskog i stranih jezika, velikih uspeha na takmičenjima iz svih predmeta.
Iz osnovne škole je izašao kao odličan đak, a onda je upisao gimnaziju.
– Bilo je to usmereno obrazovanje i prve dve godine smo svi imali isti program nastave. Bila su to odeljenja sastavljena od dece iz celog grada i okoline, koja su samo na osnovu jezika, koji se učio, bili klasifikovani, a ne po uspehu. To je bilo dobro jer smo mogli upoznati deca iz drugih delova grada i krajeva oko Užica sa različitim afinitetima, a ne samo decu koja se bore da budu dobri đaci. Posle prve dve godine upisivali smo smerove i u Gimnaziji je postojao smer fizičke hemije i matematički smer. Upisao sam ovaj prvi i završio školovanje kao vukovac. Nisu to bila velika odeljenja i kriterijum je bio strog. Pored škole većina se bavila sportom. U mojoj generaciji bila su dva vrhunska atletičara Željko Tomanović i Miodrag Babić, koji su bili reprezentativci. Oni su završili fakultete, a Željko je postao dekan biološkog fakulteta u Beogradu. Od nas 27, fakultete je završilo 24 i to u roku. I svi su bili spremni za druženje. Tih osamdesetih godina sa 16 godina smo išli samostalno na more. Skupljali smo novac od roditelja, rodbine ili zarađivali preko poslova koje smo radili leti. Sa ekipom od nas pet do šest drugara najčešće smo išlo u južni deo hrvatskog primorja i u Crnu Goru. Imali smo slobodu, jer nije bio toliko kriminala, imali smo devojke iz Hrvatske… Zaista se divno živelo i ekonomski standard u odnosu na prethodne godine bio je značajno porastao, a društvo je postalo liberalnije – kaže dr Čitaković.
Sve to vreme Zoran se bavio košarkom. Sa 16 godina je postao kadetski reprezentativac Srbije.
– U toj reprezentaciji igrali su Đorđević, Jovanović, Dragutinović, Bane Prelević, tako da je naš klub bio kadetski viceprvak Srbije i juniorski treći na prvenstvu Srbije. U timu Prvog partizana bili su i malo stariji od nas: Slavenko Marić, Arnautović, Brane Palikuća, Dragan Đurković, Žarko Vasiljević, Rabasović… Družili smo se i postizali rezultate. Imali smo dobre trenere, kao i podršku grada i kluba „Prvi partizan“, koji je bio materijalno situiran. Imali smo i letnje i zimske pripreme, odličnu opremu, roditelji ništa nisu plaćali, a među decom se biralo desetak najboljih. Kajem osamdesetih seniorski tim je ušao u prvu ligu stare Jugoslavije. Bilo je puno putovanja, a ja sam sa 17 godina bio u tom prvom timu – deli uspomene naš sagovornik.
Ali, došlo je vreme kada je morao da se opredeli da li da nastavi košarku ili da ide na studije.
– Opredelio sam se za studije i u 19. godini sam napustio košarku, ali sam ostao zaljubljenik u taj sport. I u ovim godinama sam aktivan u KK Sloboda kao član uprave i pomažem na sve moguće načine – dodao je Zoran.
Užice je tada, kako ga se seća naš sagovornik, bilo jedno živo mesto sa dosta aktivnih ljudi. Počeli su da se otvaraju klubovi, postojale su diskoteke, radili su kafići EM, Braco, na trgu se u večernjim satim skupljalo hiljade mladih ljudi, koji su se svi manje više poznavali. Kada je Zoran otišao na fakultet, otišlo je i društvo koje je stekao u srednjoj školi.
– Nastavili smo da se družimo u Beogradu, bez obira što smo različite fakultete upisali i kao da smo bili malo Užice preseljeno u Beograd. Dugo godina smo ostali bliski, družili se, postali kumovi. Mogu slobodno da kažem da je od osamdesetih do devedestih godina u Užicu bio zlatan period, tada je u usponu bila privreda, društveni život vrlo aktivan, bioskop uvek sa novim filmovima i veoma posećen, bilo je dosta pozorišnih premijera … U to vreme grad je iznedrio veliki broj vrlo uspešnih mladih ljudi. Većina mladih ljudi koji su tih godina otišli iz Užica, vratili se u Užice, zaposlila. To sada nije slučaj – opisao je dr Čitaković kako se živelo u Užicu.
Posao u bolnici
Medicinski fakultet je završio u roku sa vrlo visokom prosečnm ocenom.
– Diplomirao sam 1991. godine kada je krenula velika kriza. Vratio sam se u Užice da stažiram i otpočeo specijalizaciju interne medicine. Bolnica u to vreme je imala izuzetan kadar na mnogim odeljenjima. Nije bilo mnogo doktora, ali to su bili sve probrani lekari srednjih godina i u najvećoj snazi, od 45 do 55 godina. Oni su bili nosioci posla i nesebično su pružali podršku i znanje prenosili na mlade doktore. Tada nije bilo mnogo nas, koji smo završavali medicinu. Iz moje generacije šest nas je bilo u Beogradu, a na stažu je bilo samo nas pet, i nije bilo problema oko zapošljavanja. Bolnica je vapila za novim kadrom i prema afinitetima i potrebama odeljenja, ljudi su dobijali poslove i specijalizacije od hiriruških grana preko internističkih. Neki su sami birali da li da rade u Domu zdravlja kao lekari opšte prakse ili u hitnoj pomoći. Zanimljivo je da nije bilo mladih doktora iz okolnih mesta. Mnogo mladih je dobijalo specijalizacije i imali mogućnost da napreduju. U to vreme jedini problem je bio što plate nisu ni postojale, svi su snalazili na neke način, a sada je problem što ne dobijaju priliku da se usavršavaju. I jedno i drugo nije dobro. Ipak, uspeli smo da isplivamo u stručnim vodama i za kratak period, nekih deset godina te naše generacije su preuzele noseće poslove u bolnici. Stariji doktori, koji su nas na najdivniji način prihvatili, poput dr Borka Popovića, dr Toma Đokovića, dr Rada Popovića, hirurga, dr Tića Spasojevića hirurga, dr Strajina Šuljagića, bivši načelnik na internom, dr Rade Lapčević, kada smo mi stasali, posle 10 do 15 godina staža otišli u penziju i dobar deo posla prepustili nama mlađim. Nama se pružila šansa da radimo i naučimo, ali svakako i da preuzmemo odgovornost – rekao je dr Čitaković.
Za uslove u to vreme u užičkoj bolnici u odnosu na ostale bolnice, dr Zoran Čitaković kaže, da su bili prilično dobri. Novi bolnički blok je useljen 1989. godine. Za to vreme je bio infrastrukturno najpovoljnije što može neka bolnica i grad da priušti. Osnovan je i Zdravstveni centar, čiji je osnivač dr Milan Čitaković, otac našeg sagovornika. Stariji Čitaković je bio i dugogodišnji direktor.
– To je urađeno da bi takav centar doneo više novca i opreme od države u naš region. Mnogo toga se radilo u hodu, poput adaptacije stare bolnice, školovanje kadrova. Sada imam 25 godina staža, bilo je uspona i padova, ali uvek se išlo napred, naročito kada je u pitanju ovo odeljenja kardiologije, koje je ogroman segment naše ustanove. Naše odeljenje je napredovalo poslednjih deset godina razvijajući tercijalni nivo zdravstvenih usluga. Otvorena je sala za katerizaciju, sala za pejsmejkere, radi se sva invaziona dijagnostika, koja je u dobroj meri savladana. Taj posao smo, nakon odlaska starih doktora u peziju, izneli dr Nada Trifunović, dr Olja Mićić, dr Selaković i ja. Dali smo neke rezultate, što je prepoznato od strane Ministarstva zdravlja, referentnih ustanova i rukovodstva bolnice, koji su nam dali punu podršku da razvijamo kardiologiju. Napravili smo jednu celinu, koja se za srpske uslove može pohvaliti veoma visokim rezultatima. Usavršavali smo se i završavali subspecijalizacije, išli na kongrese, na ciljane edukacije… Posle toga smo primili 4 do 5 mladih doktora, koji sada imaju 30 do 40 godina. Mi smo ih sami birali i oni odlično rade, lepo se uklopili i možemo da se u mnogim segmentima oslonimo na njih. Uz prijem dvoje do troje mlađih lekara možemo da postanemo veoma stabilno odeljenje – rekao je dr Čitaković i dodao da prema kriterijumima kada se ocenjuje rad neke zdravstvene ustanove, jedan od kriterijuma je bio rad koronarne jedinice, smrtnost od infarkta miokarda. Ovo odeljenje u užičkoj bolnici je među pet najboljih od 40 ustanova, po niskoj stopi smrtnosti.
Još jedan pokazatelj stručnosti užičkih kardiologa je što samostalno rade u angio sala, gde se zbrinjavaju ljudi sa nfarktima.
– U angio sali samostalno, bez prisustva lekara iz drugih ustanova, uradimo preko 200 stent infarkta godišnje, imamo 1.250 intervencija godišnje, 150 ugradnji pejs mejkera… Mislim da su naši pacijenti zadovoljni, mada to ne mogu da kažem baš za sve – rekao je dr Čitaković.
Hispa centar
U toku 2013. godine u užičkoj bolnici je otvoren hispa centar, čiji je načelnik naš sagovornik. Hispa centar je centar za lečenje hipertenzije i lečenje infarkta i šloga.
– To je mesto za bolesnike, koji su već bolovali od kardiovaskularnih bolesti i koji imaju rizik od nastanka kardiovaskularnih bolesti, kao i za pacijente sa neregulisanim arterijskim pritiskom, a koji su bili obrađeni i imaju preporuku za dalje lečenje. Kod većine bolesnika imali smo odlične rezultate. Kod vrlo malo pacijenata se dešavaju infarkti ili šlogovi. Mislim da je dobit hispa centra što se za pacijenta odvoji mnogo više vremena i natera se da pacijent shvati svoju bolest. Pored terapije, dobiju pismeni savet za sedmodnevnu ishranu. Imamo 16 vrsta dijeta za različite bolesti pacijenata. Takođe, pacijent dobija i pismena uputstva za fizičku aktivnost. Ponekad kada šetam plažom ili Velikim parkom, srećem pacijente koji revnosno ispunjavaju svoju normu. Preko 55 posto pacijenata je prestalo da puši. To je sve iskorak u prevenciji naših pacijenata. Najlakše do nas se dolazi pozivom naše glavne sestre Jovane Spasojević na broj 062/283-552 od 8 do 13 časova. U početku je bila velika gužva, a sada su liste čekanja minimalne – objasnio je dr Čitaković.
U karijeri lekara kardiloga uvek ima stresnih situacija. Ni dr Čitaković nije pošteđen toga.
– Bilo je puno stresnih situacija, ali mnogo više uspešno stresnih situacija, kada sam dao sve od sebe da bih spasao život. I kada spasem jedan život kao da dobijem krila i volju da radim još bolje. U koronarnoj jedinici reanimacije su svakodnevna stvar i spasiti život mladog čoveka nema cenu. U sećanja su mi se urezale neke beizlazne situacije. Na primer, deka od 80 godina, kada je došao sa teškim infarktom, gde su svi mislili da ne može preživeti, uspeli smo da ga povratimo intervencijama za koje sam smatrao da tada trebaju i sproveo procedure. Sretao sam ga posle, ali i mnoge druge pacijente koji su preživeli. Zovnu me kafu, pozdravljaju me… To su stvari koje podsete da se ne radi radi posla i karijere, već radi života, sreće i zdravlja ljudi. S druge strane, ima situacija gde je rodbina tužna i misli da je moglo više da se uradi. Bar mi na kardiologiji maksimalno dajemo sve od sebe da bi pomogli bolesnim – kaže naš sagovornik.
Njegov životni moto je: prema ljudima budite onakvi kakvi su oni prema vama, s tim što je on lično dodao da će biti još bolji prema drugima, ako je prema njemu neko dobar.
– Taj životni moto sam slučajno prihvatio kada sam imao 15 godina, na ekskurziji, kada je to izgovorio moj profesor, a kasnije košarkaški trener Radomir Raković, posle neke incidentne situacije. Ta rečenica mi se urezala i nikada nisam odstupao od tog gesla. Kada sam god odstupio od tog gesla, imao sam problem. Sa tim sam vrlo jednostavno prolazio kroz komplikovane situacije i rešavao ih bez velikih dilema i lomova. Pokušavam da to učim i svoju decu, ali mislim da nema uspeha – rekao je dr Čitaković.
U životu iz mladosti će mu ostati dve stvari u sećanju, a to je dugo letovanje u Biogradu na moru, ali i dan kada je upoznao svoju suprugu Sanju.
– Upoznao sam je u vozu na putu za Beograd. Njena sestra je sedela pored mene i jednog trenutka je ustala i ustupila mesto mojoj Sanji i pri tom se se spontano zbližili tog dana. Kasnije sam saznao da su to smišljeno uradile – dodao je doktor na kraju sa osmehom.
Zvezdana Gligorijević
